Пређи на садржај

Ернест Ачкун

С Википедије, слободне енциклопедије
Ернест Ачкун
Ернест Ачкун, кларинетиста
Датум рођења(1930-03-27)27. март 1930.
Место рођењаХрастник, Југославија
Датум смрти28. септембар 2001.(2001-09-28) (71 год.)
Место смртиБеоград, СР Југославија

Ернест Ачкун (Храстник, 27. март 1930 — Београд, 28. септембар 2001)[1] био је српски и југословенски кларинетиста. Током више од четири деценије музичарске делатности уврстио се у сам врх југословенских музичких уметника.

Биографија

[уреди | уреди извор]
Породица Ачкун: Мајка - Елизабета, Отац - Ернест, син - Ернест и млађа сестра - Милена.

Рођен је 27. марта 1930. у Храстнику (срез Трбовље — Н. Р. Словенија), у радничкој породици од оца Ернеста, рудара и мајке Елизабете, домаћице.

Основну школу завршио је у Храстнику 1940. године. Музиком је почео да се бави 1941. године када је кренуо да учи кларинет и обоу у тек отвореној музичкој школи у Трбовљу. Родитељи Ернеста су за време окупације симпатизирали и помагали НОП, те је јула 1944. цела породица пребегла у партизане. Тамо је Ернест био задужен за музику у Главном штабу Словеније.

После ослобођења, враћа се кући и у јесен 1945. уписује средњу музичку школу у Љубљани.

Писмо:Вољеној мами и тати за успомену са мог првог јавног концерта (18 година), од сина Ернеста, 21. 11. 1948. Београд.

Следеће године доноси чврсту одлуку да живот посвети музици, тј. кларинету. На иницијативу професора Музичке академије у Београду Бруно Бруна[2][3]а и његовом помоћи, у јесен 1946. године отишао је у Београд, где је 1949. завршио средњу музичку школу са одличним успехом, а истовремено, тако млад (19 година), ангажован је за II кларинетисту у оркестру Народног позоришта у Београду и у Београдској филхармонији, да би 1953. године постао први соло кларинетиста Београдске филхармоније (са 25 година). Свирајући у поменутим оркестрима, Ернест се издржавао. Позната је и чињеница да је из истих разлога био принуђен да ради тешке физичке послове, па чак и да преноси музичке инструменте.

Дипломирао је на Музичкој академији у Београду, у класи професора Бруно Бруна са средњом оценом – одличан, музичка способност – изразита, 27. јуна 1953. године.

Од 1955. до 1957. године, Ернест одлази у Париз на специјализацију код чувеног професора за кларинет Ulyyssea Deleclusеа[4] на Conservatoire superieure.

Радио је и у Средњој музичкој школи Мокрањац, где је предавао кларинет и био шеф Дувачког одсека.

Ернест Ачкун је радио у Београдској филхармонији све до 1975, када долази на Факултет музичке уметности да ради као професор на Катедри за камерну музику. Тих година Факултет је имао велику празнину у настави камерне музике са дувачким ансамблима. Своје студенте, Ачкун је изводио на јавне часове, концерте и на такмичења и освајао награде.

Године 1985, Ернест Ачкун[5] постаје редовни професор Катедре за камерну музику на ФМУ у Београду.

Концертна делатност

[уреди | уреди извор]

Од 1948. gодине, Ернест Ачкун делује активно на концертрним подијумима Југославије, а био је чест гост и у другим земљама Европе свирајући низ концерата за кларинет и оркестар. Готово сав свој огромни репеартоар за кларинет, Ернест је снимио за Радио-Београд и друге радио-станице. Године 1984. издао је плочу[6]са концертима Моцарта и Стјепана Шулека. Плоча је право ремек-дело извођаштва, те би се могла равноправно наћи у најеминентнијим дискотекама у свету.

У току студија, Ернест је био неколико пута награђиван за успех у учењу и то учествовањем на свим концертима које приређује Ректорат Музичке академије у Београду, Загребу, Љубљани и у Бечу, где је добио врло похвалне критике.

Изводећи скоро целокупну литературу за кларинет, Ернест Ачкун је задужио домаће ствараоце.[7] За њега су писали концерте и посветили му их: Милан Ристић, Златан Вауда, Стјепан Шулек, Станојло Рајичић, Душко Радић, Зоран Христић, Петар Стајић, Петар Стојановић, Бруно Бјелински и др. Дела ових композитора Ачкун је често изводио на концертним подијумима и снимао за радио-станице широм Југославије и у иностранству.

Као солиста, гостовао је по Француској, Белгији, Аустрији, Италији, Немачкој, Бугарској, и то уз диригенте као што су: Зубин Мехта, Jean Martinon, Charles Bruck, Милан Хорват, Оскар Данон, Живојин Здравковић, Младен Јагушт, Јован Шајновић и други.

О тежини позива музичара-уметника, Ернест Ачкун је често знао да каже: У овом послу човек се стално и стално доказује, а никада се не може доказати.

Пет пута је био предлаган за Октобарску награду града Београда, a добитник је и многих других награда и признања. Све ово илуструје квалитет његових реситала и јавних наступа.

Рад у Београдском дувачком квинтету и осталим ансамблима

[уреди | уреди извор]
Београдски дувачки квинтет (слева-надесно): Миодраг Азањац - флаута, Маријан Болфан - фагот, Ернест Ачкун - кларинет, Егон Готвалд - обоа и Стјепан Рабузин - хорна.

Од 1962. године, Ернест Ачкун је члан Београдског дувачког квинтета, у којем свира и ради са великим ентузијазмом, пред собом постављајући увек високе циљеве. Овај камерни ансамбл био је најбољи амбасадор озбиљне и камерне музике, који је репрезентовао наше и страно музичко богатство широм света: Париз, Рим, Берлин, Москва, Лењинград, Копенхаген, Осло, Братислава, Букурешт, Беч, Брисел, Новосибирск, и многи други градови. Квинтет је имао више стотина наступа и снимања за радио и телевизије Југославије и у иностранству. Београдски дувачки квинтет је добитник многих награда и признања.

Дувачки трио (слева-надесно): Егон Готвалд - обоа, Иван Туршић - фагот и Ернест Ачкун - кларинет.



Радећи као први соло-кларинетиста Београдске филхармоније, Ернест Ачкун се активно бавио и другим видовима камерног музицирања. Био је члан дувачког трија (1965), септета, нонета, а свирао је и Серенаде за дуваче (13-оро дувача) В. А. Моцарта.

Значај

[уреди | уреди извор]

У све три разграђене области извођаштва: солистичког, камерног и оркестарског свирања, Ернест Ачкун је дао свој изразити уметнички допринос.

  • Као комплетна музичка појава, био је велики познавалац музике и свог инструмента, сам врх југословенске музичке сцене.
  • Један је од најбољих оркестарских и камерних музичара и кларинетиста на овим просторима, радећи као дугогодишњи први соло-кларинетиста Београдске филхармоније и као члан многих камерних састава.
  • Као концертни солиста наступао је и много снимао у свим већим градовима Југославије и иностранства.

Ачкун је био амбасадор нашег музичког стваралаштва и домаћег кларинетизма. Он је неуморно, високо професионално испуњавао своју културну животну мисију у нашој средини, приказујући и скретајући пажњу и светској музичкој јавности на наше (и страно) музичко богатство и стваралашто. Ово потврђује чињеница да му је толико југословенских композитора посветило своје концерте за кларинет.

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
  • I награду на Омладинском фестивалу Југославије у Београду 1948. године.
  • II неграда (прва није додељена) на II Такмичењу музичких уметиика Југославије у Љубљани 1949. године.
  • II неграда (прва није додељена) на III Такмчењу музичких уметника Југославије у Београду 1951. године.
  • Börderungs Prämie (24. кандидата) на Међународном конкурсу у Женеви 1953. године.
  • II награда на Међународном конкурсу у Минхену (22 кандкдата) 1954. године.
  • I награда (једини добитник) на V Такмичењу музичких уметника Југославије у Скопљу 1954. године .
  • Октобарска награда града Београда 1970. године .
  • Добитник је награде Радио-дифузије за снимање концерта за кларинет Стјепана Шулека 1969. године.
  • Награде СИЗ-а културе добио је 4 пута за реситале који су одржани у оквиру циклуса Интернационални мајстори /1978. 1979. 1981. 1984, као и за извођење концерта за кларинет Милана Ристића 1977. додине.
  • Награду Удружења музичких уметника Србије добио је за реситал одржан 1984. године (ово је Ернесту била најмилија награда).
  • Сребрна медаља Универзитета уметности.
  • Плакета Музичке омладине.
  • Плакетв Града Београда.
  • Плакета Београдске филхармоније.
  • Плакета Савеза конипозитора.
  • Годишња награда Удружења музичких уметника Србије за најбољи концерт одржан у 1984. години.

Награде и признања Дувачком квинтету

[уреди | уреди извор]

Дувачки квинтет, чији је Ернест био оснивач и у коме је свирао кларинет, био је добитник многих награда и признања:

  • Октобарска награда града Београда,
  • награда Удружења музичких уметника,
  • награда Савеза композитора Југославије,
  • награда Радио-дифузије,
  • два пута награде СИЗ-а културе Србије.

Друштвене активности

[уреди | уреди извор]
Чланови жирија Међународног такмичења у Београду, категорија кларинет (слева-надесно): Делаклис, Ернест Ачкун, Бруно Брун и Штарк, 18. 12. 1971. године.

Ернест Ачкун је био друштвено врло ангажован. Био је:

  • генерални секретар Савеза удружења музичких уметника Југославије,
  • Делегат у Градској скупштини СИЗ-а културе,
  • Републички делегат СИЗ-а културе,
  • председник Савета Београдске Филхармоније,
  • члан Савета Међународног такмичења Музичке омладине,
  • члан жирија многих Међународних и домаћих такмичења,
  • члан Савета Бемуса,
  • члан Комисије за музичко-сценске делатности СР Србије,
  • председник Управног већа ФМУ,
  • члан Савета ФМУ,
  • секретар ООСК ФМУ,
  • председник УМУС-а.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Времеплов, Радио-телевизија Србије, од 28. септембра 2009. године.
  2. ^ Студенти професора Бруно Бруна
  3. ^ Бруно Брун
  4. ^ „Ulyysse Deleclusе”. Архивирано из оригинала 01. 10. 2012. г. Приступљено 30. 08. 2012. 
  5. ^ Ернест Ачкун, Живот и дело
  6. ^ Звуци Југославије, плоча Ернеста Ачкуна, 1984.
  7. ^ Бранка Радовић,Над последњим опусом, Pro musica, Београд 1984, 123, 20.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
  • Двадесет пет година Музичке академије у Београду 1937-1962, Графос, Београд, 1963.
  • М. Максимовић, Београдска филхармонија 1951—1971., Београдска филхармонија, Beograd 1971.
  • 40 година Факултета музичке уметности (Музичке академије) 1937-1977, Универзитет уметности у Београду, Београд, 1977, pp. 82.
  • Музика и музичари у НОБ, Зборник сећања, Група издавача, Београд, 1982.
  • Педесет година Факултета музичке уметности (Музичке академије) 1937-1987, Универзитет уметности у Београду, Београд, 1988, pp. 132.
  • Антон Еберст: Кларинет и кларинетисти, Форум, Нови Сад, 1963.
  • Лексикон југославенске музике, Загреб, 1984, св. I, pp. 3 и 4.
  • Лексикон Ко је ко у Србији 1991., Библиофон, 1991, pp. 10.
  • Енциклопедија Словеније, Књига 16, Младинска књига, Љубљана 2002.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ернест_Ачкун&oldid=28616246”