Пређи на садржај

Елизабет Боуз Лајон

С Википедије, слободне енциклопедије
Елизабета Боуз-Лајон
Елизабет Боуз-Лајон
Лични подаци
Датум рођења(1900-08-04)4. август 1900.
Место рођењаЛондон, Уједињено Краљевство
Датум смрти30. март 2002.(2002-03-30) (101 год.)
Место смртиБеркшир, Уједињено Краљевство
Породица
СупружникЏорџ VI
ПотомствоЕлизабета II, Принцеза Маргарета
РодитељиКлод Боуз-Лајон
Сесилија Кевендиш-Бентинк
ДинастијаВиндзор
Краљица Уједињеног Краљевства и земаља Комонвелта
Период11. децембар 1936 — 6. фебруар 1952.
Царица Индије
Период11. децембар 1936 — 15. август 1947.

Елизабет Боуз-Лајон (енгл. Elizabeth Angela Marguerite Bowes-Lyon; Лондон, 4. август 1900 — Беркшир, 30. март 2002) је била супруга краља Џорџа VI од Уједињеног Краљевства, и краљица Уједињеног Краљевства. Након његове смрти била је позната као „Краљица Елизабета, краљица мајка“, да би се избегла забуна са њеном старијом кћерком, краљицом Елизабетом II од Уједињеног Краљевства. Пре него што је њен супруг постао краљ, од 1923. до 1936. године носила је титулу војвоткиње од Јорка. Била је последња краљица Ирске и последња царица Индије.

Рођена је у племићкој шкотској породици, а на краљевску сцену дошла је 26. априла 1923. године, када се удала за принца Алберта, војводу од Јорка, другог сина краља Џорџа V и краљице Марије. Године 1936. је неочекивано постала краљица када је брат њеног мужа, Едвард VIII, абдицирао и престо Велике Британије оставио Елизабетином мужу, да би могао да се ожени својом љубавницом, Американком Волис Симпсон.

У својим каснијим годинама била је популаран члан породице која је увек носила безбрижни осмех и тиме пружала осећај стабилног континуитета. Само након болести и смрти њене млађе кћерке, принцезе Маргарете, показала је нерасположење. Умрла је шест седмица након Маргарете, у 102. години живота.

Младост

[уреди | уреди извор]

Елизабет Боуз-Лајон је била девето од десетеро деце и најмлађа кћерка Клода Боуз-Лајона, лорда Гламиса, касније 14. грофа од Стратмора и Кингхорна, и Сесилије Кевендиш-Бентинк. Место њеног рођења је остало непознато, али се претпоставља да је рођена на имању својих родитеља у Лондону, па чак и у кочији на путу до болнице.

Волела је спорт, псе и коње.[1] До осме године образовала ју је гувернанта, затим је уписана у школу у Лондону, а на крају је њено образовање поверено гувернанти Немици.[1] На њен четрнаести рођендан Уједињено Краљевство је објавило рат Немачкој. Њен старији брат је убијен у Француској 1915. године, а други брат је нестао 1917. године. Замак Гламис у којем је живела породица Боуз-Лајон био је претворен у склониште за рањене војнике.

Брак

[уреди | уреди извор]

Принц Алберт, други син краља Џорџа V и краљице Марије, запросио је Елизабет 1921. године, али га је она први пут одбила јер се бојала да више никада неће бити слободна да мисли, говори и ради према сопственом нахођењу. Алберт је, међутим, био одлучан да се ожени са Елизабет, па је она на крају ипак пристала. Њихова веридба је била објављена у јануару 1923. године и била је новина у протоколу британске краљевске породице која је сматрана напретком, јер су се британски принчеви традиционално женили страним принцезама, а не Британкама. Венчање је одржано 26. априла 1923. године у Вестминстерској опатији. Елизабет је свој букет положила на гроб Непознатог ратника, а тај чин је након ње поновила и свака следећа краљевска млада.[1] После венчања је постала принцеза Алберт, војвоткиња од Јорка, и ословљавана је са „Њено Краљевско Височанство“. Била је трећа жена у краљевству; имала је предност над свим женама осим мужевљеве мајке и мужевљеве бабе, краљице Александре.

Након удаје прихватила се бројних друштвених обавеза, али већином је време проводила међу породицом чувајући традиционалне породичне вредности средње класе. Године 1926. пар је добио своје прво дете, принцезу Елизабету од Јорка, која ће касније постати краљица Елизабета II. Још једна кћерка, принцеза Маргарета од Јорка, рођена је четири године касније.

Дана 20. јануара 1936. године умро је Елизабетин свекар и трон је наследио старији брат њеног мужа, Едвард VIII од Уједињеног Краљевства. Едвард је убрзо изазвао уставну кризу када је одлучио да ожени Волис Ворфилд, два пута разведену Американку. Иако је Едвард могао да оженити Волис и да остане краљ, његови министри су га упозорили да британски народ никада неће прихватити Волис за краљицу. Едвард је стога одлучио да абдицира у корист свога млађег брата, Елизабетиног мужа, који није желео круну и није био припреман за улогу краља. Елизабет, сада краљица Уједињеног Краљевства и царица Индије, и њен муж, Џорџ VI, како је сада био познат, су били крунисани 12. маја 1937. године.

Њихова Величанства, краљ Џорџ VI и краљица Елизабет на возу у Британској Колумбији

Елизабет и Волис никада нису успоставиле добар однос. Елизабет је њу називала као „ону жену“, а Волис је њу звала „Колачић“ (енгл. Cookie), исмејавајући тиме Елизабетин модни укус.[1]

У јуну 1939. године краљ и краљица су започели своју турнеју по Канади и Сједињеним Америчким Државама. Турнеја је требало да докаже да је Канада независно краљевство, и пар је дочекан са ентузијазмом[1] - Џорџ VI је био први краљ који је посетио Канаду. Краљ и краљица су успут обишли и породица Рузвелт у Белој кући. Краљица Елизабет је канадском премијеру рекла да их је турнеја Канадом прославила. Елизабет је заволела Канаду и касније се враћала у њу и службено и приватно.[2] Једном приликом неко из гомиле ју је упитао је ли Шкоткиња или Енглескиња, а она је одговорила да је Канађанка.[3]

Током Другог светског рата, Елизабет је представљала симбол националног отпора. Њен наоко недоминантни карактер је пружао сталну подршку британском народу, чак до те мере да ју је Адолф Хитлер описао као „најопаснију жену у Европи“.[4] Остала је упамћена по својим ватреним оговарањима Хитлера и његовог режима. Одбијала је понуде за евакуацију ње и њених кћери у Канаду, чак и током бомбардовања Бакингемске палате, изјавивши:[5]

Деца неће ићи без мене, ја нећу оставити краља, а краљ неће никада отићи.

Краљ и краљица су дан проводили у Бакингемској палати, али су са кћеркама ноћили у дворцу Виндзор, 35 km западно од Лондона. Палата је имала врло мало послуге, будући да је већина сада служила војску. Због страха од изненадне инвазије током „Лажног рата“, краљица Елизабет је била учена да користи револвер.

Елизабет, која је проживела два рата са Немачком, је до краја живота задржала неповерење према Немцима.[6]

Елизабет као краљица мајка

[уреди | уреди извор]

Дана 6. фебруара 1952. године краљ Џорџ VI је умро оставивши Елизабет удовицом са 51 годином. Круну је наследила њена најстарија кћерка, Елизабета II, и Елизабет је добила титулу краљице мајке. Иако је пре ње још десет жена имало право на титулу краљице мајке, само ју је Елизабет користила како не би била мешана са својом истоименом кћерком, новом монархињом.[7]

Након мужеве смрти повукла се у Шкотску, али се вратила својим дужностима након посете премијера Винстона Черчила. Као удовица почела је да се занима за коњске трке које је пажљиво пратила и кладила се, па се тиме забављала до краја живота.[1] Пре него је њен најстарији унук, Чарлс, принц од Велса, оженио леди Дајану Спенсер, и након Дајанине смрти, краљица мајка Елизабет је била далеко најпопуларнији члан краљевске породице.

Последњих година свога живота постала је симбол дуговечности. Њен стоти рођендан, 4. августа 2000. године, прослављен је бројним парадама. Током свечаног ручка у Лондону, надбискуп од Кантербурија је случајно узео њену чашу вина и покушао да је попију, а када је краљица мајка то приметила, на опште изненађење присутних викнула је: То је моје![1]

У децембру 2001. године краљица мајка је пала и повредила карлицу, али је ипак инсистирала да стоји два месеца касније за химну на дан обележавања годишњице смрти њенога мужа.[1] Само три дана касније умрла је њена млађа кћерка Маргарета. Дана 13. фебруара 2002. године краљица мајка је пала и посекла руку, само два дана пре кћерине сахране. Захтевала је да буде сакривена од фотографа, како њене слике у колицима и руком у завоју не би доспеле у новине.[1]

Популарност и карактер

[уреди | уреди извор]
Грб Елизабет Боуз-Лајон

Иако се сматра једним од најпопуларнијих чланова краљевске породице икада, и заслужном за стабилизовање популарности саме монархије, Елизабет је била тема разних критика за време свог живота. Током своје посете Лондону 1948. године, Еленор Рузвелт, прва дама Сједињених Америчких Држава, рекла је:[8]

Елизабет је пријатно друштво, али, чини се, предалеко од стварног живота.

Њени политички погледи никада нису били откривени, али се претпоставља да је фаворизовала Лабуристичку странку. Била је много конзервативнија од кћерке и принца Чарлса.[9]

Америчка новинарка Кити Кели је писала да Елизабет није штедела храну и енергију као остатак британског народа.[10] Овој тврдњи су се супротставили одређени аутори[11], а сама Еленор Рузвелт је током свог боравка у Бакингемској палати за време рата приметила да се веома штедело на храни и топлој води.[12]

Кели је, такође, тврдила је Елизабет користила расистичке термине када би говорила о црнцима[10], али и ову тврдњу снажно пориче муж Елизабетине секретарице мешане расе.[13] Вудроу Вајат је записао да је, када је изјавио да не-бели становници земаља Комонвелта немају ништа заједничко са Британцима, краљица мајка је одговорила:[9]

Ја волим Комонвелт. Сви смо ми исти.

Међутим, Елизабет је отворено презирала Немце, као и већина Британаца њене генерације, и Вудроу је говорила да им никада не верује.[9]

Смрт

[уреди | уреди извор]

Дана 30. марта 2002. године, у 15:15, краљица Елизабет је умрла у сну. Патила је од прехладе последња четири месеца свога живота.[14] Имала је 101 годину, и у тренутку смрти је била најдуже живући члан британске краљевске породице у британској историји. Њен рекорд је прешла њена последња преживела јетрва, удовица брата Елизабетиног мужа, принцеза Алисе, која је умрла са 102 године 29. октобра 2004. године.

У сваком свом врту узгајала је камелије, па су оне биле посуте по њеном гробу. На дан њене сахране, 9. априла, више од милион људи испратило је краљицу мајку изван Вестминстерске опатије[15] На њен захтев, венац који је био на њеном гробу положен је на гроб Непознатог ратника, што је подсећало на дан њеног венчања.

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Thomas Lyon-Bowes, 11th Earl of Strathmore and Kinghorne
 
 
 
 
 
 
 
8. Thomas Lyon-Bowes, Lord Glamis
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Mary Elizabeth Louisa Carpenter
 
 
 
 
 
 
 
4. Клод Боуз-Лајон, 13. гроф од Стратмора и Кингхорна
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Joseph Valentine Grimstead
 
 
 
 
 
 
 
9. Charlotte Grimstead
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Charlotte Jane Sarah Walsh
 
 
 
 
 
 
 
2. Клод Боуз-Лајон
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. George Smith
 
 
 
 
 
 
 
10. Oswald Smith
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Frances Mary Mosley
 
 
 
 
 
 
 
5. Франсес Дора Смит
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Robert Hodgson, Dean of Carlisle
 
 
 
 
 
 
 
11. Henrietta Mildred Hodgson
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Mary Tucker
 
 
 
 
 
 
 
1. Елизабет Боуз-Лајон
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. William Cavendish-Bentinck, 3rd Duke of Portland
 
 
 
 
 
 
 
12. Lord Charles Bentinck
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Lady Dorothy Cavendish
 
 
 
 
 
 
 
6. Charles William Frederick Cavendish-Bentinck
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Richard Wellesley, 1st Marquess Wellesley
 
 
 
 
 
 
 
13. Anne Wellesley
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Hyacinthe-Gabrielle Roland
 
 
 
 
 
 
 
3. Сесилија Кевендиш-Бентинк
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Edwyn Andrew Burnaby
 
 
 
 
 
 
 
14. Edwyn Burnaby
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Mary Browne
 
 
 
 
 
 
 
7. Caroline Louisa Burnaby
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Thomas Salisbury
 
 
 
 
 
 
 
15. Anne Caroline Salisbury
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Frances Webb
 
 
 
 
 
 

Породица

[уреди | уреди извор]

Супружник

[уреди | уреди извор]
име слика датум рођења датум смрти
Џорџ VI
14. децембар 1895. 6. фебруар 1952.

Деца

[уреди | уреди извор]
име слика датум рођења датум смрти супружник
Елизабета II
21. април 1926. 8. септембар 2022. Принц Филип, војвода од Единбурга
Принцеза Маргарета, грофица од Сноудона
21. август 1930. 9. фебруар 2002. Ентони Армстронг-Џоунс, брак разведен;

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з Vickers, Hugo ; 2006, Elizabeth: The Queen Mother
  2. ^ „Overseas Visits as Queen Mother”. Приступљено 2. 3. 2011. 
  3. ^ „Speech Delivered by Her Majesty the Queen”. Приступљено 2. 3. 2011. 
  4. ^ „The Churchill Centre”. Архивирано из оригинала 03. 02. 2009. г. Приступљено 2. 3. 2011. 
  5. ^ „Activities as Queen”. Приступљено 2. 3. 2011. 
  6. ^ „Enigmatic and elusive, she lent a mystique to upper-class strengths and failings | UK news | The Guardian”. Приступљено 2. 3. 2011. 
  7. ^ „The Queen Mother”. Архивирано из оригинала 9. 4. 2002. г. Приступљено 2. 3. 2011. 
  8. ^ Lash, Joseph ; 1972, Eleanor: The Years Alone
  9. ^ а б в Woodrow, Wyatt; 1999, The Journals of Woodrow Wyatt: Volume II
  10. ^ а б Kelley, Kitty ; 1977, The Royals
  11. ^ Roberts, Andrew ; 2000, The House of Windsor
  12. ^ Goodwin, Doris Kearns; 1995, No Ordinary Time: Franklin and Eleanor Roosevelt: The Home Front in World War II
  13. ^ Burgess, Colin; 2006, Behind Palace Doors: My Service as the Queen Mother's Equerry
  14. ^ „BBC News | UK | Queen Mother hurt in minor fall”. Приступљено 2. 3. 2011. 
  15. ^ „CNN.com - Queues at Queen Mother vault - April 10, 2002”. Приступљено 2. 3. 2011. 


Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Елизабет Боуз Лајон на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Елизабет_Боуз_Лајон&oldid=28614008”