Епископ будимски Дионисије

Дионисије Новаковић
Лични подаци
Датум рођења	1705.
Место рођења	Бока которска,
Датум смрти	8. децембар 1767.(1767-12-08) (61/62 год.)
Место смрти	Сентандреја, Хабзбуршка монархија

Дионисије Новаковић (1705, Книнска Крајина — 8. децембар. 1767, Сентандреја, код Будимпеште) био је будимски епископ, проповедник и црквени писац.

Биографија

Далматинац Новаковић био је постриженик и јерођакон манастира Савине. Из манастира се као јерођакон упутио 1725. године у Кијев, где је завршио гимназију и Духовну академију. Био је један од првих Срба који су завршили Кијевску Духовну академију. На повратку из Русије где је провео чак десет година 1737. године дошао је у Нови Сад, и ускоро постао професор филозофије и богословије у духовној академији, коју је у то време (1739) основао у Новом Саду бачки владика Висарион Павловић. Новаковић је своју приступну беседу у школи која се налазила у Петроварадину посветио празнику Зачеће Пресвете Богородице.

Јеромонах Дионизије је постао префект школе која се званично звала "Варадинска, Висарионо-Павловићева колегија". Био је у то време надалеко познат по учености и слатких својих проповеди. Као професор духовне академије у Новом Саду, Новаковић је био необично реван и савестан радник, те је настојао да своме народу омили науку и докаже њезину важност за прогрес човечанства. У том смислу састављено је и једно његово предавање од 8/9. 1744. године О похвалах и ползје наук свободних. Осим тога остало је неколико Новаковићевих дела, филозофско-етичког, догматског, полемичког и литургичког садржаја, у рукописима патријарашке библиотеке манастира Гргетега и Ораховице. За предаване предмете написао је ручне књижице од којих је једна (из 1741) и штампана, али две деценије доцније. Реч је о делу "Епитом или краткаја сказанија свјашћанаго храма...", које објављено 1768. године у Венецији. Један од наслова приручника на који скреће пажњу Шафарик је написан 1744. године био је "Катихизис или Наука Христијанска". Остао је Дионисије у Новом Саду до 1746. године, када је отишао у Будим.

Неко време био је и проповедник у Хрватској и у Будиму. Дионизије је у Будиму био духовник и учитељ неколико година. Срби из Будима су се због Новаковића замерили са својим епископом, што је довело чак до за извесно време затварања будимске цркве. Али Будимци - посланици из Будима и Сентандреје су га толико радо имали, да су архијерејски синод готово присилили да им да Новаковића за епископа.

За епископа Будимске епархије је посвећен 1748. године. Царским указом а без знања и "привољења" карловачког митрополита и Синода, постављен је истовремено и за епископског викара у Ердељу. Године 1761. године добио је на управу и Трансилванску епархију, стекавши знатне заслуге за одбрану православља међу трансилванским Румунима. Дионисије је одлазио у Ердељ, а последње његово бављење десило се и јесен 1767. године. Било је то надомак смрти која га је снашла по повратку 8. децембра 1767. године у Сентандреји.

Извод из библиографије

Важнији радови:

• Историја натуралнаја философов, у питањима и одговорима,
• О пургаторији римској, сије јест о огњу чистителному,
• Основателноје показаније о равностјех между восточној и западнеју церковију,
• Сочиненије о происхожденији Св. Духа,
• Привјетствованија различнаја вдни рождества Христова,
• Пропедија благочестија и должностеј христијанских.
  

Његов Епитом или краткаја сказанија свјашченаго храма, риз јего итд, који је написао 1741, штампан је у три маха после његове смрти (1768, 1783. и 1805).

Литература

• [1],Списи о историји православне цркве у далматинско истријскуом владичанству
• Народна енциклопедија (1927. г.), чланак Р. Грујић, професор Универзитета Скопље.
• Вукашиновић, мр Владимир (2006). „Дионисије Новаковић, епископ Будимски - Биографија”. Српско-далматински магазин (на језику: (језик: српски)). Загреб: Просвјета. стр. 147—160. ISSN 1846-3436.  CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)