Пређи на садржај

Жива(I) јодид

С Википедије, слободне енциклопедије
Жива(I) јодид
Spacefil model of crystalline mercury(I) iodide
Називи
IUPAC назив
Жива(I) јодид
Други називи
Живин(I) јодид
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.035.811
EC број 239-409-6
UN број 1638
  • InChI=1S/2Hg.2I ДаY
    Кључ: PRZLIHOGWOTIQA-UHFFFAOYSA-N ДаY
  • [I]1=[Hg]2[I]=[Hg]12
Својства
Hg
2
I
2
Моларна маса 654,99 g mol−1
Агрегатно стање тамножут
Мирис безмирисан
Густина 7,7 g Lm−1
Опасности
ГХС пиктограми The skull-and-crossbones pictogram in the Globally Harmonized System of Classification and Labelling of Chemicals (GHS) The health hazard pictogram in the Globally Harmonized System of Classification and Labelling of Chemicals (GHS) The environment pictogram in the Globally Harmonized System of Classification and Labelling of Chemicals (GHS)
ГХС сигналне речи DANGER
H300, H310, H330, H373, H410
P260, P273, P280, P284, P301+310
Сродна једињења
Други анјони
Жива(I) флуорид
Жива(I) бромид
Жива(I) хлорид
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Жива(I) јодид је неоргански метални јодид који се забележава формулом Hg2I2. Добија се директним мешањем јода и живе. Лако се може распасти на живу и жива(II) јодид.

Жива(I) јодид се може припремити путем директног комбиновања живе и јода:

2 Hg + I2 → Hg2I2

Структура

[уреди | уреди извор]

Попут других Hg(I) једињења која садрже линеарне X-Hg-Hg-X јединице, Hg2I2 садржи IHg2I јединице са дужином Hg-Hg везе од 272 pm (Hg-Hg у металима је 300 pm) и дужином Hg-I везе од 268 pm.[3] Свеукупна координација сваког атома Hg је октаедрална, јер поред два најближа суседа, четири друга атома јода су на удаљености од 351 pm.[3] Ово једињење се често формулише као Hg22+ 2I.[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ а б Wells A.F. Structural Inorganic Chemistry 5th edition Oxford Science Publications. 1984. ISBN 978-0-19-855370-0.
  4. ^ Cotton F. Albert; Wilkinson Geoffrey; Murillo Carlos A; Bochmann, Manfred (1999). Advanced Inorganic Chemistry (6th изд.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-19957-5. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]