Пређи на садржај

Грб Београда

С Википедије, слободне енциклопедије
Београд
Верзије
Средњи грб
Велики грб
Детаљи
Носилац Град Београд
Аутор(и)Ђорђе Андрејевић Кун је нацртао грб 1931. године

Грб Београда је званични симбол Града Београда и постоји у три нивоа — као Основни или Мали, Средњи и Велики грб.

Историја хералдичког представљања Београда је дуга и сеже до времена када је град први пут постао српска престоница за време Деспота Стефана Лазаревића када се овај симбол први пут индиректно помиње у Деспотовом Житију. Први познати хералдички уобличен грб града се појављује у XVI веку и највероватније је угарског порекла. Но, као и сама историја града, тако је и његов грб био несталан. Како је град прелазио из руке у руку различитих освајача, тако се и његово хералдичко представљање мењало — било да град уопште није имао свој грб као под Османлијама, или да је добио сасвим нови под Аустријанцима.

Историја грба Београда који је данас у употреби је почела 1931. године када је званично изабран, након конкурса на коме је победио рад Ђорђа Андрејевића Куна. У социјалистичко доба грб је занемариван, да би након демократских промена 90-их година доживео своју реафирмацију, а од 2000-их је и реорганизован у три степена, какав је и данас у употреби.

Употреба грба Београда је регулисана Статутом града и посебним градским прописима који детаљно уређују и санкционишу употребу грба у различитим приликама и на различитим местима.

Грб града Београда користи се у три нивоа — као основни, средњи и велики грб. Статутом града Београда, овај симбол града је дефинисан на следећи начин[1]:

Основни грб

[уреди | уреди извор]

Блазон Основног грба:

Средњи грб

[уреди | уреди извор]

Блазон Средњег грба:

Велики грб

[уреди | уреди извор]

Блазон Великог грба:

Употреба

[уреди | уреди извор]

Употреба и заштита грба Београда је уређена Статутом града[1][2] и „Одлуком о употреби имена, грба и заставе града Београда“[3], као и званичним Упутством за употребу које је донето на основу Одлуке о употреби и којим се ближе одређује ова тематика.[4] Нормативни оквир за уређивање тематике градског грба представља „Закон о локалној самоуправиСрбије који прописује да „Јединица локалне самоуправе самостално у складу са овим законом утврђује своје симболе (грб и заставу), и њихову употребу.“[5]

Грб Београда може се употребљавати на начин којим се не нарушава углед Града, и то само у облику и садржини који су утврђени Статутом. Није дозвољена непримерена и недолична употреба, то јест на начин који вређа јавни морал и углед грађана Београда. Употреба је дозвољена уз сагласност Скупштине града коју ова доноси на основу стручног мишљења посебне „Комисије за давање стручног мишљења о употреби имена, грба и заставе Града“, коју образује Градоначелник и која се састоји од председника и четири члана у мандату од четири године.[3]

Еталон (изворник) Основног, Средњег и Великог грба града и графички стандард за њихово приказивање, на основу којих се обликује грб града пре него што се пусти у употребу, и који се чува у градској управи, је утврђен Одлуком о употреби.[3]

Забрањена је употреба грба ако је оштећен или је својим изгледом неподобан за употребу, као и грба којем су измењени поједини елементи, али својим изгледом асоцира на грб Града. Употреба грба Града у уметничком стваралаштву и у васпитно – наставне сврхе слободна је, под условом да се не противи добром укусу, друштвеним и моралним нормама, хералдичкој пракси, традицији и званичној Одлуци о употреби.[3]

Кад је реч о привредној активности, правна регулатива је ту усмерена ка двема ситуацијама: апсолутној забрани и могућношћу употребе уз претходно одобрење. Апсолутна забрана се огледа у забрани употребљавања грба Града као робног или услужног жига, узорка или модела, нити као било који други знак за обележавање робе или услуга; Друга ситуација се односи на могућност да се правном лицу, односно предузетнику, изузетно да сагласност да Основни грб Града употреби као украс, као део незаштићеног знака или у комерцијалне сврхе. Сагласност на употребу Основног грба Града правном лицу, односно предузетнику, може се дати уколико је делатност правног лица, односно предузетника, од значаја за Град. Давање сагласности је у надлежности Скупштине града, а услови и цела процедура су уређени Одлуком о употреби.[3]

63. Средњи грб Београда на улазу у зграду Градске управе града

Кад је о службеној употреби грба реч, Одлука о употреби и Упутство прописују следеће:

Начин и облик конзумације овог права употребе грба је прецизирано Одлуком о употреби. У свим случајевима службене употребе грба мора се претходно прибавити мишљење Службе за информисање града о изгледу и начину истицања грба.[3]

О спровођењу ових правила старају се организационе јединице Градске управе надлежне за послове привреде и информисања, док је за инспекцијски надзор за њихово спровођење задужена комунална инспекција. У складу са тим, комуналном инспектору су поверена овлашћења да, када утврди да се грб или застава Града користе супротно одредбама Одлуке о употреби, решењем забрани употребу грба и заставе Града и, по правилу, наложи уклањање са објекта и предмета на којима су истакнути и друге мере ради отклањања утврђених недостатака. Осим комуналне инспекције и комунална полиција је надлежна за спровођење употребе и заштите градског грба, и то у његовом казненом домену. Тако, комунална полиција има право да новчано казни за прекршај правно лице које користи грб, а не поштује Одлуку о употреби. У зависности од озбиљности прекршаја новчана казна варира у висини и детаљно је утврђена Одлуком.[3]

Правила за истицање градског грба прописују да грб Београда има приоритет у приказивању у односу на све друге грбове и амблеме осим на грб више политичке заједнице, као на пример грба државе. Начелно говорећи, приоритетно место истицања грба је са десне стране од центра, односно на левој страни када се гледа у композицију.[6] Одлуком и Упутством за употребу су ова правила додатно, минуциозно, разрађена и детаљно предвиђају положај грба у различитим ситуацијама и схематским позицијама (место грба са другим грбовима у кругу, полукругу, колони, врсти итд.).[3][4]

Историја

[уреди | уреди извор]

С обзиром на старост града као људског станишта која се мери миленијумима, те средишњег места у политици, економији и духовности једног народа која се мери вековима, Београд изненађујуће има млад грб. Разлог овоме лежи у самој бурној историји Београда, коју карактеришу дисконтинуитети и вртоглави обрти због чега и није могла да се развије континуирана стара хералдичка представа. Тако се на својеврстан начин кроз историју овог конкретног београдског знамења може у доброј мери и одсликати уопште историја целог града.[7]

Конкретно најскорији такав историјски дисконтинуитет, који се односи на стварање данашњег, релативно скорог, градског грба, пак, није производ непостојања било какве урбане хералдичке традиције у тренутку његовог креирања 1931. године, већ је резултат тадашњег генералног става и схватања да Срби нису имали средњовековну хералдику и да — ако се игде нађу трагови који сведоче супротном — они морају бити последица туђих утицаја, те су стога непримерени потребама, схватањима и поимању српске националне и конфесионалне особености.[8][9] Премда је оваква интерпретација историјске прошлости имала легитимитет и у њој је више од зрна истине, доцније је од стране историјске науке и хералдике одбачена као неоправдана.[10][11]

Грб Београда је, по свој прилици, узевши целокупну његову историју, најстарији градски грб на подручју Србије.[12]

„Деспотов грб”

[уреди | уреди извор]

Имајући у виду старост града, његов географски положај и стратешки значај, није немогуће да је Београд свој први грб стекао пре најранијег извора у коме се први пут индиректно помиње — делу Константина ФилозофаЖитије деспота Стефана Лазаревића”. Као важно утврђење и седиште моћног гарнизона могао је следити брзи развој муниципалне хералдике у Угарској, на чијој се територији први грбови насеља јављају током 13. века. Но, због непостојања извора, све овакве тврдње остају у домену спекулације.[8][12]

1. Стефан Лазаревић
(детаљ фреске из манастира Каленић, око 1413. године)

Као претходно речено, први податак о грбу Београда потиче из 15. века, у „Житију деспота Стефана Лазаревића” Константина Филозофа. Реч је о периоду кад је град био просперитетна српска престоница под деспотовом влашћу са моћним зидинама, кулама и дворцима над Савом и Дунавом.[7][13] Говорећи о времену кад је град дошао под власт српског владара, Константин вели:

2. Грб деспота Стефана према „Хроници сабора у Констанци” Улриха Рихентала, око 1420. године[15]
3. Реконструкција хипотетичног грба Деспота Стефана као члана Друштва Змаја; Орденски знак (знак Друштва), задављени змај, окружује штит. (аутор: Александар Палавестра).[16][17]

Нажалост, овај печат није очуван, нити постоје други документарни или археолошки подаци који би осветлили сфрагистичке и вероватне хералдичке детаље печата, ван онога што је Константин Филозоф описао, стога остају само претпоставке да је представа града на печату била хералдичка.[8][18][7] Пак, велика вероватност тачности овакве претпоставке, лежи у самој биографији деспота Стефана Лазаревића. Деспот је био човек свога времена, широко образован и далеко јаче упућен на контакте са северним и западним суседима од претходних српских владара. По свему судећи, познавао је хералдику, значај и улогу грба боље од својих претходника. Као витез Ордена побеђеног змаја цара Жигмунда уживао је знатне хералдичке привилегије, и као остали витезови овог ордена, није се могло десити да не буде добро информисан о битним елементима хералдичке вештине и права.[8][18][7]

4. Ћирићева реконструкција Деспотовог печата и грба града на њему. Реконструкција је базирана на премиси да је слика на печату дословно изгледала као Београд тог времена.
5. Друга Ћирићева реконструкција која антиципира симболичну слику града на печату, а не дословну. Ова реконструкција донекле подсећа на грб из Брокхаусове енциклопедије.[19][20](в. испод)

Професор Милош Ћирић у својој хералдичкој студији о грбу Београда, износи своју реконструкцију грба Београда са деспотовог печата, коју је урадио на основу сачуване грађе о изгледу града из деспотовог времена, те на основу изгледа града на тадашњим печатима сличног визуелног садржаја — печату Радослава Павловића из 1432. и печату Дубровачке републике из 1436.[21] (сл. 4) Осим ове реконструкције, која почива на премиси да је „слика града” са печата дословно схваћена (панорамски приказ слика зидина), Ћирић је израдио још једни реконструкцију која антиципира да је „слика града” симболична, а не дословна.[19][20] (сл. 5)

Хералдичар Драгомир Ацовић је мишљења да, какав год да је печат био, његов „образ” није морао обавезно да личи на стварни изглед града тога времена, нити је морао да обавезује Деспотове наследнике, поготово не оне међу њима који су долазили из подручја за знатном хералдичком традицијом, као што је на пример гроф Цељски, али да би било духу времена приличније да је Деспотов хералдички печат поштован и коришћен у изворном облику.[8] Овај аутор је и става да је претпостављени изглед Деспотовог печата веома сличан изгледу првог хералдички уобличеног грба Београда из XVI века.[18] (в. опширније испод, сл. 9)

Откад их је споменуо Константин Филозоф на „слици града”, мотив града и градских зидина ће доследно остати заједнички именитељ свих потоњих знамења Београда, иако разноврсних по пореклу и политичким значењима.[7]

Прва представа грба

[уреди | уреди извор]
7. Грб Београда према Фугерском огледалу части, штампано издање из 1668. године[22], рађено по бечком фрагменту рукописа из 1555. рађеног за Ханса Јакоба Фугера од Пфирта и Тауфкирхена.[23]
(За положај грба са другим грбовима у рукопису, види слику 8)

Прва позната хералдички уобличена представа београдског грба појављује се у XVI веку и налази међу тридесет хиљада грбова и печата у Фугреском огледалу части (нем. Fugger'sche Ehrenspiegel) — великом, вишетомном корпусу каталогизованих грбова и печата насталом око 1555. године, а названо по познатој аугзбуршкој банкарској и кнежевској породици Фугер од Бабенхаузена.[б][24][22][8][18][7] (сл. 6, 7, и сл. 8)

Блазон: Штит је хоризонтално раздељен; у горњој црвеној половини штита доминира класична хералдичка сребрна кула (без капије) са четири прозора, која се завршава са три зупца; са обе стране куле симетрично су постављена два златна патријаршијска крста; доња половина штита представља зид тврђаве који се завршава зупчастим грудобранима, а у чијем су подножју, на црвеном, две сребрне греде.[25][7][26]

Занимљиво је да се у овом грбу, уз сребрни (бели) град, уводи још један важан хералдички елемент — црвено подножје тврђаве с две хоризонтално постављене сребрне греде, које су и у 16. веку, као и данас, симболизовале Дунав и Саву.[7]

9. Грб Београда у Валвазоровом кодексу;[27]
Према мишљењу Ацовића први грб града на Деспотовом печату је био идентичан овом грбу.

У хералдици се претпоставља да је грб угарског порекла — имајући у виду да је хералдика до Срба долазила или преко Угарске, или преко далматинске хералдичке транскрипције одговарајуће млетачке традиције. На овакво порекло грба упућује и упадљива сличност грба са савременим грбом Будима. Оба ова грба су приказана у Валвазоровом кодексу (Opus insignium armorumque...;), насталом 1687/1688, на табли #303.[27] (сл. 10) Премда је могуће и да је реч о чистој случајности, сличност се не да оспорити.[28][18][7]

У капиталном делу[29]Хералдика и Срби”, Ацовић износи тезу — позивајући се на исте мотиве на приказу грба у Фугеровом огледалу части и Константиновог описа који су опстали до данас (креналисани градски бедеми, висока камена кула, две греде као алузија на две реке), те и на хронолошку младост Валвазоровог кодекса и сличност приказа грба Београда и Будима у њему — да је управо овај грб Београда, иако век млађи од помене у Житију, истоветан или сличан са описом златног печата на којем је „слика града”, односно да он доста говори о томе како је изгледао први могући модел првог познатог грба на који се Деспот угледао кад је даровао „печат златни”.[18]

Овај грб је опстао, уз мање измене и стилске параферналије које су се мењале у складу са периодима мира или рата, или су потицале од недовољне информисаности картографа услед преласка града под власт Турака — који се на хералдику нису обазирали, нити се њоме оптерећивали — све до средине XVIII века.[18][30] Реч је о приказу грба на војним мапама Београда из прве половине XVIII века, у којима је грб често допуњен параферналијама оријенталне егзотике и османског суверенитетапаноплија копаља и тугова, топовских цеви и барјака са полумесецом, турбана изнад штита итд.[31][32] (сл. 11 и 12)

11. Грб [тврђаве] Београд према Монатовој карти (аустријска мапа-гравира) из 1717. године. Натпис на карти: Grundreis der Vestung Belgrad samt der Belagerung Anno 1717.[26][33][11]
13. Грб Београда према О. Т. фон Хефнеру, Зибмахеров грбовник[34][33]

Аустријским освајањем града, Београд добија нови грб 1717. године, а овај грб, премда заборављен средином века, поново излази на светлост дана захваљујући труду младог минхенског истраживача Ота Титана фон Хефнера, покретача монументалне хералдичке библиотеке „Нови Зибмахер” (нем. Neuer Siebmacher). У оквиру ове библиотеке се 1885. године појављује и том посвећен градским грбовима у обради фон Хефнера, Н. Гауча и И. Клерикуса, који се у својој илустрацији грба позивају на Фугерско огледало части као извор.[35] (сл. 13 и 14) Одавде је грб, по свему судећи, из заборава извукао историчар Алекса Ивић приликом расправе за грб града 1931. године.[36][31][37][в]

Ипак, ово знамење је временом готово потпуно било пало у заборав. Његово угарско порекло га је било, посве неоправдано, потпуно маргинализовало и учинило „политички неподобним”.[г][11] Најстарије београдско знамење је 1993. године, као своје усвојила београдска општина Стари град.[д][39] (сл. 15) Овај грб се данас налази и у саставу великог грба града Београда,[1] као симбол и подсетник на хералдичку историју града.[40]

Аустријска управа

[уреди | уреди извор]
16. Грб Београда на аустријском печату из 1721. године, за време њихове владавине над градом.[41][33]

Опсадом и потоњим освајањем Београда у рату против Турака, град под Аустријанцима добија нови грб 1717. године.[ђ][18][38]

Блазон: Изнад три џамије са минаретима двоглави орао Светог римског царства у лету, уз девизу SUB UMBRA ALARUM TUARUM (у сенци Твојих крила[е])[31][11]

На светлост дана је ово знамење изнео Алекса Ивић 1910. године, када је у бечком архиву открио хералдички опис грба из 1721. године, где је уместо грба био приложен отисак печата. Уз елементе грба печат садржи и кружну циркумскрипцију која гласи: GRSS. INSIGL DER STATT BELGRAD IN SERVIEN 1721.[18][31][43][44][11] (сл. 16 и 17)

18. Предлог Александра Виртембершког за грб Београда из 1724. године, заснован на античком медаљону из Таурунума.[41][33]

Гувернер града кнез Александар од Виртемберга 1724. године Дворском ратном већу подноси два предлога за грб града. Први је био истоветан постојећем грбу са печата, док је други предлог био „прастари грб вароши, из доба римских царева”. (сл. 18 и 19) Према писању Ђорђа Стратимировића реч је о предлогу који се ослањао на антички медаљон из Таурунума, са приказом римског легионара који држи руке на сапима бика и коња, али и да овај предлог није наишао на одобравање. Дворско ратно веће је 9. маја 1725. године донело одлуку да се постојећи грб делимично измени, тако што ће се изоставити девиза и тако што ће постојећи поменути кружни натпис на печату бити промењен новим натписом: ALBA GRAECA RECUPERATA ANNO MDCCXVII („Београд поново задобијен лета 1717”).[45][18][31][11][46]

Грб Београда из овог периода недвосмислено је био идеолошки мотивисан. Према мишљењу Ацовића и хералдичара Александра Палавестре, политичка порука коју је грб носио и одлука о његовој измени се могу окарактерисати као парадигматични за стање и судбину Београда и његовог знамења у овом историјском раздобљу. Римски орао који наткриљује град, џамије уместо древних зидина и цркава, а посебно замена девизе узвишеног порекла обичном политичком програмском формулом — приликом које је изостављено помињање Србије, те замена назива Београд појмом „Alba Graeca”, највише говоре о суморној националној непрепознатљивости и утилитарном приступу повременог владаоца судбини Београда.[31][11]

Но, као ни аустријска владавина градом, ни овај јасно идеолошки дефинисан грб није друго потрајао. Београдским миром 1739. град прелази у руке Турака што је учинило да трајање овог грба постане ефемерно, као уопште и само питање хералдичке представе Београда. Уследило је дуго раздобље у којем Београд није имао свој грб, као ни жељу да се такво стање промени.[18]

Кнежевина и Краљевина Србија

[уреди | уреди извор]
20. Слика печата београдског магистрата из 1807. године.

Поновно успостављање српске власти над Београдом и дефинитивни одлазак Турака за време владавине кнеза Милана, нису донели никакву новост у погледу градског грба. У ондашњој Кнежевини, и касније Краљевини, грбови насељених места су непознат феномен. У службеној употреби је грб Кнежевине потпуно компензовао недостатак специфичног београдског хералдичког знамења. Оваква ситуација је настала услед схватања да су општинске власти — огранак државне власти, а не засебни, аутономни ентитети (локална самоуправа), па стога у службеној кореспонденцији и званичним приликама преузимају и користе државна обележја, а не сопствена.[47][31][11][37][48] Покушај формирања неке врсте знамења локалних ауторитета се сводило на употребу симболичних или алегоричних слика на печатима магистрата.[37] У београдском случају ово је најбоље илустровано на примеру печата београдског магистрата из 1807. године који је сам пример поменуте праксе преузимања државног грба у локалној употреби.[49][50][51] (сл. 20)

21. Фиктивни грб Београда према Брокхаусовој енциклопедији из 1898. године;
Према мишљењу Ћирића, које подржава и Ацовић, погрешна интерпретација овог грба је последица конфузије око имена мађарског града Секешфехервара (Стони Београд) и Београда.[37][52] (сл. 25 и 26)
Овај грб се у страним, али и домаћим публикацијама у различитим интервалима појављивао све до након Другог светског рата као наводни грб Београда.[53]

Но, оно што у Србији и Београду није недостајало нити икога занимало, у остатку Европе је изазивало поприличну конфузију. Наиме, у другој половини 19. века долази до снажне издавачке делатности енциклопедија које су управо, премда на необичан начин, указале на ове мањкавости српске праксе кад је реч о муниципалној хералдици. У складу са својом уређивачком политиком, енциклопедијски текстови великих европских енциклопедија као Larousse, Brockhaus, Mayer's Lexikon и друге, почињу богато да се илуструју, а одреднице о великим или значајним градовима се обавезно илуструју градским грбом. Тако се испоставило да од европских престоница једино Атина и Београд немају грб. Поменуте енциклопедије су овај проблем решиле тако што су и Београду и Атини приписале фиктивне грбове.[ж][31][37][56] (сл. 21, 22 и 23)

27. Предлог Ђорђа Стратимировића за грб Београда из 1895. године.[57]

Пошто су ове фикције и контрадикторности дуже времена изазивале велику забуну, подстакле су јавну расправу о грбу града. Тако је 1895. године, за тристоту годишњицу спаљивања моштију светог Саве на Врачару Ђорђе Стратимировић изнео предлог за грб града управо са ликом светог Саве у злату на плавом пољу.[58][37][59] (сл. 27) Према речима Стратимировића:

28. Ћирићева реконструкција неусвојеног грба Београда према нацрту Закона о општинама из 1914.

Стратимировићев предлог није прихваћен са одобравањем и од његове реализације није било ништа. У првој деценији XX века питање градског грба је дискретно поново актуализовано. Тако се у нацрту Закона о општинама из 1914. године, по први пут званично, у његовом 111 члану дефинише његов изглед.[10][37][59] Поменути члан нацрта овог закона гласи:

Београдска Општина има свој грб.

Он се састоји из два поља: доњи из две петине и горњи три петине целог грба.

Доњи део завршује се у шиљак. У доњем су пољу зидине римског кастела Сингидунума, а на подножју његовом на реци, римска лађа (трирем), са римским једрима.

У горњем су пољу Небојша кула, у Доњем граду, облика какав је имала у средњем веку

са двоглавим белим орлом без круне од ког полазе светли зраци на све стране.[41][60][з]

Због избијања Првог светског рата исте године овај предлог Закона никада није усвојен, па је тако Београд ушао у XX век без званичног грба.[10][62][59]

Краљевина Југославија — нов грб града

[уреди | уреди извор]

Уверење да Београд треба и званично да стекне грб коначно је сазрело 1931. године. Разлог ове промене става био је пре свега политички и налазио се у новом друштвеном контексту у коме се нашла муниципална хералдика након завршетка рата и стварања заједничке јужнословенске државе, као и доминантног идеолошког наратива који је ишао уз њега.[62]

Тако, пошто су уласком територија са богатим хералдичким наслеђем, свешћу и разумевањем за муниципалну хералдику у састав нове државе (Словенија, Хрватска, Војводина), ситуација у погледу хералдике се радикално променила и приметан је постао велики раскорак у односу на „победнички” сегмент популације и територије. Овај раскорак је у другим сферама друштва и те како постојао и понајмање је био хералдички, али је у домену хералдике посебно постао видљив. Пошто је овај раскорак требало превазићи и ствари норматизовати, тако је и сам однос — за или против муниципалних грбова, проматран као политички став и однос према самој идеји уједињења и државе као заједничке ствари. Дефинисање грба Престонице је у овом периоду након рата био највећи подухват у домену муниципалне хералдике.[62]

У међупериоду од усвајања новог устава у којем је дефинисано ново државно знамење до усвајања званичног знамења града (1922—1931), Београд је наставио са истом праксом преузимања и кориштења државних симбола као својих, па је сада само грб српске државе замењен грбом нове југословенске државе.[47]

29. Једна од осам скица — хералдичких студија које је израдио Ђорђе Чарапић за потребе рада Одбора.[38]

Марта месеца поменуте 1931. године, председник београдске општине инж. Милан Нешић је отворио питање дефинисања градског грба и образовао одбор који је требало да се бави овим питањем. Притом је и сам изнео властито виђење како будући грб града треба да изгледа, рекавши да у симболици новог грба треба да доминирају „страдање, као и успешна улога коју је Београд одиграо у стварању наше државе.”[63][64] У рад одбора, који се организовао као шири и ужи, су позвани професор Богдан Поповић, генерал у пензији Милан Николајевић, Милослав Стојадиновић, Илија Шобајић, Драги Стојановић, државни саветник Живан Живановић, сликари Бета Вукановић и Урош Предић, вајар Живојин Лукић. Стручну (историјску и хералдичку) припрему за рад одбора обавио је Станоје Станојевић. Одбор је касније проширен личностима историчара Алексе Ивића — доброг познаваоца средњовековне хералдике и сфрагистике, Владимира Ћоровића и Николе Вулића, сликара Бранка Поповића и Ђорђа Чарапића — секретара канцеларије Краљевских ордена, фалеристичара и талентованог уметника.[65][66][и]

Уследила је велика расправа на седницама одбора о томе којим мотивима се треба водити приликом састављања грба: да ли и у којој мери се треба освртати на историју и користити елементе старијих београдских грбова; да ли се треба служити дотадашњом праксом и у нови престонички грб унети и државни грб; шта мора превасходно бити изражено на грбу — целокупна историја града или само једна епизода из историје (нарочито она након српског освајања 1806). Такође критика је долазила и из специфичних углова различитих професија из којих су чланови одбора долазили — инсистирало се на једноставности грба, хералдичким правилима приликом израде, историзму нове периоде итд.[65][67] Станоје Станојевић је срочио први програм грба:

  • слика града и вароши — и то као келтско утврђење, као изглед Београда из 1407. по опису Константина Филозофа, и као слика града с почетка 19. века;
  • неки догађај из историје Београда — проглас Београда за Престоницу 1403, освајање Београда 1806, проглас ослобођења и уједињења 1918;
  • симболичне слике и фигуре — положај града на ставама река, Београд као симбол борбе за слободу, Београд као духовно средиште читавог народа итд.[68][69]

Комбинујући ове елементе Станојевић износи како би потенцијални грб изгледао:

Највише се залагао да се одбор у свом раду ослободи наслеђа старих београдских грбова и „историзма” и инсистирао да се превасходно узме у обзир историја од српског освајања града 1806. до оне најскорије из 1918. године. Већина чланова одбора га је пратила и подржала у овој намери.[70][71]

30. Ова Чарапићева скица је урађена према елементима које је Одбор утврдио као критеријуме за конкурс.[38] (в. испод)

Даље у току рада одбора свој предлог је доставио и Урош Предић, у форми мањег трактата под насловом „Неколико напомена о грбовима уопште, и о грбу Београда нарочито.” Суштина предлога се своди на следеће:

  • националне боје, које су уједно и симболи: црвена — симбол крвљу натопљеног земљишта; бела — знак невиног страдања и чисте народне свести и илустрација имена Града; плава — знак наде у бољу будућност;
  • симбол две реке са ознаком ушћа Саве;
  • слика белог града са отвореном капијом у знак слободног промета;
  • бели орао као заштитник града пред самим улазом;
  • државни грб на грудима орла као обележје Престонице;
  • кула Небојша, симбол тврђаве (Горњег града);[72][73]

У свом трактату је посебно похвалио предлог грба у нацрту закона из 1914. који је био предочен одбору[ј], а негативно се изјаснио о активирању старог Стратимировићевог предлога које је такође било предочено.[к][72] (сл. 38) Узимајући у обзир све предлоге и елементе који су изнети у расправи и који су могли доћи у обзир за грб града, Ђорђе Чарапић је, држећи се правила хералдике, израдио укупно осам скица — хералдичких студија[76][77][78][79] (сл. 29 до 36).

Запажен допринос расправи је донео и Алекса Ивић, који је у писаном облику из бечких архива обавештавао одбор о својим проналасцима из хералдичке прошлости Београда. Реферисао је одбору постојање грба из Фугера и грба из времена аустријске управе. Он се супротставио Станојевићевој „борби против историзма” истичући да се „борба против историзма не може проводити у питање грба, будући да се у појму грба крије и појам историзма” и заузео се за поштовање хералдике и историје и уношење елемената старих београдских грбова у нови грб.[44][80]

31. Једна од Чарапићевих скицираних дискусија Одбора
32. На овој скици су осим „очекиваних” река и зидина, приказани и државни грб, те српска и турска застава.
37. Предлог за грб града вајара Живојина Лукића израђен за време рада Одбора.[9]
38. Интерпретација Стратимировићевог предлога за грб Београда академског сликара Балажа, сачињена за расправу.[74]

Коначно, одбор је утврдио дефинитивни став о садржају новог грба:

  • Грб града Београда мора имати облик штита, који се у дну завршава лаким шиљком;
  • Елементи грба: а) националне боје, б) реке као симбол исконске снаге Београда, в) римска лађа, трирем, као симбол старине Београда, г) беле зидине с отвореном капијом: доњи део зидина представља варош, горњи део град, отворена капија — слободан промет;
  • Земљиште у клину грба, међу рекама и под зидинама, има бити црвене боје — симбол крви, вечног страдања и патње Београда; реке према хералдичким законима — беле боје. Зидине вароши и града беле боје као симбол „Белог града, Београда, Вајсенбурга”. Небо плаво, симбол наде, вере у бољу будућност.[9][81][82]

Приликом израде коначног става, чланови одбора се нису освртали на историјске београдске грбове због, у њиховим очима, своје „политичке неподобности”.[11] Према ставу одбора они су превасходно били грбови туђинских завојевача Београда, који су тим путем хтели у првом реду да утврде своју власт на градом.[9][83][11][л] Прихваћен је предлог професора Бранка Поповића да се, уз приложену скицу грба коју је израдио Ђорђе Чарапић, распише јавни конкурс за грб на основу горе изнетих дефинисаних критеријума, а одбор се трансформисао у жири,[9][84][љ] у који су ушли председник општине Милан Нешић, Станоје Станојевић, Богдан Поповић, Бранко Поповић, Урош Предић, Бета Вукановић и Живојин Лукић.[85][86]

39. Коначни усвојени грб Београда након завршних интервенција на Куновој победничкој скици.[87]

На јавни конкурс, који је расписан 30. септембра, стигло је педесет шест радова. По одлуци жирија, прву награду од 5000 динара је заслужила скица под шифром „Црвена тројка”, рад академског сликара Ђорђа Андрејевића Куна. Другу награду од 3000 динара је освојила скица под шифром „Урби Ренасценти — Сигнум Ренатум”, рад Вере Бојничић-Замоле из Загреба, иначе кћерке познатог хрватског историчара Ивана Бојничића Книнског, док је треће место и похвалу освојила скица под шифром „Етерно” сликара Димитрија Мордвинова. Кунов предлог није прихваћен као дефинитивно решење, већ је жири аутору дао упутства како да прилагоди свој рад идеји са којом је конкурс и расписан. Тако су додате „куле мотриље”, капија је пробијена пољем штита, а тврђава је подигнута на ескапирано тло, чиме је наглашена силуета Београдског гребена.[м] Овако прерађено решење је 10. децембра 1931. усвојио одбор београдске општине, а грб је решењем Министра унутрашњих дела потврђен 15. децембра исте године и формално као грб града Београда.[92][93][94][95][96][97] (сл. 39)

Што се тиче правне „заштите” и дефинисања употребе самог грба, она је пак и након дефинитивног утврђивања грба изостала, тако да се негде у различитим приликама наставило са локалном праксом кориштења државног грба.[98]

Иначе је након стварања грба, у наредном периоду полако почела и његова уметничка употреба и обрада, па се тако овај грб у различитим уметничким облицима почео појављивати као декор на грађевинама насталим у међуратном раздобљу.[99] (сл. 41 и 42)

Социјалистичка Југославија

[уреди | уреди извор]

Положај и тематизација хералдичког обележја Београда у периоду након Другог светског рата, пресудно је био одређен целокупном новонасталом ситуацијом у односу према самој хералдици уопште која је наступила. Победа комуниста и њихово преузимање власти у Источној и Југоисточној Европи, уз пратеће друштвене ломове које је са собом носило, означило је промену парадигме и на овом пољу — у изразито негативном правцу. Перципирана као део нежељене националне прошлости, сећања и традиције са којом је требало радикално раскинути, хералдику се „гвозденом метлом” почистило из световног имагинарија који је претходно заузимала. Случај и збивања око грба Београда су у том смислу били веома карактеристични за однос према целокупној српској муниципалној хералдици.[100][101]

43. Идеолошки „оплемењен” грб Београда, у употреби од 1946. до 1991. године.[84]

Грб престонице је избегао чистку симбола, пре свега захваљујући победнику конкурса из 1931. године. Према њему је нова власт гајила поверење и уважавање[н], те је захваљујући овим околностима грб избегао судбину времена у коме је настао. Но грб није могао да избегне „идеолошко оплемењавање” великом црвеном звездом петокраком. (сл. 43) Додавање петокраке није било уређено никаквом одлуком или уредбом, него је једноставно сваки амблем морао да добије своју црвену звезду петокраку.[105][106][њ] У случају Београда црвена петокрака није била унета у штит, него изнад штита, чиме није била интегрални део градског грба, нити је градски грб постао интегрални део звезде. Грб и звезда су опстојавали игноришући једно друго.[100]

У формалном погледу, грб је престао да буде грб и „покрштен” је у амблем. Према Ацовићу оваква промена је била производ више узајамно искључујућих разлога:

  1. термин грб је подсећао на омрзнуту прошлост — ону од пре 7. јула 1941;
  2. једино је држава поседовала грб, чиме се употреба истог термина на нижим нивоима власти могла схватити као постојање претензије ка аутономији у односу на централну државну власт;
  3. „амблем” је била реч без педигреа, те је давала могућност опортунистичког тумачења и употребе — „онако како политички тренутак и општа друштвена ситуација захтевају”.[108]

Тако се у члану 111. првог послератног Статута Народног одбора града Београда од 29. марта 1954. године каже само да: „град Београд има свој градски амблем, који својим решењем потврђују Народни одбор града”. За овај статут се не зна да ли је икада ступио на снагу, јер већ од следеће године (26. августа 1955) ступа нови статут среза Београда на снагу, у којем више нема помена ни грба ни амблема.[109][95] Но, када се 5. фебруара 1960. појавила службена верзија „пречишћеног текста” овог Статута, у члану 9, став 2 се наводи: „Београд има свој грб чији се облик утврђује посебном одлуком”. Но, ни ово стање није потрајало дуго, јер је већ 27. маја исте године Статут промењен и из њега је избачен сваки помен градског грба.[109][110]

44. Грб Београда према статуту из 1964. године.
Фактички је ова верзија била у употреби као грб града од 1960. до 1991. године, паралелно са грбом са петокраком (изнад). Током овог раздобља била је доминантна верзија у употреби од две.[106]

Прекретница у тематизацији београдског грба се догодила 1964. године када је донесен нови статут града. У члану 9 овог статута се даје његов опис, али врло нејасним речником, недоречено и неразумљиво[110][111][112]:

Амблем Београда има облик елипсастог штита са пресеченим горњим и проширеним доњим делом поља. Простор штита подељен је на два дела тако да град са небом заузима три петине, а земља са рекама две петине поља. На зидинама града, између две мање куле, налази се кула са отвореном капијом. У доњем пољу таласасто су означене две реке. На првој реци налази се римска трирема. Небо је плаве боје, град, реке и једра на триреми су беле, а земља црвене боје.[113][114]

Уз доста креативности, воље и претходног знања може се разабрати да је аутор описа настојао да дефинише изглед београдског грба, али у једној необичној, хибридној верзији, чије настајање ни до данас није до краја разјашњено.[110][115][116] (сл. 44)

Та верзија се у јавности појавила 1960. године и према сведочењу београдског академског сликара и графичара Ивка Милојевића, настала је као плод Кунове жеље да осавремени своје решење из 1931. године. Милојевић је тада као студент Академије примењених уметности, чији је Кун тада био ректор, спровео ово у дело по његовим инструкцијама.[о] Са овом верзијом приче је током дебата о београдском грбу почетком 90-их година, полемисала и оповргавала Кунова кћерка Мира Кун.[п] Било како било, ново решење које је више дизајнерско него хералдичко, је ушло у употребу, а поменутим статутом је касније (како-тако) дефинисано и било у употреби до 1991. године.[127][112][100] Реакције на решење, највећим делом негативне по оцени, су биле усамљене, ретке и углавном потпуно несхваћене и игнорисане.[95][128]

Излазак нове верзије грба поменуте године је довођено у везу са планираним одржавањем Прве конференције несврстаних земаља у Београду наредне године. Тако се нови грб града нашао на обелиску који је саграђен за ову прилику смештеног поред Бранковог моста.[110][107][129] (сл. 45 и 46)

Демократске промене и данашњица

[уреди | уреди извор]

Постепеном либерализацијом штампе и јавне речи крајем 80-их година 20. века покренута су многа питања о којима се до тада, што инерцијом, што директном политичком забраном, у широј јавности није расправљало. Тако је на ред дошло и питање државне и муниципалне хералдике, а тиме и питање београдског грба. Током 1989. године се на страницама „Политике” повела расправа о аутентичном грбу града те очигледној конфузији паралелне употребе два грба. Расправу је отворио историчар-документариста Зоран Милер, а убрзо су се укључили и бројна друга имена, укључујући и кћерку аутора грба Миру Кун. Линија сучељавања је ишла између поборника аутентичне верзије из 1931.-е и поборника нове верзије из 1960- године, при чему је чешћи глас у јавности био на страни верзије из 1931.[95][107][130]

47. Први Ћирићев предлог за грб Београда. Овај предлог је редизајн грба из 1960. године.[р]
48. Ново Ћирићево решење за грб са кулом Деспота Стефана и израженом симболиком горњег и доњег града.[132]

У дебату се укључио и угледни професор Милош Ћирић, који је био става да ни један од два грба Београда у употреби не задовољава све захтеве хералдике, те да коначну одлуку не би требало доносити на брзину, већ да би уз ангажовање стручњака требало доћи до грба који би испунио све захтеве хералдике.[107][133] У том смислу, Ћирић је годину дана касније изашао у јавност са властита два предлога за рекомпоновањем градског грба.[134][110] Први предлог је био редизајн грба из 1960, а други сасвим ново Ћирићево решење.[116] (сл. 47 и 48) Такође је, позивајући се на одређену српску и праксу свих великих европских градова[135], указао на потребу да и Београд добије свој велики (потпуни) грб. Према његовом предлогу овај грб би изнад штита имао бедемску круну, са стране ловорову, храстову или обе гране у облику полувенца са лентом и значајнијим годинама из историје града (878, 1284, 1403, 1806, 1867, 1918...;које би се комисијски одредиле), а у доњем делу четири одликовања Београда.[136][116]

Да је расправа загрејала јавност видело се и на трибини која је одржана 24. маја 1990. у градској библиотеци, на којој је постављено питање да ли Београд има грб, који је то грб, и о чијем се делу ради.[95] На трибини се и јасно испољила преференција јавности за грб из 1931. као јединог аутентичног и важећег, те је упућена оштра критика Скупштини града што га запоставља.[107]

Коначно, захваљујући овој расправи и притиску јавности[110], а припремајући нови Статут града, Секретаријат за информисање, међуградску сарадњу и протокол Скупштине града је почетком 1991. године организовао разговор на тему грба Београда. Разговор је одржан 8. фебруара 1991, уз изразито репрезентативан избор саговорника.[с] Након исцрпне расправе, готово једногласно је предложено да се новим Статутом града Кунов грб из 1931. године утврди као званичан грб града. Одлучено је и да се формира Радна група — у саставу: Мира Кун, Бранко Миљуш, Драгомир Ацовић и Томислав Лакушић, — чији је задатак био да изврши хералдичке и графичке корекције овог грба, изради његов блазон (вербални хералдички опис), предложи градску заставу и размотри и предложи проблематику употребе и заштите градског грба, те и решење у вези са другим проблемима око симбола града који би могли да се појаве.[138][139] За вођење стручних послова око реализације наведених закључака задужен је био Секретаријат за информисање, међуградску сарадњу и протокол Скупштине града.[139]

Радна група

[уреди | уреди извор]
49. Грб након прихваћених измена које је предложила Радна група — данашњи Основни грб Београда

Група је свој рад брзо окончала у марту 1991. године. и предложила Скупштини града извесне интервенције на Куновом решењу из 1931, које су и прихваћене.[110] (сл. 49) Измене су се састојале у следећем:

  • додат је још један ред весала, тј. постојећи број весала је прерасподељен у три реда — како би брод одговарао оном из описа (трирема — три реда весала), уместо дотадашње лађе која је била приказана на грбу са два реда весала (бирема)[110][116]; Овим је и испоштовано хералдичко правило да је опис (блазон) старији од цртежа;[139]
  • уклоњене су „стрипоидне” црте и сенке са једара;[116]

Иначе је током расправе и потоњег рада Групе, поред форме Куновог штита, овај мотив триреме трпео највеће критике: осим због недостатка реда весала као дистинктивног мотива у односу на друге типове бродова, замерано је и на недефинисаности хералдичког метала или тинктуре овог мотива, те критици да као такав не личи на античке речне бродове.[140]

  • померен је темени камен архиволте капије у складу са архитектонском логиком[110][116] — јер је задирање теменог камена архиволте градске капије у мерлоне круништа на верзији грба из 1931. логички и архитектонски немогуће;[140]
  • куле мотриље су диференциране у односу на остали део бедема[110][116] — чиме су задовољене архитектонско-грађевинске норме цртања, јер технички посматрано, како су биле нацртане на Куновој верзији, нису имале ослонце, тј. „висиле су у ваздуху”.[139]

Иницијатива за измену стандардног облика штита није прихваћена. Иако је током претходне расправе и потоњег рада Групе оцењен као естетски недостатан и историјски и хералдички неоправдан[140], задржавање овог облика штита је учињено као знак пажње према успомени аутора Ђорђа Андрејевића Куна.[110][116]

Пошто су изнад споменуте измене прихваћене, нову верзију грба са еталоном израдио је Драгомир Ацовић.[140][110][112]

50. Неусвојени предлог Радне групе за Велики грб Београда. Аутор предлога је Драгомир Ацовић.

Но, најважнији део предлога Групе (које је ова прихватила на предлог Српског хералдичког друштва[112]) — а то су били увођење Средњег (службеног) и Великог (свечаног) грба, као и стега (заставе), еталона, те формирање градске хералдичке комисије која би се старала о коришћењу и заштити градских симбола, надлежни градски органи нису уважили.[140][110] Предлог Средњег грба је био заснован на Основном грбу, допуњеном златном бедемском круном, која у европској хералдици означава да се ради о грбу територије. Предлог Великог грба је био заснован на Средњем грбу допуњеном фигурама деспота Стефана Лазаревића и Карађорђа Петовића као држачима, гранама храста и ловора као постаментом и одличјима које је Београд током своје бурне историје примио — Карађорђева звезда са мачевима, Легија части, чехословачки Ратни крст и Орден народног хероја. (сл. 50) Кад је о застави реч, предлог је био да се усвоји хералдички стег квадратног облика, на коме би се поновио мотив са штита грба.[140] До израде новог еталона грба и пројекта заставе (стега) дошло је тек пет, односно шест година касније.[110][139]

Одлука о употреби; Средњи и Велики грб

[уреди | уреди извор]

На Одлуку о употреби грба и заставе града Београда чекало се доста дуго. На први предлог текста „Одлуке о употреби грба”[112] који је сачињен септембра 1993. године, Српско хералдичко друштво ставило је озбиљне примедбе исте јесени. Коначна верзија Одлуке ступила је на снагу новембра 1995. године.[140][110] Усвајање Одлуке тада, укључив и Правилника о утврђивању еталона (изворника), била је кључна правна „степеница” у адекватној примени и заштити грба.[139]

Две године од усвајања Одлуке, у поступак је ушао и предлог о увођењу средњег и великог грба. Инертност у погледу усвајања виших употребних нивоа градског грба била је последица два разлога: први је био неразумевање њихове сврхе, док је други, важнији, било — погрешно — фиксирано схватање да три нивоа једног грба, у ствари значи да постоје три различита грба.[110] Но оно што на градском нивоу није било прихваћено, на нивоу градских општина јесте. Почетком од 1993. године велики број централних градских општина је почео да усваја начело вишестепене употребе муниципалног грба. Тако се догодила необична ситуација да су градске општине биле квалитетније хералдички представљене од самог Града. Отварање градских општина за вишестепени грб је напослетку и узроковало постепену промену става и отварање градског нивоа за вишестепено градско знамење.[141][т] Тако су 13. јула 2003. године усвајањем „Одлуке о употреби грба и заставе града Београда” усвојени и средњи и велики грб града.[112]

Одликовања Београда
[уреди | уреди извор]
51. Неусвојени предлог за средњи грб Београда[143], које је израдило Српско хералдичко друштво у склопу уговора које је склопило са Скупштином града 1997. године зарад израде средњег и великог грба града.[144] Аутор предлога је Драгомир Ацовић.[143]
Аверси четири одликовања Београда са тракама су приказана у дну штита, према хералдичком пресеансу који договара њиховом рангу и хронологији додељивања: на почасном месту са (хералдичке) десне стране вертикалне осовине грба је Орден Карађорђеве звезде са мачевима 4. степена, а са леве стране Орден народног хероја; витешком крсту Ордена легије части припада место са (хералдички) десне стране од Ордена Карађорђеве звезде, а чехословачком ратном крсту место (хералдички) лево од Ордена народног хероја. Овај положај ордења са овог неусвојеног предлога је касније усвојен у Великом грбу Београда.[145]
52. Велики грб Београда, усвојен 2003. године. Аутор је Драгомир Ацовић.[143][146]
Симболика Великог грба града: двоглави орао је симбол српске државности и са грбом Београда на грудима наглашава статус престонице, док мач и маслинова грана означавају спремност на борбу у рату и сарадњу у миру. Грб при дну подсећа на хералдичку историју града. Одличја евоцирају славну прошлост и заслуге грађана, а храстове гране алудирају на грађанске врлине. Бедемска круна са пет зубаца изнад штита припада само главном граду, а драгуљи дијадема само историјским престоницама.[40]

Отварање питања хералдичког приказивања одликовања која су током историје додељивана Београду први пут је покренута током расправа о градском грбу 1990. — 1991. године. Милош Ћирић је тада јавно изашао са својим предлогом великог грба који је требало да садржи четири београдска одликовања[136], а на овом трагу је била и Радна група чији предлог за велики грб Београда који би садржао одликовања није никад озбиљније разматран. (сл 50) Овакво стање се одржало све до 1997. године када Скупштина града Београда потписује уговор са Српским хералдичким друштвом у циљу израде средњег и великог грба града. На свим предлозима које је Друштво понудило Скупштини, како и за један тако и други степен грба, су били садржани прикази одликовања у аверсу са тракама са доње стране штита.[145] Приликом израде предлога хералдичари из СХД су се највише освртали на француску и чехословачку хералдичку праксу приказивања одликовања, имајући у виду композицију одликовања којима је град почаствован, али и фактом да југословенска пракса није постојала нити је приказивање градских одличја било регулисано било каквом правном одлуком од формалног увођења градског грба 1931 године.[147]

Док на нивоу средњег грба предлог са одликовањима није усвојен (сл. 51), на нивоу великог грба јесте. Тако је предлог грба са двоглавим орлом као држачем штита и одличјем[148] 2003. године усвојен као званични Велики грб Београда.[112] (сл. 52)

Што се самих одликовања и њихове историје тиче, како је већ напоменуто, Београд је током своје историје одликован четири пута, што га чини најодликованијим градом у српској историји, а по броју и квалитету одликовања која су му додељена, једним од репрезентативних примера колективних носилаца одликовања уопште.[149] Хронолошким редоследом Београд је одликован следећим одликовањима:

До тада је осим Београда само Лијеж био једини нефранцуски град одликован Легијом части. Њима се придружио град Луксембург пар деценија касније, који је одликован за заслуге у Другом светском рату. Пошто је 1962. године изменом Статута Ордена укинута могућност колективних одликовања, само наведена три нефранцуска града су носиоци овог престижног ордена, заједно уз 64 града у Француској. Само уручење Ордена извршено је у Београду, а француски председник је био заступљен преко маршала Франше д' Епереа, који је том приликом произведен у почасног војводу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[151]

  • Чехословачки Ратни крст — је друго одликовање које је додељено Београду. (сл. 55) Преведени текст одлуке о додели овог одликовања гласи:

Одликовање је Београду уручено пред Видовдан, 27. јуна 1926. године у Народној скупштини. Осим Београда, овим највишим чехословачким војним одликовањем за период Првог светског рата, су исте године одликовани још Шабац и Крагујевац.[152] (сл. 56)

Указ о додели, који је донет 20. октобра 1974. године гласи:

Овим одликовањем Београд је стекао почасно звање Града хероја, као трећи град по реду (након Љубљане којој је Орден додељен 1970. године и Дрвара који је одликован 21. маја 1974). Цетиње, Загреб, Прилеп, Приштина и Нови Сад су Орден и звање стекли годину дана касније. Овим је и дефинитивно остварен принцип да у свакој републици и покрајини мора да постоји град херој, што је релативизовало и сам смисао доделе овог одликовања имајући у виду велике појединачне разлике у доприносу ратној победи и страдању градова којима је Орден додељен.[148]

53. Орден Легије части
55. Аверс и реверс Чехословачког Ратног крста
57. Орден Карађорђеве звезде са мачевима
59. Орден народног хероја

Грбови београдских општина

[уреди | уреди извор]
66. Грб Земуна у албуму „Грбови Југославије“ бременске компаније „Kaffee Hag“ из 1932. године, Загреб.[160]
67. Грб Панчева у истој публикацији.[161]

Хералдичка историја општина града Београда почиње у раздобљу између два светска рата, када долази до бројчаног повећања становништва и територијалног ширења града. Инкорпорисањем Земуна и Панчева 1928. године у састав Београда, насеља са властитим историјским идентитетом и хералдичком традицијом, постају београдске општине. Од делова Београда на десној обали Саве и Дунава само поједина насеља имају историјске печате са протохералдичким мотивима (као што је случај са печатом Гроцке која је још 1735. година имала печат са фигуром Арханђела Михајла). Ова евидентна дискрепанција осталих београдских општина без свог грба и са друге стране Земуна и Панчева који су га имали, изгледа да никоме није сметала нити је било покушаја да се овим двема општинама ускрати коришћење својих историјских знамења. Овакво стање је опстало све до 60-их година 20. века када је Панчево издвојено из састава Београда, и када остале београдске општине почињу да усвајају своје званичне симболе.[141]

Крајем 60-их година, угледајући се на постојећу праксу самосталних општина у централној Србији, београдске општине усвајају нехералдичке симболичне композиције које су по правилу називане „амблемима“. Формално-правна подлога за доношење ових симбола је најчешће била статутарна одредба да „Општина има свој амблем“. Заједнички именитељ свих ових обележја је да је реч о ахисторичним композицијама, оптерећених идеолошким садржајем и третираним као чисто ликовни, а касније дизајнерски проблем. Пошто су смишљани са идејом за персоналну употребу — као значка на реверу или плакета за доделу заслужним појединцима и колективима, последица овог приступа је био медаљарски приступ садржају и ликовном карактеру, који се пре свега огледао у наглашеној употреби металних линија за раздвајање суседних поља на композицији.[141]

68. Амблем градске општине Нови Београд, у употреби до 2003. године.

Време у којем су настали и садржај који су у себи носили, је доста говорио и о идеолошком тренутку. Тако се амблем Врачара, који спада међу најстарије, сврстава у идеолошку и естетску „левицу“, каснији амблеми Чукарице и Звездаре су били идеолошки неутрални, док су амблеми Савског венца и Старог града били нека врста амблематске „деснице“. Главни проблем у концепцији ових амблема је у суштини била њихова ефемерност. Пошто нису били замишљени да надиђу ликовни и графички тренутак у којем су настали, убрзо су се стопили са већином других комерцијалних логотипа, постали анахрони и у конфликту са духом који их је креирао.[141]

69. Средњи грб Новог Београда, у употреби од 11. јула 2003. године.[162]

Ренесансни период хералдике београдских општина уследио је након пада комунизма и започео 1993. године када је општина Стари град као прва усвојила ново хералдичко знамење, иначе најстарији познати београдски грб.[11] Њен пример су потом следиле и општине Врачар, Савски венац, Вождовац и Звездара, а неколико година касније и Чукарица и Раковица. Свака од наведених општина се при изради својих грбова водила Начелима Српског хералдичког друштва о територијалној и корпоративној хералдици. Тако су до 2006. године готово све београдске општине усвојиле или обновиле територијалне грбове у складу са Начелима СХД, осим Сопота и Гроцке које су потпуно изван Начела СХД и Земуна који је изван њих делимично.[141] (сл. 70 до 86)

Иначе, усвајање нових знамења београдских општина није увек ишло линеарно, без проблема. Као и у многим другим областима, усвајање општинских грбова је било предмет међустраначких спорова. У случају београдске општине Звездара је на пример био покренут и судски поступак, а у неким општинама, као што је Вождовац, је промена општинске власти била означила и повремено укидање и суспендовање општинског грба. Оваква праска у српској муниципалној хералдици је била, и поред наглашавања ванидеолошког и трансвременског садржаја грбова, везана за феномен транзиције и повратка дуго искорењиваној и одбаченој традицији. Тако се овај повратак доживљавао као судбоносно одмеравање снага између политичких опција које свој легитимитет црпе у континуитету са једне и оних који свој легитимитет црпе у прекиду сваког континуитета и револуционарних тековина са друге стране.[163]

Употреба и заштита грбова београдских општина је уређена статутима ових општина и различитим посебним одлукама за употребу које су доносиле након усвајања својих знамења. (преглед види испод).

Галерија

[уреди | уреди извор]

Прва представа грба (1)

[уреди | уреди извор]

Аустријска управа (2)

[уреди | уреди извор]

Кнежевина и Краљевина Србија (3)

[уреди | уреди извор]

Краљевина Југославија — нов грб града (4)

[уреди | уреди извор]

Социјалистичка Југославија (5)

[уреди | уреди извор]

Демократске промене и данашњица (6)

[уреди | уреди извор]

Грбови београдских општина (7)

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ У свом коментару овог цитата из дела Константина Филозофа, хералдичар Драгомир Ацовић, упућујући на недостатност описа, констатује да аутор: „није имао сасвим јасну представу чему грб града заиста служи, или да је — можда сасвим супротно — сматрао да је то толико јасно да се не треба превише упуштати у објашњавање!”[12]
  2. ^ Рукопис се чува у Саксонској земаљској библиотеци у Дрездену. Савремени препис првих шест томова се налази у Бечу и могуће је да је управо он извор потоњих помена грба Београда у литератури везаној за хералдику као и у картографској пракси, одакле је науци најбоље познат.[8][18]
  3. ^ Хефнер, Гауч и Клерикус пишући о овом грбу у свом делу наводе да је изгледа он: „хералдичка комбинација грба старе и нове Мађарске [државе] и куле као симбола града”. —

    Овакво обвајшњење грба је изнео и Алекса Ивић када је пред Одбор за израду новог грба из 1931. изнео податке о овом грбу.[38]

  4. ^ Ово је посебно подвучено на завршној седници одбора 1931. која се бавила креирањем новог грба престонице;[36] (в. конкурс) У свом раду о историји београдског грба из средине 90-их година 20. века, Драгомир Ацовић наводи, цинично, да је овај грб у то време од заборава спасавала једна зидна слика у ресторану „Скадарлија”.[31]
  5. ^ Ово је учињено по предлогу и пројекту Српског хералдичког друштва и Драгомира Ацовића.[11]
  6. ^ Према датовању Алексе Ивића.[18][38]
  7. ^ Псалм Давидов 17/8:[42] „Чувај ме као зјеницу ока, сјеном крила својих заклони ме!” Реч је о девизи која се у периоду владавина Јозефа I и Карла VI налазила у најширој званичној употреби царске Хабзбуршке пропаганде.[18]
  8. ^ Једино је Зибмахер указао на постојање историјског београдског грба;[35][37] Међу ауторима неких новијих фикција ове врсте, које су пре свега настале у недостатку одговарајуће литературе, су и неки познати европски херладичари као Робер Луј (који је аутор фиктивног грба Београда у Ларусовој енциклопедији из 1960. године[54] (сл. 24)) и Јиржи Лоуда (који је, засновано на овој погрешној Лујевој интерпретацији грба Београда, у свом делу „Blasons des villes d'Europe” из 1972. објавио нови фиктивни грб[37][55]).[37]
  9. ^ Покушај хералдичке реконструкције овог грба су својевремено урадили Ђорђе Чарапић и Милош Ћирић.[61][62][50] (сл. 28)
  10. ^ Валоризујући рад одбора Ацовић запажа да су сви чланови одбора били људи несумњивог великог знања и угледа, осим у извесној мери Станоје Станојевић, који је, према суду Ацовића, имао веома мало искуства у домену хералдике.[10]
  11. ^ Према речима Предића:
  12. ^ Као разлог одбијања Предић наводи следеће:
  13. ^ Са становишта хералдике овај став, премда карактеристичан за поглед на прошлост, је био неоправдан. Према речима Ацовића:
  14. ^ Поповић је, осим пар критика на стил грба, изнео и мишљење да се уз већ споменуте елементе дода и елемент брда, те државни грб и прикази вола и коња - „наше свете животиње које су толико помагале у борби за ослобођење и борби за освојење и очување Београда“[Поповић].[83]
  15. ^ Сам Кун се на следећи начин изјаснио својој скици предложеној за грб:

    Иначе интересантно за ову епизоду из историје овог грба јесте да се Кун, након што је жири наложио да се његова скица накнадно унапреди елементима из конкурса, и након што је проглашена за званични грб града, жалио Суду Општине града Београда, да су овим изменама нарушена његова ауторска права. При том је тражио одштету од 100.000 динара. Суд је овај захтев одбио аргументујући следеће:

  16. ^ Кун је био коаутор новог државног грба[102][103], а био је и консултован око израдње серије републичких грбова и других симбола и обележја у новој држави.[104]
  17. ^ Према речима Милоша Ћирића, а у вези новонастале праксе власти према знамењима и еволуцији овог односа:
  18. ^ Према изјави Милојевића, коју је од њега узео Ћирић:

    Према мишљењу Милоша Ћирића главни разлог зашто је Кун извршио промену на свом раду из 1931. који је касније постао грб града, лежи у променама у схватању хералдике и (нове) графичке идентификације у Европи и свету, као и у Југославији којима је Кун сведочио и у њима учествовао. Када је пројектовао грб града Кун је имао 27 година, а кад је мењао свој пројекат (1959/60) имао је 56 година. У међувремену се пуно дубље упознао са хералдиком, пројектовао је грб нове Југославије и био консултован при изради републичких грбова и других симбола. Већ у првој деценији примене свог грба (1931—1941) видео је промену његовог цртежа у другим материјалима, пропорцијама фигура у грбу и штита. А посебно након Другог светског рата кад се грб спонтано модернизује, пре свега његов барокни штит, те да ова форма није била више одржива, а поготову не као грб једног главног града.[118]
    Према Ћирићевој претпоставци могући покретач за Кунову интервенцију је био цртеж грба Београда у Енциклопедији лексикографског завода из 1955. године. Главна промена на овом цртежу у односу на званични грб града је у облику штита, који није барокни него је исти као на грбу Београда у албуму „Грбови Југославије“.[119] (сл. 40) Након изласка овог грба, претпоставља Ћирић, Кун се одлучио на свеобухватну измену, која је конкретизовано била усмерена следећим разлозима:

    1. хтео је да промени облик штита, јер барокни облик у Европи већ 100 година не користе више ни мали градови;[118]
    2. хтео је да врати пропорцију у подели штита на 2/5 и 3/5, јер постојећа (на грбу из 1931) није тачна, па се није могла описати у статуту града;[120]
    3. хето је да одреди/промени карактер тврђаве на грбу, и определио се за хералдичку тврђаву, а не за историјску која је до тад била на грбу — како наводи Ћирић;[121]
    4. хтео је да усклади и поправи градску капију — у претходном грбу била је приказана превише илустративно и капци врата су прешироки да би се затворили, те је интервенцијом стилски уклопљена са осталим деловима грба;[122]
    5. хтео је да одржи хералдички број фигура у грбу (на три: тврђава, галија и две реке) и зато је одстранио брдо у овом облику и решењу (у својој изворној скици из 1931. он није ни нацртао брдо, него је оно додато интервенцијом жирија, а више од три хералдичке фигуре за један грб су му биле превише);[123]
    6. хтео је да замени један слободан и нефункционалан цртеж галије за хералдичку галију — наиме, још у условима конкурса из 1931. је тражен трирем (лађа са три реда весала), а усвојен је бирем (лађа са два реда весала) иако је у блазону у статуту коришћен назив трирем. Осим овог недостатка, једра на решењу из 1931. су „стриповски“ цртана са цртицама које објашњавају да је ветар надувао једра, са баченом сенком на јарбол и још по негде. Новом верзијом цртеж једне римске галије је претворен у лимпхад — стилизовану хералдичку галију;[124]
    7. хтео је да прочисти решење грба у боји, где ново решење из 1960. има бео труп галије, чиме је сачувана целина ове хералдичке фигуре у боји (што у претходном грбу, где је труп био колорисан светло браон бојом, није био случај; напуштањем колорисања Кун је испоштовао хералдички принцип неподражавања реалног живота на грбу);[125]
  19. ^ Између осталог је у писму које је послала председнику Скупштине града, а које је објављено и у „Политици“ изнела и следеће:
  20. ^ Главна идеја водиља овог уметника приликом редизајна Куновог решења из 1960. је била функционалност, за коју је утврдио да је била његов главни недостатак, поткрепљујући ово различитим примерима девијација које су одмах уследиле након његовог публиковања (у различитим домаћим и страним публикацијама). Зато се вратио линеарном решењу грба/прототипу основног цртежа грба које је Кун пропустио да уради 1960-е (што је суштина Ћирићеве реконструкције). Непостојање оваквог цртежа он је видео као главни разлог зашто је грб након свог настанка почео да се прерађује и мења. Осим ове главне, Ћирић је на свом предлогу направио још три промене: додао је заставицу на галију (сматрајући је неизоставном за хералдички лимпхад), променио стилизацију река и скинуо бордуру.[131]
  21. ^ Разговору су присуствовали: академик Радован Самарџић, проф. Павле Васић, професори Филозофског факултета - историчари др Јованка Калић, др Милош Благојевић и др Момчило Спремић, професор Факултета примењених уметности Милош Ћирић, професор Факултета ликовних уметности Бранко Миљуш, директор Народног музеја Јевта Јевтовић, кустос овог музеја Вања Краут, директор Историјског музеја Србије Гојко Лађевић, директор Историјског архива града Београда Божидар Драшкић, председник Друштвеног савета за уређење града Александар Бакочевић, представници Градског завода за заштиту споменика културе Лилијана Ратковић и Милојко Гордић, ћерка Ђорђа Андрејевића-Куна — Мира Кун, хералдичар инж. арх. Драгомир Ацовић, архитекта и сликар Братислав Стојановић, историчар-документариста Зоран Милер, некадашњи вишегодишњи секретар Скупштине Београда Миша Стијовић, ранији шеф Протокола Скупштине града Миодраг Васић, те председник и секретар Скупштине града др Милорад Унковић и Томислав Лакушић, Добривоје Перовић, потпредседник и Бранко Бојовић, члан Извршног савета Скупштине града, градски секретари за културу, урбанизам и информисање, међуградску сарадњу и протокол Митар Михић, Боривоје Цвејић, Небојша Драгосавац, главни и одговорни уредник „Делегатског листа” Зоран Перишић и саветник у Скупштини града Братислав Ђуровић.[137]
  22. ^ Колумниста недељника „Време“ Владан Стошић наводи пак да су разлози за недоношење Средњег и Великог грба били чисто политичке природе, везани за тадашњу политичку борбу за власт у граду између Милошевићевог СПС-а и опозиционих странака. Према наводима Стошића:
  23. ^ Оригиналан текст на француском гласи:
  24. ^ Говор Милутина Недића приликом доделе Ордена граду:
  25. ^ Беседа Владе Илића приликом доделе Ордена Карађорђеве звезде са мачевима 4. степена Београду:
  26. ^ Потоња два (Прњавор и Шабац) су овим орденом одликовани Краљевим Указом од 3. јуна 1934. године.[155]
  27. ^ Указ гласи:
  28. ^ Говор Јосипа Броза Тита приликом предаје Ордена граду:
  29. ^ Реч је о публикацији која је покренута од стране немачког удружења „Die Brücke“ и подржана од цара Вилхелма II у циљу стандардизације штампе. И премда је ова бременска компанија банкротирала почетком Првог светског рата, једна од неочекиваних последица је био наставак штампања популарних едиција, а међу њима и албума за лепљење сличица. Тако су у другој деценији XX века издати албуми са територијалним грбовима Немачке и Швајцарске, а у следећој декади и грбови многих других европских земаља, укључујући и Југославију. Цела едиција је обухватала око 11.500 грбова.[62]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ „Члан 8. Статута града Београда” (PDF). Службени лист града Београда. 17. 10. 2008. стр. 2. Приступљено 23. 6. 2016. 
  2. ^ „Члан 25. став 40. Статута града Београда” (PDF). Службени лист града Београда. 17. 10. 2008. стр. 2. Приступљено 23. 5. 2017. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з „Одлука о употреби имена, грба и заставе града Београда” (PDF). Службени лист града Београда 37/16. 28. 4. 2016. стр. 1—16. 
  4. ^ а б в „Упутство за употребу грба и заставе града Београда” (PDF). Службени лист града Београда 35/03. 30. 12. 2003. стр. 1441—1450. 
  5. ^ „VII Симболи и називи делова насељених места у јединици локалне самоуправе, Закон о локалној самоуправи” (PDF). paragraf.rs. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 06. 2017. г. Приступљено 11. 5. 2017. 
  6. ^ „Грб и застава Београда, Кратко упутство за употребу грба и заставе”. beograd.rs. Приступљено 23. 5. 2017. 
  7. ^ а б в г д ђ е ж з Палавестра 2010, стр. 113.
  8. ^ а б в г д ђ е Ацовић 1996, стр. 21.
  9. ^ а б в г д Илић Агапова 1931, стр. 1336.
  10. ^ а б в г д Ацовић 1996, стр. 23.
  11. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Палавестра 2010, стр. 114.
  12. ^ а б в Ацовић 2008, стр. 554.
  13. ^ Ћирић 1991, стр. 26-28.
  14. ^ Константин, Филозоф. Житије деспота Стефана Лазаревића”. Митрополија црногорско-приморска. Архивирано из оригинала 03. 02. 2016. г. Приступљено 5. 2. 2016. 
  15. ^ Палавестра 2010, стр. 19;20—21.
  16. ^ Acović 2000, стр. 9.
  17. ^ Ацовић 2008, стр. 69.
  18. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Ацовић 2008, стр. 560.
  19. ^ а б Ћирић 1991, стр. 50.
  20. ^ а б Дражић 2009, стр. 8.
  21. ^ Ћирић 1991, стр. 25-27.
  22. ^ а б в Fugger & Birken 1668, стр. 523.
  23. ^ Ацовић 2008, стр. 559.
  24. ^ а б Fugger 1555, стр. 235.
  25. ^ Ћирић 1991, стр. 29-30;37.
  26. ^ а б в Бирташевић 1954, стр. 152.
  27. ^ а б в von Valvasor & 1687/1688, стр. 303.
  28. ^ Ацовић 1996, стр. 21-22.
  29. ^ Палавестра 2010, стр. 141.
  30. ^ Палавестра 2010, стр. 113-114.
  31. ^ а б в г д ђ е ж з и Ацовић 1996, стр. 22.
  32. ^ Бирташевић 1954, стр. 151-152.
  33. ^ а б в г д ђ Ацовић 2008, стр. 558.
  34. ^ а б von Hefner, Gautsch & Clericus 1885, стр. Taf.2./табела 2.
  35. ^ а б в von Hefner, Gautsch & Clericus 1885, стр. 2.
  36. ^ а б Илић Агапова 1931, стр. 1333;1336.
  37. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Ацовић 2008, стр. 633.
  38. ^ а б в г д ђ Илић Агапова 1931, стр. 1335.
  39. ^ „Члан 6. Статута градске општине Стари град”. starigrad.org.rs. Архивирано из оригинала 17. 02. 2016. г. Приступљено 9. 2. 2016. 
  40. ^ а б Палавестра 2010, стр. 118.
  41. ^ а б в Илић Агапова 1931, стр. 1331.
  42. ^ „Псалам 17. поглавље”. biblija.biblija-govori.hr. Архивирано из оригинала 12. 04. 2017. г. Приступљено 12. 4. 2017. 
  43. ^ Бирташевић 1954, стр. 153.
  44. ^ а б Илић Агапова 1931, стр. 1335-1336.
  45. ^ Стратимировић 1895, стр. 104.
  46. ^ Ћирић 1991, стр. 17;40—41.
  47. ^ а б в Бакотић 1927, стр. 70.
  48. ^ Ћирић 1991, стр. 5;7;57.
  49. ^ Ћирић 1991, стр. 6.
  50. ^ а б Дражић 2009, стр. 9.
  51. ^ Ацовић 2008, стр. 575.
  52. ^ Ћирић 1991, стр. 88.
  53. ^ Ћирић 1991, стр. 47-51;53—56;73.
  54. ^ а б Ћирић 1991, стр. 74-75.
  55. ^ (језик: француски) „Слика Лоудиног фиктивног грба Београда из 1972. (Capitales du monde : Belgrade — Le blason de Belgrade : date de naissance officielle, en 1931. ( le blason de Belgrade - dessin de Jiri Louda "les Blasons des villes d'Europe (1972)))”. herald-dick-magazine.blogspot.rs. Архивирано из оригинала 12. 04. 2017. г. Приступљено 11. 4. 2017. 
  56. ^ Палавестра 2010, стр. 114-115.
  57. ^ а б Стратимировић 1895, стр. 105.
  58. ^ Ацовић 1996, стр. 22-23.
  59. ^ а б в Палавестра 2010, стр. 115.
  60. ^ Илић Агапова 1933, стр. 480-481.
  61. ^ Ћирић 1991, стр. 58.
  62. ^ а б в г д ђ Ацовић 2008, стр. 634.
  63. ^ Илић Агапова 1931, стр. 1330.
  64. ^ Илић Агапова 1933, стр. 478.
  65. ^ а б Илић Агапова 1931, стр. 1330-1331.
  66. ^ Илић Агапова 1933, стр. 478-480.
  67. ^ Илић Агапова 1933, стр. 479-480.
  68. ^ а б Илић Агапова 1931, стр. 1332.
  69. ^ а б Илић Агапова 1933, стр. 481.
  70. ^ Илић Агапова 1931, стр. 1332-1333.
  71. ^ Илић Агапова 1933, стр. 482.
  72. ^ а б Илић Агапова 1931, стр. 1333-1334.
  73. ^ Илић Агапова 1933, стр. 485-486.
  74. ^ а б в Илић Агапова 1931, стр. 1334.
  75. ^ а б Илић Агапова 1933, стр. 485.
  76. ^ Илић Агапова 1931, стр. 1334-1335.
  77. ^ а б Илић Агапова 1933, стр. 486.
  78. ^ Ацовић 2008, стр. 635.
  79. ^ Дражић 2009, стр. 10.
  80. ^ Илић Агапова 1933, стр. 487.
  81. ^ Илић Агапова 1933, стр. 487-488.
  82. ^ Ћирић 1991, стр. 63.
  83. ^ а б Илић Агапова 1933, стр. 488.
  84. ^ а б Ацовић 2008, стр. 636.
  85. ^ Београдске општинске новине, бр. 1 1932, стр. 70.
  86. ^ Илић Агапова 1933, стр. 489.
  87. ^ Бирташевић 1954, стр. 157.
  88. ^ Београдске општинске новине, бр. 1 1932, стр. 71.
  89. ^ Илић Агапова 1933, стр. 491-492.
  90. ^ Ацовић 2008, стр. 637.
  91. ^ Ћирић 1991, стр. 68-69.
  92. ^ Београдске општинске новине, бр. 1 1932, стр. 70-72.
  93. ^ Илић Агапова 1933, стр. 490-493.
  94. ^ Ацовић 2008, стр. 636-637.
  95. ^ а б в г д Ацовић 1996, стр. 24.
  96. ^ Палавестра 2010, стр. 115-116.
  97. ^ Бирташевић 1954, стр. 156-157.
  98. ^ Ћирић 1991, стр. 6-7.
  99. ^ Ћирић 1991, стр. 70-71.
  100. ^ а б в Ацовић 2008, стр. 638.
  101. ^ Heimer 2006, стр. 14.
  102. ^ Ацовић 2008, стр. 614–615.
  103. ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 28–29.
  104. ^ Ћирић 1991, стр. 78.
  105. ^ а б Ћирић 1991, стр. 72.
  106. ^ а б Драгосавац 1996, стр. 251.
  107. ^ а б в г д Драгосавац 1996, стр. 254.
  108. ^ Ацовић 2008, стр. 638-639.
  109. ^ а б Драгосавац 1996, стр. 252.
  110. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Ацовић 2008, стр. 639.
  111. ^ Ћирић 1991, стр. 95.
  112. ^ а б в г д ђ е Палавестра 2010, стр. 116.
  113. ^ Драгосавац 1996, стр. 253.
  114. ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 308–309.
  115. ^ Драгосавац 1996, стр. 251-254.
  116. ^ а б в г д ђ е ж Дражић 2009, стр. 11.
  117. ^ Ћирић 1991, стр. 77-78.
  118. ^ а б Ћирић 1991, стр. 78-79.
  119. ^ Ћирић 1991, стр. 74.
  120. ^ Ћирић 1991, стр. 79.
  121. ^ Ћирић 1991, стр. 85.
  122. ^ Ћирић 1991, стр. 86.
  123. ^ Ћирић 1991, стр. 88-89.
  124. ^ Ћирић 1991, стр. 89-90.
  125. ^ Ћирић 1991, стр. 90-91.
  126. ^ Драгосавац 1996, стр. 251-252.
  127. ^ Ћирић 1991, стр. 76-79.
  128. ^ Popović & Jovanović 1979, стр. 63–64.
  129. ^ Белић, Никола; Мучибабић, Далиборка (30. 3. 2014). „На обелиску Покрета несврстаних потписани само цртачи графита”. Политика. Приступљено 1. 5. 2017. 
  130. ^ Ћирић 1991, стр. 5-6.
  131. ^ Ћирић 1991, стр. 102-106.
  132. ^ Ћирић 1991, стр. 107-111.
  133. ^ Ћирић 1991, стр. 102.
  134. ^ Ћирић 1991, стр. 102-111.
  135. ^ Ћирић 1991, стр. 114-117.
  136. ^ а б Ћирић 1991, стр. 117.
  137. ^ Драгосавац 1996, стр. 254-255.
  138. ^ Ацовић 1996, стр. 24-25.
  139. ^ а б в г д ђ Драгосавац 1996, стр. 255.
  140. ^ а б в г д ђ е Ацовић 1996, стр. 25.
  141. ^ а б в г д Ацовић 2008, стр. 640.
  142. ^ Стошић, Владан (7. 10. 2010). „Застава у мраку; Ацовићеве глупости и српска хералдика”. Време. Архивирано из оригинала 14. 12. 2017. г. Приступљено 6. 5. 2017. 
  143. ^ а б в Ацовић 2008, стр. 641.
  144. ^ Ацовић 1997, стр. 297;301.
  145. ^ а б Ацовић 1997, стр. 301.
  146. ^ Палавестра 2010, стр. 117.
  147. ^ Ацовић 1997, стр. 300-301.
  148. ^ а б в Ацовић 1997, стр. 299.
  149. ^ а б Ацовић 1997, стр. 289.
  150. ^ Дражић 2009, стр. 12.
  151. ^ Ацовић 1997, стр. 289-290.
  152. ^ а б Ацовић 1997, стр. 293.
  153. ^ Ацовић 1997, стр. 304.
  154. ^ Ацовић 1997, стр. 304-305.
  155. ^ а б Ацовић 1997, стр. 305.
  156. ^ Ацовић 1997, стр. 295-296.
  157. ^ а б Вујошевић 1977, стр. 124-125.
  158. ^ Jokić 1986, стр. 35-36.
  159. ^ а б „Josip Broz TITO - Beograd je grad Heroj! 1974 [снимак говора и предаје ордена у хали Пионир]”. Јутјуб. 5. 8. 2018. Приступљено 6. 1. 2019. 
  160. ^ Grbovi Jugoslavije 1932, стр. 68-69.
  161. ^ Grbovi Jugoslavije 1932, стр. 48-49.
  162. ^ „Чињенице; Новобеоградски знакови”. novibeograd.rs. Приступљено 29. 5. 2017. 
  163. ^ Ацовић 2008, стр. 640, 644.
  164. ^ Бирташевић 1954, стр. 155.
  165. ^ Бирташевић 1954, стр. 154.
  166. ^ (језик: немачки) „Онлајн издања Брокхаусове енциклопедије од 1809 до 1908.”. Викизворник. Приступљено 11. 4. 2017. 
  167. ^ (језик: француски) „Грб Београда у Великој Ларусовој енциклопедији, том II, 1960. година, аутор је хералдичар Робер Луј”. Digital Library of India. стр. 44. Архивирано из оригинала 12. 4. 2017. г. Приступљено 12. 4. 2017. 
  168. ^ Grbovi Jugoslavije 1932, стр. 20-21.
  169. ^ Поповић 1996, стр. 238-239.
  170. ^ Ћирић 1991, стр. 70.
  171. ^ Ћирић 1991, стр. 93.

Литература

[уреди | уреди извор]

Књиге, поглавља, каталози и зборници

[уреди | уреди извор]

Грбовници

[уреди | уреди извор]

Часописи

[уреди | уреди извор]

Правна регулатива

[уреди | уреди извор]

Везана за грб града>

[уреди | уреди извор]

Везана за грбове градских општина

[уреди | уреди извор]

Барајево

Вождовац

Врачар

Гроцка

Звездара

Земун

Лазаревац

Младеновац

Нови Београд

Обреновац

Палилула

Раковица

Савски венац

Сопот

Стари град

Сурчин

Чукарица

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]