Пређи на садржај

Дејвид Гарет

С Википедије, слободне енциклопедије
Дејвид Гарет
Гарет наступа у Лудвигсхафену марта 2009. године
Лични подаци
Пуно имеДејвид Кристијан Бонгартс
Датум рођења(1980-09-04)4. септембар 1980. (44 год.)
Место рођењаАхен, Немачка
Музички рад
Активни период1988—данас
ЖанрПоп-рок, класична музика
ИнструментиВиолина
Остало
Веб-сајтwww.david-garrett.com

Давид Кристијан Бонгарц (нем. David Christian Bongartz; Ахен, 4. септембар 1980), познатији под уметничким именом Дејвид Гарет (нем. David Garrett), немачки је виолиниста.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Детињство

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Ахену. Мајка му је америчка прима балерина Дав Гарет[1] Дов Гарет[2] а отац Георг Бонгарц.[2]

Са три године се први пут сусрео са виолином. Прве часове је добио од свог оца, који је био правник, а поред тога и музички учитељ. У петој години победио је на немачком такмичењу младих музичара „Младост музичира“[3]. Када је напунио осам година, родитељи су одлучили да им син наступа под презименом мајке (Гарет), ради лакшег изговора. Са 12 година је већ имао музички уговор. Заједно са Клаудиом Абадом увежбао је Моцартове виолинске концерте[4]. Гарет је рекао да је као дете вежбао по осам сати дневно.

Након завршетка средње школе уписао се, под притиском родитеља, на музичку академију у Лондону[5] иако је хтео отићи за Њујорк. Убрзо је избачен с академије због недоласка на часове, па се са 19 година преселио код брата, који је тада живео и студирао у Њујорку. Гарет је у једном интервјуу рекао: „Увек су ми наметнули шта да свирам, где да наступим, шта на интервјуу да кажем, а шта не.“[1]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Прву Страдивари виолину добио је у 11. години, од немачког председника Рихарда фон Вајцзакера, након што је свирао за њега[6]. У 13. години је снимио две плоче, које су се појавиле на немачкој и холандској телевизији и наступио је у резиденцији председника Савезне Републике Немачке, на лични позив председника, који му је понудио чувену Страдиваријеву виолину "Сан Лоренцо", која је међу најбољим инструментима "златног периода". У априлу 1997. свирао је са Минхенском филхармонијом под руководством Зубина Мехте у Њу Делхију и Мумбају поводом 50. годишњице независности Индије[7]. Две године касније свирао је са симфонијским оркестром у Берлину под руководством Рафаела Фрухбека де Бургоса, где су га критичари нахвалили.

Герет наступа у Келну 15. јануара 2010

Гаретов албум Encore, из 2008. имао је за циљ да буди интересовање младих за класичну музику. Издање садржи аранжмане и композиције његових личних комада који су га до тада пратиле у животу. Заједно са својим бендом, који се састоји од клавијатуре, гитаре и бубњева, он држи концерте који укључују класичне сонате (у пратњи једног концертног клавира), аранжмане, композиције, као и рок песме и филмске теме.[8]. У јесен Године 2007. изабран је од фирме Монтбланк (чији су артикли познати по целом свету) за представника њених нових оловки под називом Tributo ad Antonio Stradivari. Презентација се одвила на неколико места: Рим, Њујорк, Хонгконг, Берлин и Лондон. Овом приликом Гарету је понуђена Страдивари из Gli Archi di Palazzo колекције.

Наступао је у финалу Лиге шампиона 19. маја 2012, заједно са немачким певачем Јонасом Кауфманом[9]. Године 2014. најављен је нови кросовер концерт.[10]

Тумачио је и главну улогу у филму "The Devil's Violinist", као познати виолиниста из 19. века Николо Паганини.

Инструменти

[уреди | уреди извор]

Гарет поседује неколико драгоцених виолина. Једна од њих је виолина чији је творац Ђовани Батиста Гуаданини из 1772. Такође поседује и две виолине Антонија Страдиварија: једна је из 1718, а друга из 1716, коју је раније поседовао Адолф Буш.

Досигнућа

[уреди | уреди извор]

Од 2008. до 2010. држао је рекорд као најбржи виолиниста на свету. Од 2008. до 2009. био је представник Унеска.

Албуми

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „David Garrett: Biography”. David Garrett's Official Website. Приступљено 12. 11. 2012. 
  2. ^ а б Sweeting, Adam (01. 12. 2011). „David Garrett: the Beckham of the violin”. The Telegraph. Приступљено 12. 11. 2012. 
  3. ^ Carter, Kevin L. (09. 9. 2009). „String Theory: Is David Garrett the Next, Next Thing?”. U.S. 1. Архивирано из оригинала 26. 10. 2012. г. Приступљено 12. 11. 2012. 
  4. ^ „David Garrett Full Biography”. Mark Stephan Buhl Artists Management. Приступљено 12. 11. 2012. 
  5. ^ Lee, Sally (13. 9. 2011). „Classic rock fuels the fingers of fury” (PDF). Fairfield Champion. Архивирано из оригинала (PDF) 01. 12. 2011. г. Приступљено 24. 11. 2011. 
  6. ^ „Classical Brits: don't hate them because they're beautiful”. The Telegraph. 11. 5. 2008. Приступљено 12. 11. 2012. 
  7. ^ „MMMF India Events”. Mmmfindia.org. Архивирано из оригинала 09. 10. 2012. г. Приступљено 12. 11. 2012. 
  8. ^ „Royal Variety Performance 2011 – Thank you!”. The Royal Variety Performance official website. 08. 12. 2011. Архивирано из оригинала 06. 6. 2012. г. Приступљено 12. 11. 2012. 
  9. ^ „New Champions League theme version”. UEFA.com. 19. 5. 2012. Приступљено 12. 11. 2012. 
  10. ^ David Garrett Tourdates. Vorverkaufstarts.de. Abgerufen am 17. Oktober 2013.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Дејвид Гарет на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дејвид_Гарет&oldid=28572020”