Граничари (село)
| Граничари рум. Grănicerii | |
|---|---|
| Насеље | |
  Граничари Локација у Румунији | |
| Координате: 45° 26′ 30″ N 20° 52′ 54″ E / 45.44167° С; 20.88167° И | |
| Земља |  Румунија |
| Округ | Тимиш |
| Општина | Ђир |
| Надморска висина | 76 m (249 ft) |
| Становништво (2021) | |
| • Укупно | 176 |
| Временска зона | Источноевропско време (UTC+2) |
| • Лети (DST) | Источноевропско летње време (UTC+3) |
| Геокод | 676789 |
Граничари (рум. Grănicerii) насеље је у Румунији у округу Тимиш у општини Ђир.[1][2] Oпштина се налази на надморској висини од 76 m.
Прошлост
[уреди | уреди извор]У околини места Чавош је 1878. године откривена остава из бронзаног доба.
По "Румунској енциклопедији" први писани траг о месту је из 1256. године. Његово старо име је Чавош (отуда презиме Чавошки (Коста)), а владала је породица Ченад. Ту је 1717. године пописано 15 кућа. Уследиле су планске опсежне колонизације Немаца па Мађара, због чега су Србе и Румуне померали одатле, да ослободе места привилегованим насељеницима. Током 19. века етнички карактер села је немачко-мађарско-српски. Од 1964. године место је названо "Граничени" (стражари).
У Крушевском поменику (са почетка 16. века) записан је Чавош. Калуђери из манастира Пећке патријаршије су 1660. године забележили неколико српских приложника. Били су то мештани: домаћин Марко (код којег су коначили), Стојан Матијевић са браћом, Живко Диклић, Аћим, Рака, Лаза и син Вуја. Кметови чавошки су скупили по селу 930 аспри "на благослов".[3] Године 1727. имао је Чавош 21 дом, а 1773. године - 31 дом. Као "српско насеље" означено је 1753. године. Ту живе српске породице: Нинков, Ђуричин, Милојков, Испасов, Топалов, Стојанов, Пантелијин, Калејски, Мосин, Гаванов, Остојин, Пандуровић и Путник.[4] Године 1764. Чавош је парохија у оквиру Чаковачког протопрезвирата Темишварске епархије.[5] Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да Чавош припада Чаковачком дистрикту и округу, а становништво чине претежно Срби.[6] Приликом пописа православног клира 1797. године у "Чавошу" су регистрована два свештеника. Парох поп Христифор Станковић (рукоп. 1775) знао је српски и румунски језик, а капелан поп Игњатије Поповић (1793) служио се искључиво српским језиком.[7]
Велики број Срба Чавошана преселио је 1806. године ниже југозападно, на пустару где је настало село Самош[8] као и 1818. године у Фердин. Са собом су понели целивајуће иконе и црквене матице. Иконостас чавошке православне цркве је пренет у храм у Шурјану.
У Чавошу је у 19. веку био спахилук велепоседника Беителхаузера. Ту је на имању умро као умировљеник хрватски бискуп Јосип Шброт.[9] Постоје у другој половини 19. века мађарска и немачка општина у Чавошу. Ту се налази пошта почетком 20. века.
За фонд "Школског листа" у Сомбору, приложио је 1861. године 1 ф. Данил Нинков из Чавоша. Године 1900. иако је у месту било 147 Срба, ту није било српске школе.[10] Чавош је 1905. године парохијска филијала Модоша, у којој живи 160 православних душа.[11]
Становништво
[уреди | уреди извор]Према подацима из 2021. године у насељу је живело 176 становника.
Попис 2002.
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „The GeoNames geographical database”. 2012.
- ^ „Communes of Romania”. Statoids. Gwillim Law. 2010-07-27. Приступљено 4. 7. 2015.
- ^ Душан Поповић, С. Матић: "О Банату и становништву Баната у 17. веку", Сремски Карловци 1931.
- ^ "Посебна издања Етнографског института САНУ", Београд 1953.
- ^ "Српски Сион", Карловци 1905.
- ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
- ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 8/2015.
- ^ Гордана Јованов: "О Самошу", Самош 2000.
- ^ "Илирске народне новине", Загреб 1857.
- ^ "Школски лист", Сомбор 1907.
- ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910.
- ^ kia.hu, (PDF; 982 kB) E. Varga: Statistik der Einwohnerzahlen nach Ethnie im Kreis Timiș laut Volkszählungen von 1880 - 2002
