Есад Беј
Есад Беј | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 20. октобар 1905. |
Место рођења | Баку, |
Датум смрти | 27. август 1942.36 год.) ( |
Место смрти | Позитано, |
Есад Беј (Мухамед Есад Беј, Leo Nussinbaum; рођен као Лев Абрамович Нусинбаум) (1905. Баку, по другим изворима Кијев — 1942. Позитано, Италија) — писац, аутор кратког романа „Али и Нино“, класика азербејџанске књижевности. Између два светска рата је био изузетно популаран у Европи и САД. Аутор је више од 20 књига. Писао је на немачком језику.
Биографија
[уреди | уреди извор]Родио се у породици јеврејских нафтних милионера. Његова мајка, Берта Слуцка, починила је самоубиство. Помагала је, по писању самог Беја, комунистике револуционаре, па и самог Стаљина за време његовог кратког боравка у Баку-у. После Октобарске револуције, 1917. године, бежи са оцем у средњу Азију, а затим после кратког боравка у Истанбулу и Паризу, скрашава се на дуже време у Берлину.
У Берлину је студирао на Фалуктету оријенталних језика, и тако је савладао пашту, турски, персијски и арапски језик.[1] Отада почиње његово интересовање исламом. Интересовање постепено прелази у верски занос па 1926. године у турској амбасади прима ислам, али никада неће бити у потпуности прихваћен од исламских кругова у Берлину.
Био је симпатизер десничарских радикала, а међу осталима и одређених руских емигрантских организација.
Његова дела су получила велики успех у Вајмарској Немачкој и САД, и преведена су на 12 европских језика.
После доласка нациста на власт одлази 1934. у САД са женом Ериком и тастом Левендејлом, познатим немачким Јеврејином и »краљем обућарске индустрије«. Брак ће убрзо пропасти а Беј се опет окреће десничарским и фашистичким круговима.
У Америци је био велика сензација, нешто попут Индијане Џонса свог времена.
Повезаност са фашистичким круговима одводи га у Италију, где ће доспети у кругове блиске Мусолинију. Приближавање фашистичке Италије Хитлеровој Немачкој доводи до увођења расних закона. Беј се тако повлачи из јавности и живи у италијанском градићу Позитану где и умире 1942. године од ретког обољења крви.
До краја живота неуморно пише. Иако му отац завршава живот у концлогору, Беј до краја остаје остаје веран својим десничарским и фашистичким идеалима.
Спорови око псеудонима
[уреди | уреди извор]У Азербејџану је распрострањена теорија о томе, како се иза псеудонима Курбан Саид јавља азербејџански књижевник, публициста и дипломата Јосиф Везир Чеменземинли.
Амерички новинар Том Рејс истраживао је више година наведену проблематику и доказао да је у питању Есад Беј. Резултате истраживања је објавио у књизи "The Orientalist: Solving the mystery of a strange and dangerous life by Tom Reiss". У Србији књига је објављена 2014. под називом "Оријенталиста - мистерија једног необичног и опасног живота".
Библиографија
[уреди | уреди извор]- Крв и нафта Оријента (1930, ()
- 12 тајни Кавказа (1930)
- Сталин: каријера фанатика (1931)
- Бела Русија. Људи без домовине (1932)
- ОГПУ: завера против света (1932)
- Николај II: заточеник пурпура (1935)
- Алах је велик. Пропадање и нови полет ислама (1936) (са Волфгангом фон Вајзлом; српски превод 1940)
- Мухамед (1936, (српски превод 1940, реиздање 1990)
- Лењин (1937)
- Али и Нино. Историја љубави (1937, (српски превод 2003)
- Шах Реза (1938)
- Девојка из Златног Рога (1938)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Беј, Есад. Али и Нино. Београд : Хоплит, 2017. стр. 213. ISBN 978-86-81168-00-4.