Домовина јеврејског народа
Домовина јеврејског народа је идеја укорењена у јеврејској историји, религији и култури. Тежња Јевреја да се врати на Сион, генерално повезана са елементом сакралног, прожимала је јеврејску религиозну мисао од уништења Првог храма и вавилонског изгнанства.[1]
Историја
[уреди | уреди извор]Модерни правни покушаји да се успостави национална домовина за јеврејски народ почели су 1839. године петицијом Мојсија Монтефјореа упућеном Саиду из Египта за јеврејску домовину у региону Палестине.
Први талас модерних јеврејских миграција у Палестину под отоманском управом, познат као Прва алија, почео је 1881. године, када су Јевреји бежали од погрома у источној Европи.[2] Иако је ционистички покрет већ постојао у пракси, аустроугарски новинар Теодор Херцл је заслужан за оснивање политичког ционизма,[3] покрета који је настојао да успостави јеврејску државу у земљи Израел, нудећи тако решење за тзв. јеврејско питање европских држава, у складу са циљевима и достигнућима других националних пројеката тог времена.[4]
Нацрт циља модерног ционистичког покрета који је поднет Првом ционистичком конгресу Ционистичке организације 1897. гласио је: „Ционизам настоји да успостави дом за јеврејски народ у Палестини осигуран по јавном закону. Један делегат је покушао да убаци фразу „по међународном праву“,[5] чему су се други противили. Усвојена је компромисна формула, која је постала позната као Базелски програм.
Друга алија (1904–14) почела је након погрома у Кишињеву; око 40.000 Јевреја се населило у Палестини, иако је скоро половина њих на крају напустила Палестину. И први и други талас миграната били су углавном ортодоксни Јевреји,[6] иако је Друга алија укључивала социјалистичке групе које су успоставиле покрет кибуца.[7] Иако су имигранти Друге Алије углавном настојали да створе заједничка пољопривредна насеља, у том периоду је Тел Авив основан као први планирани јеврејски град 1909. У овом периоду су се појавиле и јеврејске наоружане милиције, од којих је прва била Бар-Гиора, гарда основана 1907. Две године касније основана је већа организација Хашомер као замена.
Сајкс-Пикотов споразум од 16. маја 1916. је регион Палестине одвојио за „међународну администрацију“ под британском контролом.[8] Прва званична употреба израза „национални дом за јеврејски народ“ била је у Балфуровој декларацији.[9]
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Berlin, Adele (2011). The Oxford Dictionary of the Jewish Religion. Oxford University Press. стр. 813. ISBN 978-0-19-973004-9.
- ^ Halpern, Ben (1998). Zionism and the creation of a new society
. Reinharz, Jehuda. New York: Oxford University Press. стр. 53–54. ISBN 978-0-585-18273-5. OCLC 44960036.
- ^ Kornberg 1993 "How did Theodor Herzl, an assimilated German nationalist in the 1880s, suddenly in the 1890s become the founder of Zionism?"
- ^ Herzl 1946, стр. 11
- ^ Jubilee Publication (1947). The Jubilee of the first Zionist Congress, 1897–1947. Jerusalem: Executive of the Zionist Organization. стр. 108 pages, 2 leaves of plates. Published simultaneously in Hebrew, French, Spanish and Yiddish.
- ^ Stein 2003, стр. 88. "As with the First Aliyah, most Second Aliyah migrants were non-Zionist orthodox Jews ..."
- ^ Romano 2003, стр. 30
- ^ „Sykes-Picot Agreement”. Приступљено 21. 5. 2016.
- ^ Barzilay-Yegar, Dvorah (4. 5. 2017). A National Home for the Jewish People: The Concept in British Political Thinking and Policy Making 1917-1923. Vallentine Mitchell. ISBN 978-1-910383-32-2.
Литература
[уреди | уреди извор]- Herzl, Theodor (1946). The Jewish State. American Zionist Emergency Council. ISBN 978-0-486-25849-2.
- Kornberg, Jacques (1993). Theodor Herzl: From Assimilation to Zionism. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-33203-5.
- Romano, Amy (2003). A Historical Atlas of Israel. The Rosen Publishing Group. ISBN 978-0-8239-3978-7.
- Stein, Leslie (2003). The Hope Fulfilled: The Rise of Modern Israel. Greenwood Press. ISBN 978-0-275-97141-0.
