Жрвањ

Жрвањ
Жрвањ;
Административни подаци
Држава	Босна и Херцеговина
Ентитет	Република Српска
Општина	Љубиње
Становништво
— 2013.	99
Географске карактеристике
Координате	42° 55′ 46″ С; 18° 11′ 24″ И / 42.9294° С; 18.1900° И
Временска зона	UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
	Жрвањ Жрвањ на карти Босне и Херцеговине

Жрвањ је насељено мјесто у општини Љубиње, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 99 становника.

Географија

Налази се на 900-1.100 метара надморске висине, површине 26,78 км2 , удаљено око l6 км од општинског центра. Разбијеног је типа. Дијели се на Доњи и Горњи Жрвањ, а засеоци су: Башљевци, Брезова дола, Вртине, Градиште, Доње село, Крњин камен, Кулина, Марића до, Мелијев до, Радимља и Црквина. Смјештено је на кречњачкој висоравни, коју окружују планине Видуша, Радимља и Ситница. Ободом села протиче Буков поток. Атар је богат грабовом, јасеновом и буковом шумом. Према предању, село је названо по жрвњу за мљевење житарица. У засеоку Вртине сачувана је богато украшена средњовјековна некропола, са два мрамора (стећка) у облику сандука и крстаче. На локалитету Годи налазе се остаци цркве и некропола са 15 мрамора у облику сандука.^[1]

Становништво се углавном бави пољопривредом, посебно сточарством. Стока се напаја из сеоске локве у Вртинама и са извора Славањ у сусједном селу Кртиње. Основна четворогодишња школа отворена је 1937. године. Њен рад прекинут је током Другог свјетског рата, а послије је обновљен. Школа је 1958. прерасла у осмогодишњу, а 1964. добила је нову зграду. Припојена је ОШ "Миленко Мићић" у Љубињу 1973. и радила је до средине осамдесетих година. Отад ђаци похађају наставу у Љубињу. У селу има девет православних гробаља, од којих је седам активно (2019). Најближа црква је у селу Градац. Жрвањ је електрифициран 1975. и 1985. године. Мјештани се снабдијевају водом из чатрња.^[1]

Историја

У Херцеговачком устанку 1875-1878, 44 устаника из Жрвња борила су се у саставу Завођског батаљона, којим је командовао војвода Глигор Милићевић из Звјерине. Солунци су били: Трифко И. и Трифко С. Бајат, Тодор Б. Дабић, Милан Ћ. и Мирко С. Дангубић, Михајло К. Лечић, Гашо А., Јован С. и Марко Ђ. Сикимић и Никола Л. Ћук. Почетком јуна 1941, у планинама Радимља и Ситница формиран је народни збјег, у којем је, испред усташких злочина, уточиште нашло неколико хиљада становника из југоисточног дијела љубињске и дијелова столачке општине. У Другом свјетском рату из Жрвња је погинуло 17 бораца Народноослободилачке војске Југославије и 32 припадника Југословенске војске у отаџбини. Имена погинулих припадника ЈВуО уклесана су на споменику испред Цркве Рођења Пресвете Богородице у Љубињу. На локалитету Студенац, код Буковог потока, подигнут је споменик седморици припадника ЈВуО из Жрвња, које су на том мјесту, 2. фебруара 1945, стријељали припадници НОВЈ. У Одбрамбено-отаџбинском рату 1992-1995. погинула су два борца Војске Републике Српске. Њихова имена уклесана су на спомен-плочи у Цркви Рођења Господа Исуса Христа у Љубињу. Из села је Симо А. Радић, вијећник ЗАВНОБиХ-а.^[1]

Становништво

У дефтеру из 1475/1477. помиње се Жрвањ као зимско пребивалиште доњовлашке скупине Ненковци, чије се средиште налазило у сусједном селу Ивица. Жрвањ је 1879. био општина, у чијем саставу су била села : Брезова Дола, Жрвањ Доњи, Жрвањ Горњи, Крњин Камен и Радимља, а имала је 41 домаћинство и 286 становника (православци); 1895. - 395 становника; 1921. - 487. Село Жрвањ 1948. имало је 384 становника; 1961. - 415; 1991. - 99; 2013. - 16 домаћинстава и 44 становника (Срби).^[1]

Породице Бајат, Дангубић, Лечић, Тасовац славе Аранђеловдан; Бокић - Јовањдан; Вујовић, Кисић, Милићевић - Никољдан; Новчић, Радић, Сикимић - Ђурђевдан. У Жрвњу су живјеле и породице: Бојанић, Дабић, Илић, Нинковић, Перовић, Продан, Турнић, Ћук и Чучага, које су се раселиле или су изумрле. Већина данашњих породица доселила се у XIX вијеку. Према предању, преци Бајата дошли су из Дабра. Из сусједних села су Бакићи (село Кртиње) и Сикимићи (Влаховићи). Са требињског подручја дошли су: Вујовићи (село Тодорићи), Радићи (Домашево) и Тасовци (Требијови), а са билећког: Дангубићи (село Дола), Кисићи, Милићевићи (Звјерина), Новчићи (Врањска). Лечићи су поријеклом из Пиве, а Попаре са Чева (Црна Гора).^[1]

Националност^[2]	1991.	1981.	1971.	1961.
Срби	99	196	365	411
Југословени		1		4
Словенци			3
остали и непознато		2
Укупно	99	199	368	415

Демографија^[2]
Година	Становника
1879.	286
1895.	395
1921.	487
1948.	384
1953.	389
1961.	415
1971.	368
1981.	199
1991.	99
2013.	44

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 755-756. ISBN 978-99976-42-37-0.
^ ^а ^б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Види још

[Енциклопедија_Републике_Српске-1] а ^б ^в ^г ^д Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 755-756. ISBN 978-99976-42-37-0.

[Савезни_завод_за_статистику_СФРЈ-2] а ^б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

[1]

[2]

п р у Општина Љубиње
Насељена мјеста	Банчићи, Влаховићи, Вођени, Глеђевци, Грабље, Градац, Дубочица, Жабица, Жрвањ, Ивица, Капавица, Крајпоље, Кртиње, Крушевица, Љубиње, Мишљен, Обзир, Поцрње, Пустипуси, Ранковци, Убоско
Мјесне заједнице	Вођени, Дубочица, Љубиње 1, Љубиње 2, Крајпоље, Крушевица, Убоско
Цркве и манастири	Црква Светог великомученика Лазара у Влаховићима, Црква Рођења Пресвете Богородице