Пређи на садржај

ГРУ (Руска Федерација)

С Википедије, слободне енциклопедије

Главна управа Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације, раније Главна обавештајна управа, и још увек позната по својој претходној скраћеници ГРУ,[1] је страна војнообавештајна агенција Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације. ГРУ контролише војну обавештајну службу и одржава сопствене јединице специјалних снага.

За разлику од других руских безбедносних и обавештајних агенција – као што су Спољна обавештајна служба (СВР), Федерална служба безбедности (ФСБ) и Федерална заштитна служба (ФСО) – чији су шефови подређени директно председнику Русије (види Обавештајне агенције Русије), директор ГРУ је подређен руској војној команди и одговара министру одбране и начелнику Генералштаба.

Директорат је наводно највећа руска спољно-обавештајна агенција,[2] и истиче се међу својим колегама по својој спремности да изврши ризичније „компликоване операције са високим улозима“.[3][4] Према непровереним изјавама пребега из ГРУ-а Станислава, агенција је 1997. године распоредила шест пута више агената у страним земљама од СВР и командовала је са око 25.000 војника Спецназа.[5]

Историја

[уреди | уреди извор]
Званични амблем ГРУ (до 2009) са угравираним мотом: Величина отаџбине у вашим славним делима

Прва руска организација за обавештајну делатност датира из 1810. године, у контексту Наполеонових ратова који су беснели широм Европе, када је министар рата Мајкл Андреас Баркли де Толи предложио руском цару Александру I да формира Експедицију за тајне послове при Министарству рата (рус. Экспедиция секретных дел при военном министерстве); две године касније, преименован је у Специјални биро (рус. Особая канцелярия).

Године 1815. Биро је постао Прво одељење при Генералштабу. Године 1836. обавештајне функције су пренете на Друго одељење под главним начелником штаба. После многих промена имена током година, у априлу 1906. године, војну обавештајну делатност вршило је Пето одељење под главним начелником штаба Министарства војног.

Први претходник ГРУ-а у Совјетској Русији основан је тајним наређењем које су 5. новембра 1918. потписали Јукумс Вациетис, први главнокомандујући Црвене армије (РККА), и Ефраим Скљански, заменик Лава Троцког, цивилног вође Црвене армије.[6][7] (Од 2006. године, Руска Федерација званично обележава 5. новембар као професионални празник војне обавештајне службе у Русији.)[8] Тако основана војна људска обавештајна служба првобитно је била позната као Агенција за регистрацију (Регистрациона служба; ру. Региструправление, 2006), Региструпр (ру. Регистрпр) Теренског штаба Револуционарног војног већа Републике; Симон Аралов је био први шеф.[6] Њену рану историју обележила је серија реорганизација под утицајем Совјетско-пољског рата, консолидације и поновне стабилизације Совјетског Савеза и опште реорганизације Црвене армије; што је укључивало промене имена, статуса и надлежности агенције.

Први начелник Четврте управе био је Јан Карлович Берзин, који је на тој функцији остао од марта 1924. до априла 1935. (1938. је ухапшен и погубљен као троцкиста током стаљинистичких чистки). Војна обавештајна служба је била позната по својој оштрој независности од ривалских „унутрашњих обавештајних организација“, као што је НКВД, а касније и КГБ; међутим, јавне изјаве ветерана совјетске војне обавештајне службе наводе да је Четврта управа, а касније и ГРУ, увек била оперативно подређена КГБ-у.[9] Седиште војне обавештајне службе било је у малом и неупадљивом комплексу западно од Кремља, док је НКВД био у самом центру Москве, поред зграде у којој се налазио Народни комесаријат за спољне послове у подножју Кузњецког моста.[10] Сходно томе, совјетска војна обавештајна служба постала је позната међу совјетским дипломатама као далеки суседи (дальние соседи) за разлику од блиских суседа НКВД/КГБ.[9][11]

Хладни рат

[уреди | уреди извор]

ГРУ је под садашњим именом и формом створио Јосиф Стаљин у фебруару 1942, мање од годину дана након инвазије нацистичке Немачке на Совјетски Савез. Од априла 1943. ГРУ се бавио обавештајним радом искључиво изван СССР-а.[12][13] Поред операција против сила Осовине, ГРУ је заслужан за инфилтрирање у британски програм нуклеарног оружја и до 70 америчких владиних и научних институција.[10]

Током Хладног рата, ГРУ је, као и многи западни ривали имао шпијун, широм света; снаге ГРУ су укључивали легалне агенте, са седиштем у совјетским амбасадама и са званичним дипломатским покрићем, као и илегалне односно агенте без дипломатског покрића. Агенција је такође имала сигнално обавештајну станицу (СИГИНТ) у Лурду, на Куби и другим земљама совјетског блока. Иако је мање познат од КГБ-а, са којим је имао жестоко ривалство, познато је да је ГРУ био умешан у неколико обавештајних акција високог нивоа; отварање преговора о повратном каналу са владом САД током кубанске ракетне кризе и допринос скандалу Профумо који је делимично допринео паду британске администрације.[10] ГРУ се одликовао својим „ближим везама са револуционарним покретима и терористичким групама, већим искуством са оружјем и експлозивима, и још строжом обуком за регруте“; новим регрутима су наводно приказани снимци официра издајника који је жив убачен у крематоријум.[10]

Постојање ГРУ-а није објављивано током совјетске ере, иако се помиње у мемоарима првог пребега из ОГПУ Жоржа Агабекова из 1931. и детаљно је описано у аутобиографији из 1939. године Био сам Стаљинов агент Валтера Кривицког , првог вишег обавештајног официра Црвене армије који је пребегао.[14] ГРУ је постао надалеко познат у Русији, и ван уских граница западне обавештајне заједнице, током перестројке, делом захваљујући писању „Виктора Суворова“ (Владимир Резун), официра ГРУ који је пребегао у Велику Британију 1978. и писао о својим искуствима у совјетским војним и обавештајним службама. Према Суворову, чак је и генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза, дефакто лидер земље, морао да прође безбедносну проверу да би ушао у седиште ГРУ.

Пост-совјетски период

[уреди | уреди извор]

Након распада СССР-а у децембру 1991, ГРУ је наставио да буде важан део руских обавештајних служби, посебно зато што је био једини који је мање-више одржавао оперативни и институционални континуитет:[15] КГБ је распуштен након што је помагао неуспели државни удар 1991. против тадашњег совјетског председника Михаила Горбачова. Сада су га наследиле Спољна обавештајна служба (СВР) и Федерална служба безбедности (ФСБ).

Као доказ свог растућег стратешког профила, 2006. ГРУ се преселио у нови штабни комплекс у Khoroshovskoye Shosse [ru], чија је изградња коштала 9,5 милијарди рубаља и обухвата 70.000 квадратних метара.[16][17] У априлу 2009. председник Дмитриј Медведев отпустио је тадашњег шефа ГРУ Валентина Корабелникова, који је био на челу ГРУ од 1997, наводно због Корабелникових примедби на предложене реформе.[15][18] У складу са овим реформама, следеће године, званични назив јединице је промењен из „ГРУ“ у „Главна управа руског генералштаба“, или „ГУ“; међутим, „ГРУ“ се и даље често користи у медијима.[1][19] ГРУ је претрпео озбиљно смањење средстава и особља након руско-грузијског рата 2008. године, током којег није успео да открије напредније противваздушно оружје које је набавила Грузија. Међутим ГРУ је и даље имао кључну улогу у неколико руских операција, укључујући руску интервенцију у источној Украјини 2014. и накнадну анексију Крима.[10] Агенти ГРУ-а су такође били умешани у бројне операције из домена сајбер ратовања широм Запада, укључујући нападе у САД, Француској и Немачкој.[10] Одређени успеси ГРУа-а догодили су се током мандата Игора Сергуна, који је био на челу службе од краја 2011. до његове смрти почетком јануара 2016.[20] Сергунова изненадна смрт убрзо након обнављања утицаја ГРУ-а довела је до спекулација о малициозним поступцима геополитичким опонената Русије.[21][22]

Мандат Сергуновог наследника, Игора Коробова, обележен је оним што су неки медији[23] схватили као вишеструке неуспехе високог профила, попут осујећеног покушаја државног удара у Црној Гори 2016. године, неуспелог тровања у Солсберију 2018. и невиђеног броја откривених агената ГРУ-а.[24] Коробов је преминуо 21. новембра 2018. године, „после тешке и продужене болести“, наводи се у званичном саопштењу Министарства одбране.[25][26] Његова смрт изазвала је спекулације и непроверене извештаје о томе да се разболео у октобру те године након оштрог облачења председника Владимира Путина.[24][27][28] Међутим, бивши шеф станице ЦИА Данијел Хофман упозорио је 2017. да су неке од недавних операција руске обавештајне службе које су изгледале промашене можда биле намењене откривању.[29][30] Слично томе, 2019. године, Еерик-Нилес Крос, бивши естонски обавештајни званичник, изнео је мишљење да је очигледна аљкавост ГРУ-а „постала део психолошког рата. Није да су постали толико агресивнији. Желе да се осећају. То је део игра."[31]

Другог новембра 2018, током обележавања 100. годишњице ГУ, председник Путин је предложио да се агенцији врати некадашњи назив: Главно разведивательное управление (ГРУ).[32]

Организациона структура

[уреди | уреди извор]

ГРУ је организован у бројне дирекције, дирекције и секције.[33] Према подацима доступним у отвореним изворима из 1997. године, структуру Главне управе чини најмање 12 познатих дирекција и неколико других помоћних одељења.

Организација 2020

[уреди | уреди извор]

Истраживачка служба америчког Конгреса, на основу интервјуа са различитим стручњацима, даје следећу организацију ГРУ, иако признаје да је права структура организације „строго чувана тајна“.[34]

4 регионалне дирекције ГРУ су:

Од средине 1970-их ГРУ је одржавао прислушкивач сателитских комуникација у близини Андрејевке, који се налази отприлике 80 километара од Спаск-Даљног, Приморска покрајина.[35][36][37]

ГРУ илегалци

[уреди | уреди извор]

Према западној процени ГРУ којoj је Ројтерс имао пријем у јесен 2018. године, ГРУ је имао дуготрајан програм управљања „илегалним“ шпијунима, односно шпијуна који раде без дипломатског покрића и који живе под преузетим или креораом, идентитетом у страним земљама за године.[1] У оцени се каже: „Она игра све важнију улогу у руском развоју информационог рата (и дефанзивног и офанзивног). То је агресивна и добро финансирана организација која има директну подршку – и приступ – Председник Владимир Путин, дозвољавајући слободу у његовим активностима и попустљивост у погледу дипломатског и законодавног надзора.“[1]

Сједињене Америчке Државе наводе да ГРУ, као и СВР (његов цивилни спољни обавештајни пандан), користе и легалне (обавештајне службенике са дипломатском заштитом/званичне државне улоге) и илегалне оперативце.[34]

„Хавански синдром“, који је погодио америчке дипломате и шпијуне широм света, вероватно је повезан са Јединицом 29155 ГРУ-а, преноси Инсајдер. Симптоми су укључивали мигрене и вртоглавицу. Истраге су сугерирале да су се инциденти могли догодити још 2016. године, са потенцијалним претходним догађајима у Франкфурту, Њемачка. Амерички Конгрес усвојио је Хавански закон 2021. како би пружио помоћ погођеном особљу и породицама. [38]

Специјалне јединице Главне управе

[уреди | уреди извор]

Уобичајено познат као Спецназ ГРУ, формиран је 1949. Након распада Совјетског Савеза 1991. године, Спетсназ ГРУ је остао нетакнут као део руског ГРУ-а до 2010. године, када је премештен у друге агенције. Међутим, 2013. та одлука је поништена и јединице ГРУ-а Спетсназа пребачене су у дивизије ГРУ-а и поново стављене под надлежност ГРУ-а.[39]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Официри ГРУ обучавају се у војној академији Министарства одбране а обавештајци пролазе додатну обуку у Вишој војној школи радио-електронике Череповец.[19] Војно-космичка академија АФ Мозхаиски је такође коришћена за обуку официра ГРУ.[19]

Активности по земљама

[уреди | уреди извор]

Према Федерацији америчких научника: „Иако се понекад упореди са Одбрамбеном обавештајном агенцијом САД, активности [ГРУ-а] обухватају активности које обављају скоро све заједничке америчке војне обавештајне агенције, као и друге националне америчке организације. ГРУ прикупља људске обавештајне податке путем војних аташеа и страних агената.[40] Совјетска дирекција за свемирску обавештајну службу ГРУ-а је поставила више од 130 сателита СИГИНТ у орбиту.

Мрежа ГРУ и КГБ СИГИНТ запошљавала је око 350.000 стручњака.

Аустрија

[уреди | уреди извор]

Аустријски канцелар Себастијан Курц рекао је 9. новембра 2018. да је 70-годишњи пуковник војске у пензији, идентификован само као „Мартин М. вероватно годинама шпијунирао за Русију. Дотични официр, чије име није откривено и коме се могло приступити под операцијом лажне заставе, наводно је био ангажован у продаји службених тајни својим руководиоцима ГРУ-а од 1992. до септембра 2018.[41][42][43][44] Министарство унутрашњих послова Аустрије је у јулу 2019. потврдило да је пуковников руководилац (обавештајац одговоран за рад са врбованим лицем) био официр ГРУ-а Игор Јегорович Зајцев, рођен у Москви, руски држављанин, за којим је расписана међународна потерница.[45][46][47]

Бугарска

[уреди | уреди извор]

Истрага Белнгкат-а и Capital-а идентификовала је официра ГРУ-а Дениса Вјачеславовича Сергејева (који користи псеудоним Сергеј Вјачеславович Федотов) као осумњиченог за тровање бугарског бизнисмена Емилијана Гебрева ( Емилијан Гебрев ) у Софији 2015. године, након напада који је користио технике сличне у тровању на Сергеја и Јулију Скрипаљ.[48][49][50][51] Тај напад је посебно везан за Јединицу 29155.[52] Бугари су у јануару 2020. године оптужили три особе у одсуству.[53]

У марту 2021. у Софији је ухапшено шест бугарских држављана за које се тврди да су чланови шпијунског ланца ГРУ који делује у Бугарској.[54][55]

Канада

[уреди | уреди извор]

ГРУ је примио обавештајне податке од Џефрија Делисла из Краљевске канадске морнарице, што је довело до протеривања неколико службеника руске амбасаде, укључујући аташеа за одбрану у Отави.[56][57]

Колумбија

[уреди | уреди извор]

Колумбијскаа државни орган за контролу државних граница је у децембру 2020. потврдила протеривање двојице руских дипломата оптужених за шпијунажу.[58] Један од нападача идентификован је као Александар Николајевич Белоусов који је, према Националној обавештајној управи Колумбије, официр ГРУ-а којег је у руској амбасади у Боготи имао звање секретара.[59] Николајевич је, заједно са официром СВР-а, наводно покушао да прикупи обавештајне податке о електроенергетској инфраструктури у земљи у име владе Венецуеле Мадура.[60]

Чешка

[уреди | уреди извор]

Чешка Република је 17. априла 2021. објавила да су њене обавештајне агенције закључиле да су официри ГРУ, односно припадници руске војне обавештајне јединице ГРУ 29155, били умешани у две велике експлозије складишта муниције у Врбетицама (део Влаховице), у близини чешко-словачке границе, у октобру 2014.[61] У експлозијама су погинуле две особе и „нанета је огромна материјална штета, озбиљно угрожени и поремећени животи многих локалних становника“, изјавио је чешки премијер.[61]

Естонија

[уреди | уреди извор]

Денис Метсавас, припадник естонских копнених снага, био је мета операције врбовања кроз завођење агентице ГРУА-а. Касније је био уцењен да пружи информације руководиоцима ГРУ. Његовог оца, Пјотра Волина, агенти ГРУ-а су такође регрутовали као полугу против Дениса и служио је као курир за поверљиве информације.[62]

У мају 2017. руски држављанин Артем Зинченко осуђен је за шпијунирање Естоније за ГРУ. [63][64] Зинченко је 2018. враћен у Русију у замену за Раива Сусија, Естонца затвореног због шпијунаже. Зинченко је 2022. побегао из Русије да тражи азил у Естонији, наводећи лично противљење руској инвазији на Украјину 2022. године.[65][66]

Петог септембра 2018, мајор Денис Метсавас и Пјотр Волин оптужени су за давање поверљивих информација ГРУ[67][68] Њих двојица су осуђени у фебруару 2019.[62]

Финска

[уреди | уреди извор]

У септембру 2018, финска полиција је спровела операцију великих размера против бројних локација у власништву компаније Airiston Helmi Oy које су годинама акумулирале земљишне парцеле и зграде у близини кључних пролаза, лука, рафинерија нафте и других стратешких локација од националног значаја, као и два брода финске морнарице. Безбедносна операција је вођена паралелно на више локација, укључујући Фински Национални истражни биро, локалну полицију, Пореску управу, Граничну стражу и Финске одбрамбене снаге. Током операције проглашена је зона забране летова изнад архипелага Турку где су се налазили кључни објекти. Иако је званични разлог за рацију био прање новца у износу од више милиона евра и пореска превара, медији су спекулисали да је компанија била параван за ГРУ који је припремао инфраструктуру за изненадни напад на финске локације у случају конфликтне ситуације.[69][70]

Француска

[уреди | уреди извор]

Виктор Иљушин, оперативац ГРУ-а који ради као заменик аташеа ваздухопловних снага, протеран је из Француске 2014. због покушаја шпијунаже особља Франсоа Оланда.[19]

Августа 2015, јединица ГРУ која се представљала као присталице Исламске државе Ирака и Леванта под називом CyberCaliphate је искључила TV5Monde на приближно 18 сати.[71]

ГРУ-ов АПТ – Fancy Bear је користио лажне Фејсбук налоге да би се представљао као сарадници предизборног штаба Емануела Макрона, са циљем да се меша у француске председничке изборе 2017.[72] Георгиј Петрович Рошка, припадник Јединице 26165 ГРУ-а, био је умешан у крађу Макронових мејлова и пласирање истих мејлова преко Викиликса.[19][73]

У децембру 2019, Le Monde је известио да су заједничким напорима британских, швајцарских, француских и америчких обавештајних агенција откривена очигледна „позадинска база“ ГРУ у југоисточној Француској, коју је ГРУ вероватно користио за тајне операције спроведене широм Европе. Истражитељи су идентификовали 15 агената – сви су били припадници Јединице 29155 ГРУ – који су од 2014. до 2018. посетили Горњи Савој у Оверња-Рона-Алпи, регион Француске, укључујући Александра Петрова и Руслана Боширова, за које се верује да стоје иза тровање бившег пуковника ГРУ и британског двоструког агента Сергеја Скрипаља у Солсберију 2018.[74][75]

Грузија

[уреди | уреди извор]

Током грузијско-руске шпијунске контроверзе 2006. године, четворицу официра који су радили за ГРУ Александра Саву, Дмитрија Казанцева, Алексеја Завгородног и Александра Баранова ухапсило је Контраобавештајно одељење Министарства унутрашњих послова Грузије и оптужени су за шпијунажу и саботажу. Овом шпијунском мрежом је из Јерменије управљао пуковник ГРУ Анатолиј Сињицин. Неколико дана касније ухапшени официри су преко Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) предати Русији.[76][77]

Јединица Спецназ ГРУ бр. 48427, ваздушно-десантна јединица, учествовала је у руско-грузијском рату.[78]

Немачка

[уреди | уреди извор]

Хаковање Бундестага 2015. године немачки обавештајци су оценили као акцију ГРУ. [79] Немачка је 2020. издала налог за хапшење Дмитрија Бадина, официра ГРУ-а и припадника Јединице 26165/ Fany Bear, такође оптуженог за умешаност у хаковање Демократског националном комитета 2015–2016 у Сједињеним Америчким Државама, наводећи да је играо водећу улогу у хаковању Бундестага.[80]

Немачки званичници су 2018. пријавили да је пробијена кључна мрежа података коју користе канцеларија, министарства и парламент. Немачки медији приписују напад хакерској групи коју спонзорише руска влада, Snake/Ouroborus или Fancy Bea.[81]

Немачка је у фебруару 2021. године оптужила немачког држављанина Јенса Ф., радника чија је компанија одржавала електричну опрему Бундестага, за шпијунажу, оптужујући га да је 2017. године дао тлоцрт зграде оперативцима ГРУ-а у руској амбасади. Осумњичени је био бивши војни официр наводно повезан са Штазијем 1980-их.[82]

Септембра 2021. немачко министарство спољних послова упозорило је Русију против вршењеа кампање сајбер напада усмерене на немачке законодавце током предиборног периода, тврдећи да има „поуздане информације“ које повезују групу Ghostwriter и ГРУ. Генерални тужилац је касније отворио истрагу о овој афери.[79]

Јапан

[уреди | уреди извор]

Јукихиса Мијанага је 1980. године ухапшен јер је одао војне тајне из Агенције за одбрану пуковнику Јурију Н. Кослову, стационираном у совјетској амбасади.[83] Први поручник Еичи Каши и заставник Цунетоши Ошима такође су ухапшени због преношења тајни Мијанаги.[84]

Септембра 2000. Јапан је протерао капетана Виктора Богатенкова, војног аташеа при руској амбасади у Токију, због оптужби за шпијунажу.[85] Богатенков је био агент ГРУ-а који је добио поверљиве информације од Шигехира Хагисакија (萩嵜 繁博), истраживача у Националном институту за одбрамбене студије.[85][86]

Летонија

[уреди | уреди извор]

У октобру 2018, Летонски биро за заштиту устава оптужио је Русију да спроводи вишегодишњу кампању пецања усмерену на „државне институције, укључујући спољни и одбрамбени сектор“.[87]

Литванија

[уреди | уреди извор]

Oфицир ГРУ Сергеј Мојсејенко је 2012. регрутовао официра литванских ваздухопловних снага Сергеја Пушина да врши шпијунажу у војним операцијама Литваније и НАТО-а. Пушин је додатно прослеђивао личне досијее разних војних официра. Мојсејенко је ухапшен 2014. и осуђен на 10,5 година затвора, али га је председник Науседа помиловао и вратио у Русију у оквиру трилатералне размене затвореника са Норвешком и Русијом 2019.[88][89]

Мексико

[уреди | уреди извор]

Марта 2022., генерал Глен ВанХек из Северне команде Сједињених Америчких Држава сведочио је да је „највећи део припадника ГРУ тренутно у Мексику“ тражећи „прилике да...утичу [и приступе] САД-у“. Мексички председник Лопез Обрадор је умањио важност ових оптужби, наглашавајући мексички суверенитет и наводећи да се његова земља „[није] умешала у [шпијунажу]“.[90][91]

Молдавија

[уреди | уреди извор]

У јуну 2017, Молдавија је протерала пет руских оперативаца ГРУ-а са дипломатским имунитетом из руске амбасаде у Кишињеву, јер се веровало да покушавају да регрутују борце из Гагаузије да се боре у текућем сукобу са Украјином.[92] Заменик руског министра спољних послова Григориј Карасин одбацио је те оптужбе.[92][93]

Црна Гора

[уреди | уреди извор]

За двојицу руских држављана које је црногорско тужилаштво оптужило као организаторе покушаја државног удара у Црној Гори у октобру 2016. се верује да су официри ГРУ.[94][95] [96] [97] Један од њих, Едуард Вадимович Шишмаков („Широков“) званично је идентификован као припадник ГРУ у октобру 2014, када је Шишмаков, који је тада био на функцији заменика војног аташеа у руској амбасади у Пољској, персоном нон грата прогласила пољска влада.[94][98][99]

Холандија и Швајцарска

[уреди | уреди извор]

Средином септембра 2018. швајцарска штампа је известила да су двојица мушкараца који су наводно радили за ГРУ ухапшена у Хагу током пролеће те године, након тровања у Солсберију, због планирања хаковања компјутерских система лабораторије Спиез, швајцарског институт који анализира нападе хемијским оружјем за Организацију за забрану хемијског оружја (OPCW).[100][101] Почетком октобра 2018, влада Холандије је саопштила да је 13. априла ухапсила четири оперативца ГРУ: Алексеја Моренеца, Јевгенија Серебрјакова, Олега Сотникова и Алексеја Минина.[102] Руси су наводно покушали да покрену велики сајбер напад[103] на седиште ОПЦВ у Хагу и такође су намеравали да отпутују даље у лабораторију Шпиц у Швајцарској, која је у то време тестирала узорке Новичока из Солсберија.[104][105] Истрага коју су спровели обавештајни службе отвореног кода након открића холандске владе која је користила базе података руске путне полиције довела је до идентификације још 305 официра ГРУ чији су приватни аутомобили регистровани у седишту ГРУ у Москви.[106] Документовано је да је официр ГРУ Денис Вјачеславович Сергејев такође деловао у Женеви и Лозани.[107]

Наводни покушај инфилтрирања у Међународни кривични суд

[уреди | уреди извор]

У јуну 2022, холандска служба AIVD је саопштио да је обавештајном службенику ГРУ Сергеју Владимировичу Черкасову, под псеудонимом Виктор Мулер Фереира, одбијен улазак у Холандију након што је стигао на стажирање у Међународни кривични суд. Као Фереира, Черкасов је наводно похађао универзитет у Сједињеним Државама и Републици Ирској, стварајући годинама идентитет као бразилски држављанин са интересовањем за међународне послове. Шеф АИВД- Erik Akerboom [nl] је описао покушај инфилтрације као „дугорочну, вишегодишњу операцију ГРУ-а која је коштала много времена, енергије и новца“, називајући је „претњом високог нивоа“.[108][109]

Норвешка

[уреди | уреди извор]

Децембра 2020. године, норвешка полицијска служба безбедности ((PST) је навела да су хакери повезани са Фанци Беар-ом и 85. центром за специјалне услуге ГРУ-а (GTsSS) вероватно одговорни за упад у систем слања е-поште Storting раније током године. Руска амбасада у Норвешкој демантовала је те тврдње.[110]

У октобру 2022, ПСТ је ухапсио и оптужио руског држављанина Михаила Валеријевича Микушина за „незакониту шпијунажу против државних тајни“. Микушин се представљао као бразилски академик по имену Хозе Асис Ђамарија и, у време хапшења, истраживао је норвешку арктичку политику и хибридне претње на Универзитету у Тромсоу. Истражитељ Кристо Грозев идентификовао је Микушина као пуковника ГРУ-а, док је руска амбасада у Норвешкој негирала било какво сазнање о Микушину, називајући његово хапшење продуктом „шпијунске маније“.[111][112]

Пољска

[уреди | уреди извор]

У јуну 2014, Пољска је протерала заменика руског војног аташеа Едуарда Шишмакова (алиас Едуард Широков) и још тројицу руских држављана оптужених за шпијунирање због прислушкивања из 2014, што је укључивало објављивање прислушкиваних разговора између високих пољских званичника. Шишмаков, оптужени оперативац ГРУ-а, касније је постао кључни осумњичени за оптужбе за државни удар у Црној Гори 2016.[113]

У октобру 2014. Пољска је ухапсила двојицу наводних шпијуна ГРУ. Пољски потпуковник Збигњев Ј. је радио за ГРУ неколико година и давао је информације о моралу јединица и кретању трупа, док је адвокат-лобиста Станисłав Сзиповски утицао на владине кругове и тражио посао у Министарству економије, док је истовремено пружао информације о енергетском сектору. Обојица су се састали са оперативцима ГРУ-а под званичним покривањем у Варшави а били су под надзором пољске контраобавештајне службе.[114]

Суд у Варшави је у јулу 2019. осудио бившег службеника Министарства економије Марека В. на три године затвора због прослеђивања поверљивих информација о енергетском сектору ГРУ-у од 2015. до 2016.[115]

Маја 2020. пољски новинари, уз подршку бивших обавештајних званичника, оптужили су ГРУ да спроводи кампању претњи бомбама кроз 700 порука послатим е-поштом пољским школама, што је део стратегије хибридног ратовања. Пољске и руске обавештајне службе нису коментарисале оптужбе.[116]

У марту 2022, пољска Агенција за унутрашњу безбедност (ABW) ухапсила је извештача Пабла Гонзалеса, кога су идентификовали као „агента [ГРУ]“, док је планирао да пређе пољско-украјинску границу. Гонзалес, шпански држављанин руског порекла, пронађен је са два пасоша различитих имена и приведен због сумње да је шпијунирао. АБВ је оптужио Гонзалеса да „[изводи] активности за Русију користећи свој новинарски статус“ и да путује у зоне сукоба и политичке нестабилности широм света. [117] [118]

Власти Варшаве су јануара 2023. ухапсиле једног Руса и Белорусију. СКВ, пољска војна контраобавештајна агенција, оптужила је њих двојицу да шпијунирају пољске војне објекте за ГРУ од 2017.[119][120]

Катар

[уреди | уреди извор]

Тринаестог фебруара 2004. године, у Дохи, двојица Руса убили су Зелимкана Иандарбииева, прогнаног вођу чеченских побуњеника и бившег председника Чеченске Републике Ичкерије, путем подметања бомбе испод аутомобила. Убијен је и Јандарбијев син.[34][121] Анатолиј В. Белашков и Василиј А. Богачов, за које се сматра да су припадници ГРУ, проглашени су кривима за убиство од стране катарског кривичног суда, који је навео да су агенти деловали по директном наређењу руског руководства.[121][122][123] Трећи осумњичени агент ГРУ-а, постављен као први секретар руске амбасаде у Катару, ухапшен је, али је пуштен због дипломатског имунитета. Осуђени су послати у Русију на издржавање казне, али су убрзо нестали.[34]

Русија

[уреди | уреди извор]

Дмитриј Козак и Владислав Сурков, чланови администрације Владимира Путина, наводно су службовали у ГРУ. Два Чечена, Саид-Магомед Какиев и бивши војсковођа Сулим Јамадајев, били су команданти специјалних батаљона Восток и Запад („Исток“ и „Запад“) које је контролисала ГРУ. Сваки батаљон је укључивао близу хиљаду бораца до расформирања 2008. године.[124]

Приближно 300 командоса, обавештајних службеника и другог особља ГРУ погинуло је током борби у Чеченији.[125]

Одреди ГРУ из Чеченије пребачени су у Либан независно од Привремених снага Уједињених нација у Либану након Либанског рата 2006.[126]

Официри ГРУ су такође оптужени за стварање криминалних одреда смрти.[127]

Словачка

[уреди | уреди извор]

Почетком 2022. Словачка је ухапсила четири словачка држављана описана као „руска шпијунска мрежа [која тражи] информације о НАТО-у и Украјини“. Двојица су оптужена за шпијунирање и подмићивање, а словачке власти су навеле да су прикривени официри ГРУ у руској амбасади платили десетине хиљада евра за „веома осетљиве“ информације о Словачкој, словачкој војсци и НАТО-у.[128] Оптужени су били ректор словачке војне академије и блогер; преостало двоје оптужених су пуштени без подизања оптужнице.[129]

Словенија

[уреди | уреди извор]

У јануару 2023. Словеначка обавештајно-безбедносна агенција ухапсила је и оптужила две особе у Љубљани за шпијунажу у име ГРУ-а и коришћење лажних докумената. Обојица су наводно деловали под претпостављеним идентитетима и везама за Аргентину. Медији су на различите начине описали оптужене, било као мужа и жену[130][131] или два мушкарца.[132][133]

Шпанија

[уреди | уреди извор]

Према извештајима Bellingcat, El País и Civica Media Foundation, Audiencia Nacional истражује групу ГРУ познату као Јединица 29155 и њене операције у Шпанији. [134] Чланови ове групе ГРУ Денис Сергејев, Алексеј Калињин и Михаил Опришко су наводно деловали у Барселони у време референдума о независности Каталоније 2017.[134]

Шведска

[уреди | уреди извор]

Крајем 2022. године, елитна полиција ухапсила је шведског држављанина руског порекла Сергеја Скворцова, оптужујући га да је скоро 10 година био одговоран за вршење „тешких незаконитих обавештајних активности против Шведске и стране силе“ (касније идентификоване као Сједињене Америчке Државе) у име ГРУ. Скворцов је наводно радио на илегалном преносу западне технологије у Русију.[135][136]

Сирија

[уреди | уреди извор]

Шеста управа је била одговорна за одржавање тајне прислушне станице Центра С у Сирији пре пада у руке Слободне сиријске армије 2014.[137][138][139] Шеста управа такође управља станицом за прислушкивање обавештајних сигнала у ваздухопловној бази Хмеимим у близини Латакије.[140]

Војници специјалних снага ГРУ-а су се наводно појавили у Алепу и Хомсу током 2015.[141][142] Званичници ГРУ-а су такође посетили Камишли, близу границе са Турском.[143]

Турска

[уреди | уреди извор]

Турска влада је 2018. објавила ЦЦТВ видео снимке убиства чеченског команданта Абдулвахида Еделгиријева, који је убијен 2015. у Истанбулу, [144] тврдећи да је починилац Анатолиј Чепига („Руслан Боширов“), инволвиран у атентат на Скрипаља у Великој Британији.[145]

Украјина

[уреди | уреди извор]

Спецназ ГРУ је учествовао у анексији Крима од стране Руске Федерације и у рату у Донбасу.[19] Током инцидента у Керчком мореузу у новембру 2018, Јединица 54777 ГРУ послала је СМС-ове украјинским мушкарцима у пограничном региону позивајући их да се јаве на војну службу.[71]

Новински медији и приватне фирме за сајбер безбедност наводе да је ГРУ хаковао рачунарске мреже украјинске енергетске компаније Бурисма, кључног актера у теорији завере Бајден-Украјина 2020.[34]

Уједињено Краљевство

[уреди | уреди извор]

У септембру 2018. године, Краљевска тужилачка служба је званично именовало двојицу руских држављана, Александра Петрова и Руслана Боширова (имена која су користили мушкарци приликом уласка у Велику Британију), као осумњичене починиоце покушаја атентата на бившег официра ГРУ Сергеја Скрипаља и његову ћерку у марту. 2018.[146] У оквиру најаве оптужбе Скотланд Јард је објавио детаљан запис о 48 сати које су две особе провеле у Великој Британији. Ово је обухватило њихов долазак у Велику Британију на аеродром Гетвик, путовање у Солсбери дан пре напада, путовање у Солсбери на дан напада и повратак у Москву преко аеродрома Хитроу.[147] Двојица мушкараца су боравила обе ноћи у хотелу City Stay Hote на Боу Роуд-у, у источном Лондону, а агент Новичок је пронађен у њиховој соби након што је полиција запечатила собу 4. маја 2018.[148][149] Британска премијерка Тереза Меј је истог дана изјавила да су осумњичени били део обавештајне службе ГУ (раније познате као ГРУ) и да покушај атентата није била лажна операција и да је „готово сигурно“ одобрен на вишем нивоу руске држава.[146][150]

Даљим истраживањем, у јесен 2018. године, „Боширов” је јавно експониран као Анатолиј Чепига, одликовани официр ГРУ,[151][152][153] и „Петров” као Александар Мишкин.[154][155]

САД

[уреди | уреди извор]
Заменик државног тужиоца Сједињених Америчких Држава Род Розенштајн објавио је 2018. да је велика порота подигла оптужницу против 12 руских агената због хаковања у вези са председничким изборима у САД 2016.

Официр ГРУ-а Станислав Луњев, који је пребегао у САД 1992. док је био постављен у Вашингтон под окриљем дописника новинске агенције ТАСС, деведесетих је објавио своје тврдње да мало нуклеарно оружје може да стане у ранац, актовку или кофер био тајно унапред позициониран у САД и другим земљама широм света да би га руски агенти користили за саботажу у случају рата.[156] Амерички конгресмен Курт Велдон јавно је наставио да износи ове тврдње, признајући да их је ФБИ сматрао углавном лажним.[157] Претреси подручја које је идентификовао Лунев – који је признао да сам никада није постављао оружје у САД – су спроведени, „али службеници за спровођење закона никада нису пронашли таква складишта оружја, са или без преносивог нуклеарног оружја“.[158]

Мешање у изборе

[уреди | уреди извор]

Бела кућа је 29. децембра 2016. санкционисала девет ентитета и појединаца, укључујући ГРУ и ФСБ, због њихових наводних активности на ремећењу и ширењу дезинформација током председничких избора у САД 2016.[159] Поред тога, Стејт департмент је такође прогласио 35 руских дипломата и званичника персонама нон грата и ускратио званичницима руске владе приступ двема инсталацијама у руском власништву у Мериленду и Њујорку.[159] Дана 13. јула 2018. подигнута је оптужница против неколико службеника ГРУ.[160] Јединица ГРУ 26165 и Јединица 74455 наводно стоје иза веб странице DCLeaks и оптужене су за добијање приступа и дистрибуцију информација из података о 500.000 гласача са веб странице државног изборног одбора, као и са налога е-поште Џона Подесте, Хилари Клинтон и волонтера и запослени у председничкој кампањи Сједињених Држава Хилари Клинтон, Одбору за кампању демократског Конгреса и Демократском националном комитету (ДНЦ).[161] [162] Према информацијама које је у јавност пласирала Американца Reality Winner, ГРУ је покушао да хакује произвођача машина за гласање VR Systems, као и локалне изборне званичнике.[163]

Шести шеф ГРУ Игор Коробов (десно) и министар одбране Сергеј Шојгу у фебруару 2016.

Према потпредсједнику Microsoft/a Тому Бурту, група коју води ГРУ под називом Стронтиум (алтернативно позната као APT28, Sofacy, and Pawn Storm, and Fancy Bear) [164] је била ангажована у нападима пецања усмрених против најмање три кампање током избора 2018.[165]

Coordinating Council of Russian Compatriots in the United States (CCORC) или (KCOPC) је затворен 19. новембра 2021, а 9. марта 2022. FBI је оптужио Елену Брансон да ради као страни агент.[166][167][168][169][170]

Директор

[уреди | уреди извор]

Шеф руске војне обавештајне службе је војни официр. Он је примарни саветник за војну обавештајну службу руског министра одбране и начелника руског генералштаба и у извесној мери одговара и председнику Русије ако му се тако нареди.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Faulconbridge, Guy (5. 10. 2018). Balmforth, Richard, ур. „What is Russia's GRU military intelligence agency?”. Reuters. London. 
  2. ^ „Reuters Factbox on Russian military intelligence by Dmitry Solovyov”. Reuters. 24. 4. 2009. Приступљено 15. 11. 2014. 
  3. ^ Mackinnon, Amy (јул 2020). „What's This Unit of Russian Spies That Keeps Getting Outed?”. Foreign Policy (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-10. 
  4. ^ Analysis by Nathan Hodge (29. 6. 2020). „Russia's GRU: Spy agency known for brazenness back in the headlines”. CNN. Приступљено 2021-01-10. 
  5. ^ Lunev, Stanislav (12. 9. 1997). „Changes may be on the way for the Russian security services”. Prism. Jamestown Foundation. 3 (14). Архивирано из оригинала 25. 11. 2006. г. „The GRU is Russia's largest security service. It deploys six times more officers in foreign countries than the Foreign Intelligence Service (SVR), which is the successor of the First Main Directorate of the KGB. Moreover, 25,000 spetsnaz troops are directly subordinated to the GRU, whereas the KGB's various successor-organizations have been deprived of their own military formations since 1991.” 
  6. ^ а б Для выяснения намерений враждебных государств… Архивирано 2021-02-25 на сајту Wayback Machine. (tr. "To ascertain the intentions of hostile states...") Krasnaya Zvezda, 19 October 2019.
  7. ^ Earl F. Ziemke, Russian Review 60 (2001): 130.
  8. ^ Указ Президента Российской Федерации от 31.05.2006 г. № 549: Об установлении профессиональных праздников и памятных дней в Вооруженных Силах Российской Федерации. (tr. "Decree of the President of the Russian Federation of 31 May 2006 No. 549: On the establishment of professional holidays and memorable days in the Armed Forces of the Russian Federation") kremlin.ru
  9. ^ а б Leonid Mlechin. Дальние соседи. argumenti.ru, 15 November 2018.
  10. ^ а б в г д ђ „What is the GRU?”. The Economist. 2018-09-11. ISSN 0013-0613. Приступљено 2021-01-10. 
  11. ^ What is the GRU? The Economist, 11 September 2018.
  12. ^ Военная разведка: 1941–1945 (tr, "Military intelligence: 1941–1945") hrono.ru
  13. ^ Главное разведывательное управление Генштаба ВС России. Справка. (tr. "Main Intelligence Directorate of the General Staff of the Russian Armed Forces. Reference") RIA Novosti, 19 March 2009.
  14. ^ Leonard, Secret Soldiers of the Revolution, p.xiv.
  15. ^ а б Solovyov, Dmitry (24. 4. 2009). „Russia's Medvedev sacks military spy chief”. Reuters. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. Приступљено 15. 11. 2014. „President Dmitry Medvedev sacked Russia's most powerful intelligence chief Friday in a move that underscores strained ties with some of the military top brass over a Kremlin-backed reform of the armed forces. The Kremlin said Medvedev had signed a decree to dismiss General Valentin Korabelnikov, who has directed Russia's military intelligence service since 1997.” 
  16. ^ „Putin Arrives in Style at Military Spy Base”. The Moscow Times. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „Unlike its predecessor, a drab, redbrick monolith nicknamed the Aquarium, the new GRU complex is a futuristic glass-clad and bulletproof structure that bears more than a passing resemblance to the London headquarters of Britain's MI6 [...] The complex, whose construction began in 2003, cost 9.5 billion rubles ($357 million) to build, and incorporates an area of 70,000 square meters.” 
  17. ^ Young, John (10. 8. 2008). „GRU Headquarters – Russian MilIntel Eyeball”. Cryptome. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. 
  18. ^ „Russia military spy boss 'sacked'”. BBC News. 24. 4. 2009. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „Gen Korabelnikov had been the head of military intelligence for 12 years and was a four-star general. Analysts say the 63-year-old was one of the main opponents of the planned military reforms, which could see the Russian armed forces shrink from 1.3 million serving men and women to one million. The majority of those cuts would come from the officer corps, which could see the loss of around 200,000 posts, including many generals. Some of the proposed reforms were said to have included the disbanding of several GRU-controlled army special forces (Spetsnaz) brigades and the redistribution of the command of some GRU structures to the SVR. Gen Korabelnikov is reported to have submitted his resignation in protest last November.” 
  19. ^ а б в г д ђ Turovsky, Daniil (6. 11. 2018). „What is the GRU? Who gets recruited to be a spy? Why are they exposed so often? Here are the most important things you should know about Russia's intelligence community”. Meduza. 
  20. ^ Diary, Geopolitical (6. 1. 2016). „A Mysterious Death Raises Questions in Russia”. Stratfor. Приступљено 8. 3. 2016. 
  21. ^ Yalibnan (4. 3. 2016). „Russian military intelligence chief killed in secret operation in Lebanon, report”. Ya Libnan. Приступљено 8. 3. 2016. 
  22. ^ Russian GRU military spy chief Igor Sergun dies BBC, 5 January 2016
  23. ^ Moscow, Daria Litvinova in (2018-11-22). „Russia's chief of military intelligence, Igor Korobov, dies after illness”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-10. 
  24. ^ а б „Russian military intelligence head's death causes inevitable speculation: Igor Korobov knew a lot about GRU operations, including poisoning of the Skripals”. The Guardian. 22. 11. 2018. Приступљено 22. 11. 2018. 
  25. ^ Умер начальник ГУ ГШ РФ Игорь Коробов tvzvezda.ru, 22 November 2018.
  26. ^ „Источник: умер начальник Главного управления Генштаба ВС РФ Игорь Коробов” [Source: Igor Korobov, head of the Main Directorate of the General Staff of the RF Armed Forces, died]. TASS. 22. 11. 2018. 
  27. ^ „Head of Russian Skripal-linked GRU spy agency dies”. BBC. 22. 11. 2018. Приступљено 22. 11. 2018. 
  28. ^ Igor Korobov, head of Russian spy agency accused over Salisbury attack, dies aged 63 after 'serious illness' The Telegraph, 22 November 2018.
  29. ^ Cover Lifted, A CIA Spy Offers His Take On Trump And Russia NPR, 8 August 2017.
  30. ^ By Daniel Hoffman. The Russians Were Involved. But It Wasn't About Collusion. The New York Times, 28 July 2017.
  31. ^ Schwirtz, Michael (8. 10. 2019). „Top Secret Russian Unit Seeks to Destabilize Europe, Security Officials Say”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 9. 10. 2019. 
  32. '^ Путин предложил вернуть военной разведке название ГРУ [Putin has proposed returning to the military intellegence agency the title GRU] (на језику: руски). Interfax. 2. 11. 2018. Приступљено 29. 1. 2020. „Непонятно, куда исчезло слово "разведывательное" – Главное разведывательное управление, надо бы восстановить', – добавил Путин [...]” 
  33. ^ Pike, John (26. 11. 1997). „Organization of the Main Intelligence Administration (GRU) Glavnoye Razvedyvatelnoye Upravlenie (GRU)”. Federation of American Scientists. 
  34. ^ а б в г д Andrew S. Bowen (24. 11. 2020). Russian Military Intelligence: Background and Issues for Congress (PDF) (Извештај). Congressional Research Service. Приступљено 21. 7. 2021. 
  35. ^ Ball, Desmond (1993). Signals Intelligence in the Post-cold War Era: Developments in the Asia-Pacific Region. Institute of Southeast Asian Studies. стр. 105. ISBN 9789813016378. „1. Andreyevka SATCOM Station, Russia” 
  36. ^ Aid, Matthew (29. 7. 2012). „Russia's Andreyevka SIGINT Station”. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „The station is located in the Maritime Province of the Russian Far East near the tiny village of Andreyevka (Google Earth transliterates the name as Andreevka) at the following geographic coordinates: 44-30-30N 133-28-28E. [...] Built during the mid-1970s by the Soviets, a former senior NSA official mentioned it to me in the late 1980s as being "the biggest and baddest of the Sov's SIGINT stations". At the station's peak during the Cold War, it was jointly manned by several hundred KGB and GRU (Soviet military intelligence) SIGINTers. Today, the station is owned and operated solely by the GRU, and it would appear that the station has not been upgraded with new equipment in quite some time.” 
  37. ^ Aid, Matthew (12. 5. 2012). „Soviet Eavesdropping Station Identified”. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „Andreyevka SATCOM Station: 44-30-30N 133-28-28E Some of these stations are still apparently active (the largest of which is the Andreyevka station near Vladivostok), although to what degree they are still working COMSAT targets cannot be determined from imagery available on Google Maps.” 
  38. ^ Perry, Michael (31. 3. 2024). „Russian military intelligence unit may be linked to 'Havana syndrome', Insider reports”. Приступљено 1. 4. 2024. 
  39. ^ McDermott, Roger (2. 11. 2010). „Bat or Mouse? The Strange Case of Reforming Spetsnaz”. Jamestown. Jamestown.org. Приступљено 2014-08-19. 
  40. ^ „Operations of the Main Intelligence Administration (GRU) Glavnoye Razvedyvatelnoye Upravlenie – Russia / Soviet Intelligence Agencies”. Federation of American Scientists. Приступљено 15. 11. 2014. 
  41. ^ Verdacht Russen-Spion: Pensionierter Bundesheer Oberst M. weiter in U-Haft. Kurier, 9 May 2019.
  42. ^ Austrian court orders release of suspected Russian spy pending trial Reuters, 13 November 2018.
  43. ^ A Kremlin Spy Mystery in Vienna Shakes the World Capital of Espionage. Observer, 13 November 2018.
  44. ^ Austrian colonel spied for Moscow for decades, says Vienna: If true it ‘will not improve the relationship between Russia and EU,’ says Kurz. politico.eu, 9 November 2018.
  45. ^ Großfahndung nach russischem Spion in Österreich: Er soll für den russischen Militärgeheimdienst tätig gewesen sein – offenbar als Führungsoffizier des mutmaßlichen Salzburger Spionage-Oberst. Kurier, 25 July 2019.
  46. ^ Arciga, Julia (25. 7. 2019). „Austria Launches Manhunt for Alleged Russian Spy”. The Daily Beast. Приступљено 16. 10. 2022. 
  47. ^ Fitsanakis, Joseph. „Austrian court finds unnamed retired Army colonel guilty of spying for Russia”. intelNews. „Martin M. reportedly served in peacekeeping missions in the Golan Heights and Cyprus before being posted at one of the Austrian Armed Forces' two headquarters, located in the western city of Salzburg. It was around that time, say prosecutors, that the unnamed man began spying for Russia. Starting in 1992, he was in regular contact with his Russian handler, who was known to him only as "Yuri".” 
  48. ^ Bellingcat Investigation Team (7. 2. 2019). „Third Skripal Suspect Linked to 2015 Bulgaria Poisoning”. Bellingcat. 
  49. ^ „Отрова, оръжия, или войната за "Дунарит"” [Poison, weapons, or the war for Dunarit]. Capital (на језику: бугарски). 25. 1. 2019. 
  50. ^ Rakuszitzky, Moritz. „Third Suspect in Skripal Poisoning Identified as Denis Sergeev, High-Ranking GRU Officer”. Bellingcat. 
  51. ^ Bellingcat Investigation Team (21. 2. 2019). „The Search for Denis Sergeev: Photographing a Ghost”. Bellingcat. 
  52. ^ Schwirtz, Michael (22. 12. 2019). „How a Poisoning in Bulgaria Exposed Russian Assassins in Europe”. The New York Times. 
  53. ^ „Bulgaria Charges Three Russians In Absentia Over Attempted Murders In 2015”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 23. 1. 2020. 
  54. ^ Fitsanakis, Joseph (22. 3. 2021). „Bulgaria confirms arrest of six-member spy-ring allegedly working for Russia”. intelNews. „On Friday, 19 March, the Bulgarian government confirmed the BNT report, saying that six Bulgarian citizens had been charged with espionage on behalf of the Main Directorate of the General Staff of the Russian Armed Forces, known commonly as GRU. The GRU is Russia’s foremost military intelligence agency. The six alleged spies reportedly gave Moscow secrets about Bulgarian military affairs, as well as information concerning the North Atlantic Treaty Organization (NATO) and the European Union (EU).” 
  55. ^ Office of the General Prosecutor of Bulgaria (19. 3. 2021). „Разкрита група за шпионство 19.03.2021г.” [Spy group revealed on 19 March 2021.] (на језику: Bulgarian). Архивирано из оригинала 11. 03. 2024. г. Приступљено 24. 05. 2024 — преко YouTube. 
  56. ^ Chase, Steven; Moore, Oliver; Baluja, Tamara (6. 9. 2012). „Ottawa expels Russian diplomats in wake of charges against Canadian”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „The Harper government has expelled staff at Russia's embassy in the wake of charges filed against a Canadian military intelligence officer for allegedly passing secrets to a foreign power, The Globe and Mail has learned. [...] A Russian embassy official acknowledged the following three staffers have recently left Canada, saying, however, that all departures were routine: Lieutenant Colonel Dmitry V. Fedorchatenko, assistant defence attaché. Konstantin Kolpakov, attaché. Mikhail Nikiforov, with the administrative and technical staff. The embassy did not provide a clear explanation for the fourth name now gone from Canada's official list of diplomatic, consular and foreign government representatives: Tatiana Steklova, who had been described as "administrative and technical staff".” 
  57. ^ Payton, Laura (20. 1. 2012). „Spying mystery deepens with lack of information”. CBC News. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „Initial media reports said up to four Russian Embassy staff had been removed from a list of embassy and diplomatic staff recognized by Canada. CBC News has confirmed that two have had their credentials revoked since news broke of the naval officer's arrest, while two diplomats left the country a month or more before the arrest this week of Canadian Sub.-Lt. Jeffrey Paul Delisle.” 
  58. ^ „Colombia confirms exit of Russian officials, local media alleges spying”. Reuters. 22. 12. 2020. 
  59. ^ „Por espionaje, dos diplomáticos rusos fueron expulsados de Colombia” [For espionage, two Russian diplomats were expelled from Colombia]. 22. 12. 2020. 
  60. ^ „Exclusivo: Estos dos diplomáticos rusos estaban haciendo espionaje en Colombia” [Exclusive: These two Russian diplomats were doing espionage in Colombia]. 22. 12. 2020. 
  61. ^ а б „Czech Republic Expels 18 Russian Diplomats Over Depot Blast; Searches For Skripal Poisoning Suspects”. Radio Free Europe/Radio Liberty (на језику: енглески). 17. 3. 2021. Приступљено 18. 4. 2021. 
  62. ^ а б Weiss, Michael. „The Hero Who Betrayed His Country”. The Atlantic. Архивирано из оригинала 30. 6. 2019. г. 
  63. ^ „Estonia Sentences Russian Spy to Five Years in Prison”. The Moscow Times. 8. 5. 2017. Архивирано из оригинала 13. 5. 2017. г. Приступљено 13. 5. 2017. „Zinchenko has lived in Estonia on a residence permit since 2013. The Estonian court determined that he was recruited by Russia's Main Intelligence Directorate (GRU) in 2009, and spent the next four years collecting information about troop movements in Estonia, and about objects of national importance. [...] Zinchenko reportedly passed sensitive information to members of the GRU on multiple occasions, both by means of special communication and in person, on visits to Saint Petersburg.” 
  64. ^ Jones, Bruce (9. 5. 2017). „Tallinn jails GRU agent spying on Estonian and NATO forces”. Jane's Information Group. Приступљено 13. 5. 2017. „Artem Zinchenko, a Russian citizen legally resident in Estonia since 2013, was convicted on 8 May of espionage for Russia's GRU military intelligence organisation. Recruited in 2009 and arrested in January 2017, Zinchenko was sentenced to five years for spying on locations, equipment, and manoeuvres of Estonian and NATO forces and critical infrastructure.” 
  65. ^ Weiss, Michael (17. 11. 2022). „Exclusive: Ex-Russian spy flees to the NATO country that captured him, delivering another embarrassing blow to Moscow”. Yahoo News. Приступљено 22. 2. 2023. 
  66. ^ Kuczyński, Grzegorz (18. 11. 2022). „Former Russian Spy Seeks Asylum In Estonia”. Warsaw Institute. Приступљено 22. 2. 2023. 
  67. ^ „Estonia Arrests Army Officer, His Father on Suspicion of Spying For Russia”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 5. 9. 2018. 
  68. ^ Ferris-Rotman, Amie; Nakashima, Ellen (1. 11. 2018). „Estonia knows a lot about battling Russian spies, and the West is paying attention”. The Washington Post. 
  69. ^ „A Dawn Raid in the Archipelago”. Corporal Frisk (на језику: енглески). 2018-09-22. Приступљено 2018-09-24. 
  70. ^ „Масштабная полицейская операция в Финляндии: ниточки неожиданно привели в связанную с эстонцами фирму” [Large-scale police operation in Finland: the strings unexpectedly led to a company associated with Estonians]. Rus.Postimees.ee (на језику: руски). Приступљено 2018-09-24. 
  71. ^ а б Troianovski, Anton; Nakashima, Ellen; Harris, Shane (28. 12. 2018). „How Russia's military intelligence agency became the covert muscle in Putin's duels with the West”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 29. 12. 2018. г. 
  72. ^ Menn, Joseph (27. 7. 2017). „Exclusive: Russia used Facebook to try to spy on Macron campaign – sources”. Reuters. Архивирано из оригинала 27. 7. 2017. г. Приступљено 3. 8. 2017. 
  73. ^ „Investigative Report: On The Trail of the 12 Indicted Russian Intelligence Officers”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 19. 7. 2018. 
  74. ^ „Russia posted GRU agents in French Alps for EU ops – report”. DW News. 5. 12. 2019. 
  75. ^ Follorou, Jacques (4. 12. 2019). „La Haute-Savoie, camp de base d'espions russes spécialisés dans les assassinats ciblés” [Haute-Savoie, a base camp for Russian spies specializing in targeted assassinations]. Le Monde (на језику: француски). 
  76. ^ Petriashvili, Diana (28. 9. 2006). „Tbilisi Claims Russian Troop Movements in Response to Spy Dispute”. EurasiaNet. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „A Tbilisi city court 29 September ordered two Russian officers arrested in the Georgian capital, Dmitri Kazantsyev and Alexander Savva, and seven Georgian citizens to be held in pre-trial detention. The Russian consul in Georgia, Valeri Vasiliyev, told Rustavi-2 television that a lawyer for the officers had not been allowed into the courtroom. The Georgian Interior Ministry did not immediately comment on the allegation. The court also passed the same ruling for Konstantin Pichugin, who has been accused of espionage, but who is believed to be inside Russia's regional military headquarters, which remained surrounded by police for a second day. Moscow has refused to surrender Pichugin.” 
  77. ^ „Georgia Arrests Russian "Intelligence Operatives"”. Civil Georgia. 27. 9. 2006. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „Georgia's counter-intelligence service arrested four Russian military intelligence (GRU – Glavnoye Razvedovatelnoye Upravlenie) officers and eleven citizens of Georgia who were cooperating with Russian intelligence services, Georgian Interior Minister Vano Merabishvili said on 27 September [...] He said that two Russian intelligence operatives were arrested in Tbilisi – GRU colonel Alexander Sava, who was allegedly the chief of the group operating in Georgia, and Dimitri Kazantsev. Two others – Alexander Zavgorodny and Alexander Baranov – were arrested in Batumi, the Georgian Interior Minister said.” 
  78. ^ Rakuszitzky, Moritz; Romein, Daniel; Dobrokhotov, Roman (22. 11. 2018). „Second GRU Officer Indicted in Montenegro Coup Unmasked”. bellingcat. 
  79. ^ а б „Germany investigates suspected Russian cyberattacks”. DW. 9. 9. 2021. Приступљено 6. 3. 2022. 
  80. ^ „Germany Seeks Suspected Russian GRU Hacker's Arrest: Media”. The Moscow Times. 5. 5. 2020. Приступљено 6. 3. 2022. 
  81. ^ Eddy, Melissa (1. 3. 2018). „Germany Says Hackers Infiltrated Main Government Network”. The New York Times. Приступљено 6. 3. 2022. 
  82. ^ „German charged with spying for Russian military intelligence”. BBC News. 25. 2. 2021. Приступљено 6. 3. 2022. 
  83. ^ „ВОЕННАЯ ЛИТЕРАТУРА --[ Исследования ]-- Suvorov V. Inside soviet military intelligence”. 
  84. ^ „Spy scandal shakes Japan; US secrets lost?”. Christian Science Monitor. 
  85. ^ а б „Diplomat in spy scandal leaves Japan”. The Japan Times. 10. 9. 2000. Архивирано из оригинала 2018-11-09. г. 
  86. ^ „Officer admits giving secrets to Russian spy”. The Japan Times. 28. 11. 2000. Архивирано из оригинала 2023-04-05. г. „Hagisaki told the Tokyo District Court that he handed the MSDF documents to Viktor Bogatenkov, 44, in violation of the SDF Law. Bogatenkov, who reportedly is an agent of the Russian intelligence agency GRU, was with Hagisaki when he was arrested but refused to submit to questioning and returned to Moscow two days later.” 
  87. ^ „Latvia says Russia targeted its foreign and defense bodies with cyber attacks”. Reuters. 8. 10. 2018. Приступљено 20. 4. 2022. 
  88. ^ Beniušis, Vaidotas (15. 11. 2019). „Who are the two Russian spies pardoned by Lithuanian president?”. Lithuanian National Radio and Television. Приступљено 26. 5. 2022. 
  89. ^ Olsen, Jan M. (2013-10-16). „Spy swap involves Norway, Lithuania and Russia”. Defense News. Приступљено 25. 5. 2022. [мртва веза]
  90. ^ „Mexican leader brushes off US allegations of Russia spies”. Associated Press. 25. 3. 2022. Приступљено 26. 7. 2022. 
  91. ^ „Mexico's president downplays U.S. claim of Russian agents in Mexico”. Reuters. 25. 3. 2022. Приступљено 26. 7. 2022. 
  92. ^ а б Williams, Matthias (13. 6. 2017). Char, Pravin, ур. „Exclusive: Russian diplomats expelled from Moldova recruited fighters – sources”. Reuters. 
  93. ^ Osborn, Andrew, ур. (13. 6. 2017). „Russia Says Report Its Moldova Diplomats Recruited Fighters Is 'Gossip': RIA”. The New York Times. Reuters. Приступљено 14. 6. 2017. „Allegations that five Russian diplomats expelled from Moldova last month recruited fighters for the Moscow-backed separatists in Ukraine were "idle gossip", the RIA news agency quoted a deputy Russian foreign minister as saying on Tuesday. Grigory Karasin made the comment shortly after Reuters published an exclusive report citing Moldovan government and diplomatic sources as saying that the five were ejected because of their alleged activities as undercover officers with the Russian military intelligence agency, the GRU.” 
  94. ^ а б Russia 'linked' to election-day coup plot in Montenegro Sky News, 21 February 2017.
  95. ^ Indictment tells murky Montenegrin coup tale: Trial will hear claims of Russian involvement in plans to assassinate prime minister and stop Balkan country's NATO membership. Politico, 23 May 2017.
  96. ^ Investigation Uncovers Second Russian Montenegro Coup Suspect BalkanInsight, 22 November 2018.
  97. ^ Bellingcat раскрыла имя сотрудника ГРУ, подозреваемого в подготовке госпереворота в Черногории NEWSru, 22 November 2018.
  98. ^ Montenegro Coup Suspect ‘Was Russian Spy in Poland’: A Russian suspected by Montenegro of masterminding the recent alleged coup attempt was a military officer who was expelled from Poland amid an espionage scandal in 2014, a Polish diplomat told BIRN. BalkanInsight, 21 February 2017.
  99. ^ Russian passport leak after Salisbury may reveal spy methods The Guardian, 23 September 2018.
  100. ^ Haynes, Danielle; Sakelaris, Nicholas (14. 9. 2018). „Netherlands expels Russians for hacking lab investigating Skripal case”. UPI. 
  101. ^ Boffey, Daniel; Wintour, Patrick; Roth, Andrew (14. 9. 2018). „Dutch expelled Russians over alleged novichok lab hacking plot”. The Guardian. „The Swiss daily newspaper Tages-Anzeiger reported that the men were carrying equipment that could be used to break into the Spiez laboratory's IT network when they were seized.” 
  102. ^ „Remarks Minister of Defense, 4 October in The Hague” (Саопштење). The Hague, Netherlands: defensie.nl. 2018-10-04. Архивирано из оригинала 2019-08-14. г. Приступљено 2020-05-30. „Aleksei MORENETS. Evgenii SEREBRIAKOV. Note that their passport numbers differ from each other by only one digit. Oleg SOTNIKOV. Aleksey MININ” 
  103. ^ „GRU close access cyber operation against OPCW” (PDF) (Саопштење). Defence Intelligence & Security Service. 2018-10-04. Архивирано из оригинала (PDF) 2019-05-16. г. Приступљено 2020-05-30. 
  104. ^ „Dutch security services expel Russian spies over plot targeting chemical weapons watchdog”. The Guardian. 2018-10-04. 
  105. ^ Netherlands Defence Intelligence and Security Service disrupts Russian cyber operation targeting OPCW government.nl, 4 October 2018.
  106. ^ „305 Car Registrations May Point to Massive GRU Security Breach – bellingcat” (на језику: енглески). 2018-10-04. Приступљено 2018-10-04. 
  107. ^ „GRU Globetrotters 2: The Spies Who Loved Switzerland”. Bellingcat. 6. 7. 2019. Архивирано из оригинала 6. 7. 2019. г. 
  108. ^ „Russian spy caught seeking to infiltrate ICC: Netherlands”. Al Jazeera. 16. 6. 2022. Приступљено 16. 6. 2022. 
  109. ^ Corera, Gordon (16. 6. 2022). „Russian GRU spy tried to infiltrate International Criminal Court”. BBC. Приступљено 16. 6. 2022. 
  110. ^ Olsen, Jan M. (9. 12. 2020). „Norway intel: Russians likely behind parliament hacking”. Associated Press. 
  111. ^ „Norway charges man accused of being Russian spy”. BBC News. 28. 10. 2022. Приступљено 25. 2. 2023. 
  112. ^ „Norway Reveals Identity of Suspected Russian Agent”. The Moscow Times. 29. 10. 2022. Приступљено 25. 2. 2023. 
  113. ^ Tomovic, Dusica; Zaba, Natalia (21. 2. 2017). „Montenegro Coup Suspect 'Was Russian Spy in Poland'”. Balkan Insight. Приступљено 6. 3. 2022. 
  114. ^ Schindler, John (22. 10. 2014). „Here's What We Know About The Two Suspected Spies Arrested in Poland Last Week”. Business Insider. Приступљено 6. 3. 2022. 
  115. ^ „Poland convicts former gov't employee of spying for Russia”. Associated Press. 5. 7. 2019. Приступљено 2013-10-17. 
  116. ^ Day, Matt (12. 5. 2020). „Investigation uncovers web of Russian agents behind string of bomb threats”. The First News. Приступљено 6. 3. 2022. 
  117. ^ „Poland Arrests Spanish Journalist on Charges of Spying For Russia”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 4. 3. 2022. Приступљено 6. 3. 2022. 
  118. ^ „Poland detains Spanish journalist suspected of spying for Russia”. Al Jazeera. 4. 3. 2022. Приступљено 6. 3. 2022. 
  119. ^ Alexander, Martin (5. 1. 2023). „Alleged Russian and Belarusian GRU spies charged in Poland”. The Record. Приступљено 12. 1. 2023. 
  120. ^ „Russian, Belarusian Arrested In Poland On Espionage Charges”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 4. 1. 2023. Приступљено 12. 1. 2023. 
  121. ^ а б Myters, Steven Lee (1. 7. 2004). „Qatar Court Convicts 2 Russians in Top Chechen's Death”. The New York Times. 
  122. ^ Parfitt, Tom (27. 6. 2004). „Widow refuses to show mercy to Russians on trial for Chechen leader's killing”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 12. 1. 2022. г. 
  123. ^ Harding, Luke (1. 9. 2010). „Mystery over Russian general found dead on Turkish beach”. The Guardian. 
  124. ^ Walsh, Nick Paton (13. 6. 2006). „Land of the warlords”. The Guardian. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „Sulim Yamadayev: heads 1000 strong East battalion, controlled by the Chief Intelligence Directorate (GRU) of the Russian military. Dislikes Kadyrov [...] Said Magomed Kakiev: commander of 900-strong "West" battalion, also under GRU control. Dislikes Kadyrov.” 
  125. ^ „Spies Still Everywhere, GRU Says”. The Moscow Times. 17. 7. 2003. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „GRU commando units operate in the armed forces to provide field intelligence and carry out special operations, such as the penetration and elimination of enemy units. The military actively employs GRU commandoes in Chechnya, where they have proven to be about the most able of all military units. More than 300 commandos, intelligence officers and other GRU personnel have died in fighting in Chechnya, Korabelnikov said.” 
  126. ^ McGregor, Andrew (26. 10. 2006). „Chechen Troops Accompany Russian Soldiers in Lebanon”. Jamestown Foundation. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „In a surprise move, the Russian Defense Ministry assigned security responsibility for its team of military engineers in Lebanon to two detachments of Chechen troops [...] The East and West battalions of Chechen troops are controlled by the Russian military intelligence (GRU) and do not report directly to the Chechen government.” 
  127. ^ Special services are making teams for extrajudicial punishment (Russian) Архивирано 2012-02-29 на сајту Wayback Machine by Igor Korolkov, Novaya Gazeta, 11 January 2007. English translation
  128. ^ „Slovakia charges two suspects with spying for Russia”. Euronews. Associated Press. 15. 3. 2022. Приступљено 26. 5. 2022. 
  129. ^ „Slovakia charges two people with espionage for Russia”. Reuters. 15. 3. 2022. Приступљено 26. 5. 2022. 
  130. ^ Maček, Sebastijan (31. 1. 2023). „Slovenia arrests two Russians on suspicion of espionage”. Euractiv. Приступљено 21. 2. 2023. 
  131. ^ „Report: Slovenian authorities hold 2 alleged Russian spies”. Associated Press. 30. 1. 2023. Приступљено 21. 2. 2023. 
  132. ^ „Slovenia detains two suspected Russian spies”. Macau Business. 30. 1. 2023. Приступљено 21. 2. 2023. 
  133. ^ „Slovenia arrests two men suspected on spying for Russia -newspaper”. Reuters. 30. 1. 2023. Приступљено 21. 2. 2023. 
  134. ^ а б Fonseca, Óscar López; Sahuquillo, María R. (27. 12. 2019). „Three suspected Russian spies traveled to Barcelona in 2016 and 2017”. El País. 
  135. ^ Hivert, Anne-Franciose (4. 9. 2023). „Trial of Russian infiltrator Sergei Skvortsov opens in Stockholm”. Le Monde. Приступљено 14. 10. 2023. 
  136. ^ „Sweden charges man arrested last year in predawn raid with spying for Russia”. Associated Press. 28. 8. 2023. Приступљено 14. 10. 2023. 
  137. ^ Weiss, Michael (1. 9. 2016). „Russia Puts Boots on the Ground in Syria”. The Daily Caller. Архивирано из оригинала 2. 9. 2015. г. „In October 2014, the Free Syrian Army sacked a Russian listening post in Tel al-Hara, south of the Quneitra border crossing with Israel. Its location was key. A YouTube video showed a Syrian officer giving the rebels a guided tour of the office building attached to the facility. Documents hanging on the wall, in both Arabic and Russian, including the symbols for Syrian intelligence and 6th Directorate of Russia’s military intelligence agency (GRU), and photos showed spies from both countries hard at work deciphering intercepts. Maps displayed rebel positions; they also showed coordinates of Israel Defense Force units.” 
  138. ^ Fitsanakis, Joseph (9. 10. 2014). „Secret Russian spy base in Syria seized by Western-backed rebels”. intelNews. Архивирано из оригинала 11. 10. 2014. г. „At some point in the video, the seal of Syrian intelligence is clearly visible, placed next to the seal of the GRU's 6th Directorate, the branch of Russian military intelligence that is tasked with collecting signals intelligence (SIGINT).” 
  139. ^ Oryx (6. 10. 2014). „Captured Russian Spy Facility Reveals the Extent of Russian Aid to the Assad Regime”. bellingcat. Архивирано из оригинала 9. 4. 2015. г. „The Russian operator of Center S was the Osnaz GRU, responsible for radio electronic intelligence within Russia's Armed Forces. Although not much is known about this unit, its logos can be seen below. "Части особого назначения" – Osnaz GRU and "Военная радиоэлектронная разведка" – Military Radio Electronic Intelligence.” 
  140. ^ Matthews, Owen. „Erdogan and Putin: Strongmen in love”. Newsweek. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „The electronic intelligence was gathered, according to the report, by a Russian listening station at Hmemim Airport near Latakia, Syria, operated by the Sixth Directorate of GRU military intelligence.” 
  141. ^ Tsvetkova, Maria (5. 11. 2015). „New photos suggest Russia's operation in Syria stretches well beyond its air campaign”. Business Insider. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „CIT also published screenshots from the Instagram page of Ilya Gorelykh, who it said had served in Russia's GRU special forces in the past [...] In late October 2015, it showed he had uploaded pictures from Aleppo, one of which showed him holding an assault rifle while wearing civilian clothes. Another image of him posing in camouflage with three other armed men was apparently taken in Homs.” 
  142. ^ „Beyond the airstrikes: Russia's activities on the ground in Syria”. 8. 11. 2015. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „We believe that Russia's operation in Syria is a "hybrid war", not unlike the one seen in Ukraine. Apart from the airstrikes, Russia provides Assad forces with surface-to-surface rocket systems, combat vehicles, equipment, advisors, artillery support and spotters. More importantly, recently there have been more and more reports of Russian soldiers, vehicles and "volunteers" being spotted close to the frontlines.” 
  143. ^ Agence France-Presse (22. 1. 2016). „Turkey alarmed by "Russian build-up" on Syria border”. The National. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. „Top Russian military officials, including figures from the GRU military intelligence service, had already visited Qamishli, it added.” 
  144. ^ „Have Russian hitmen been killing with impunity in Turkey?” (на језику: енглески). BBC News. 2016-12-13. Приступљено 2018-10-04. 
  145. ^ „Çeçen Komutanı Türkiye'de öldürmüşlerdi” [They killed the Chechen Commander in Turkey]. haberturk.com (на језику: турски). Приступљено 2018-10-04. 
  146. ^ а б „Salisbury Novichok poisoning: Two Russian nationals named as suspects” (на језику: енглески). BBC News. 5. 9. 2018. Приступљено 5. 9. 2018. 
  147. ^ „Novichok suspects – the 48-hour mission to kill caught on camera”. BT News (на језику: енглески). 5. 9. 2018. Приступљено 5. 9. 2018. 
  148. ^ „Salisbury Novichok poisoning: Russian "hit men" charged over nerve agent attack”. Evening Standard (на језику: енглески). 5. 9. 2018. Приступљено 5. 9. 2018. 
  149. ^ „Guests of two-star London hotel where Salisbury suspects stayed discover Novichok was found in bedroom”. The Telegraph (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 1. 2022. г. Приступљено 5. 9. 2018. 
  150. ^ „Russia's GRU: The murky spy agency behind the Salisbury poisoning, a failed coup and US election hack”. The Telegraph (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 1. 2022. г. Приступљено 5. 9. 2018. 
  151. ^ „Skripal Suspect Boshirov Identified as GRU Colonel Anatoliy Chepiga – bellingcat”. bellingcat (на језику: енглески). 2018-09-26. Приступљено 2018-10-04. 
  152. ^ „Anatoliy Chepiga Is a Hero of Russia: The Writing Is on the Wall – bellingcat”. bellingcat (на језику: енглески). 2018-10-02. Приступљено 2018-10-04. 
  153. ^ „Salisbury novichok suspect "helped Ukraine's deposed president flee country"”. The Independent (на језику: енглески). Приступљено 2018-10-04. 
  154. ^ „Second Skripal Poisoning Suspect Identified as Dr. Alexander Mishkin”. Bellingcat. 8. 10. 2018. Приступљено 9. 10. 2018. 
  155. ^ „Full report: Skripal Poisoning Suspect Dr. Alexander Mishkin, Hero of Russia”. Bellingcat. 9. 10. 2018. Приступљено 9. 10. 2018. 
  156. ^ Stanislav Lunev (1998). Through the Eyes of the Enemy: The Autobiography of Stanislav Lunev. Regnery Publishing, Inc. ISBN 0-89526-390-4. 
  157. ^ Nicholas Horrock, "FBI focusing on portable nuke threat", UPI (20 December 2001).
  158. ^ Steve Goldstein and Chris Mondics, "Some Weldon-backed allegations unconfirmed; Among them: A plot to crash planes into a reactor, and missing suitcase-size Soviet atomic weapons". Philadelphia Inquirer (15 March 2006) p. A7.
  159. ^ а б „FACT SHEET: Actions in Response to Russian Malicious Cyber Activity and Harassment”. whitehouse.gov. 29. 12. 2016. Приступљено 31. 12. 2016 — преко National Archives. 
  160. ^ Conspiracy to commit an offense against the United States cdn.cnn.com, accessed 16 May 2022
  161. ^ Sullivan, Eileen; Benner, Katie (13. 7. 2018). „12 Russian Agents Indicted in Mueller Investigation”. The New York Times. Приступљено 13. 7. 2018. 
  162. ^ „United States of America vs. Viktor Borisovich Netyksho, Boris Alekseyevich Antonov, Dmitriy Sergeyevich Badin, Ivan Sergeyevich Yermakov, Aleksey Viktorovich Lukashev, Sergey Aleksandrovich Morgachev, Nikolay Yuryevich Kozachek, Pavel Vyacheslavovich Yershov, Artem Andreyevich Malyshev, Aleksandr Vladimirovich Osadchuk, Aleksey Aleksandrovich Potemkin, and Anatoliy Sergeyevich Kovalev” (PDF). The New York Times. United States District Court for the District of Columbia. 13. 7. 2018. Приступљено 13. 7. 2018. 
  163. ^ Lee, Micah (18. 7. 2018). „What Mueller's Latest Indictment Reveals About Russian and U.S. Spycraft”. The Intercept. 
  164. ^ Poulsen, Kevin (20. 7. 2017). „Putin's Hackers Now Under Attack—From Microsoft”. The Daily Beast. „Also known as APT28, Sofacy, Pawn Storm and Strontium—Microsoft’s preferred moniker—Fancy Bear has been conducting cyber espionage since at least 2007, breaching NATO, Obama's White House, a French television station, the World Anti-Doping Agency and countless NGOs, and militaries and civilian agencies in Europe, Central Asia and the Caucasus.” 
  165. ^ Collier, Kevin (20. 7. 2018). „The Russians Who Hacked The DNC Have Targeted At Least Three 2018 Campaigns, Microsoft Says”. BuzzFeed News. „Speaking on a panel at the Aspen Security Forum on Thursday, Tom Burt, Microsoft's vice president for customer security and trust, said that his team had discovered a spear-phishing campaign targeting three candidates running for election in 2018. Analysts traced them to a group Microsoft has nicknamed Strontium, which is closely tracked by every major threat intelligence company and is widely accepted to be run by the GRU, Russia’s military intelligence agency.” 
  166. ^ „FBI Investigating Russian Diaspora Group. PROBED: Is the Coordinating Council of Russian Compatriots of the U.S. just a cultural group? Or something more?”. The Daily Beast. 7. 6. 2021. Приступљено 8. 3. 2022. 
  167. ^ „Russian Diaspora Group in U.S. Disbands, Blaming FBI 'Foreign Agent' Probe”. The Moscow Times. 20. 11. 2021. Приступљено 8. 3. 2022. 
  168. ^ „ЗАЯВЛЕНИЕ КСОРС США О ПРИОСТАНОВЛЕНИИ ДЕЯТЕЛЬНОСТИ” [STATEMENT US CORS SUSPENDED OPERATIONS] (на језику: руски). KCOPC. 18. 11. 2021. Архивирано из оригинала 19. 12. 2021. г. Приступљено 8. 3. 2022. 
  169. ^ „Совет организаций российских соотечественников в США приостановил работу из-за расследования ФБР” [Council of Organizations of Russian Compatriots in the United States Suspended Work Due to FBI Investigation]. Kommersant (на језику: руски). 19. 11. 2021. Архивирано из оригинала 9. 3. 2022. г. Приступљено 8. 3. 2022. 
  170. ^ „Минюст США обвинил главу совета российской диаспоры в работе "российским агентом"” [The US Department of Justice accused the head of the council of the Russian diaspora of working as a "Russian agent"]. Kommersant (на језику: руски). 9. 3. 2022. Архивирано из оригинала 9. 3. 2022. г. Приступљено 8. 3. 2022. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=ГРУ_(Руска_Федерација)&oldid=27852670”