Земље Павловића
Овај чланак је дио серије о историји Републике Српске |
Историја Републике Српске |
---|
Земље Павловића или Павловића земља, је историјска су област која је настала у средњем вијеку као посебна управна цјелина средњовјековне Босне којом је владала династија Павловића. Обухватала је већи дио данашње источне Босне. Назив Павловића земља је узет из патронимика, који су носили две генерације Павлових потомака. Сједиште Павловића било је у граду и тврђави Борач који се налази на лијевој страни ријеке Праче, недалеко од Месића.[1][2][3]
Историја
[уреди | уреди извор]Павле Раденовић, по коме се и назива Павловића земља, владао је простором у источној Босни. Значајније ширење територије Павле је почео 1391. године, када су Санковићи без сагласности краља продали државну територију о којој је краљ могао само одлучивати. По налогу краља Стефана Дабише и великаша заузео је са војводом Влатком Вуковићем Конавле и проширио своје посједе, контролишући са Влатком царину на Леденицама. У Босни је проширио своје територије до Олова на западу, док је на истоку његова територија досезала до Бање, гдје се из дубровачких списа види да је, сједиште епископије дабарске, 1405. било у власти кнеза Павла. Убијен је у завјери краља Остоје (прва влада 1398—1404, друга влада 1409—1418), војводе Сандаља (1392—1435) и Златоносовића током лова на Пареној пољани крај Бобовца, после чега га је наследио настарији син Петар I (1415—1420).[4][5]
После смрти Павла Раденовића, његова земља је подељена, уследиоло је дуготрајно ратовање браће Петра и Радослава, против Сандаља Хранића. У хумском дијелу територија Павловића била је уоквирена територијом Косача и ту се граница мјењала зависно од променљивих односа измешу ове двије породице. Сужавање територије почело је продајом половине Конавала Дубровчанима 1426. (запечаћено миром 1432) и губитком Требиња и жупу Врм 1438. године, када је га заузео Стефан Вукчић.[1]
У првом налету турске војске 1463. године освојене су земље Павловића. Падом Босне 1463. године, Турци су земљу Павловића назвали „Villajet Pavli” и подијелили је на 11 нахија (Вишеград, Добрун, Хртар, Бродар, Прачу звану Чаталџа, Волујак, Борач, Студена, Гласинац или Мокро, Пале и Оловци (Олово). Сједиште вилајета било је у Вишеграду.[6]
Градови земље Павловића били су:
- Рогатица
- Прача
- Градина код Пала
- Ходиђед и Врхбосна
- Гласинац — на Црквини код Сокоца, на сјеверозападу од Борча;
- Олово — на сјеверозападу од Рогатице, на ријеци Ступчаници;
- Бродар — на истоку од Борча, уз ријеку Дрину низводно од Међеђе;
- Вишеград
- Прибој
- Добрун
- Вратар — код ушћа Жепе у Дрину;
- Петрич — на Дрини низводно од Перућца.
- Требиње
- Цавтат
Имали су неколико царина, од којих су најзначајније биле код:
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Ћирковић 2003, стр. 37-45.
- ^ Благојевић 2003, стр. 113-144.
- ^ srbiubih (2015-09-17). „ЗЕМЉА ПАВЛОВИЋА”. СРБИ У БИХ (на језику: српски). Приступљено 2024-01-29.
- ^ Тошић 2003в, стр. 357-366.
- ^ Kovačević Kojić, Desanka. Borač-sjedište zemlje Pavlovića. стр. 79—84.
- ^ Nilević 2010, стр. 13-64.
Литература
[уреди | уреди извор]- Благојевић, Милош (2003). „Државност земље Павловића”. Земља Павловића: Средњи вијек и период турске владавине. Бања Лука: АНУРС. стр. 113—144.
- Исаиловић, Невен (2017). „Прилог о деловању кнеза и војводе Петра Павловића у босанско-угарско-турским сукобима почетком XV века” (PDF). Историјски часопис. 66: 173—208.
- Маликовић, Драги (2003). „Павловићи и Турци”. Земља Павловића: Средњи вијек и период турске владавине. Бања Лука: АНУРС. стр. 171—201.
- Nilević, Boris (1978). „Vojvoda Ivaniš Pavlović” (PDF). Prilozi. Institut za istoriju, Sarajevo. 14 (14-15): 349—361.
- Nilević, Boris (2010). „Poslednji Pavlovići - Bosna sredinom XV stoljeća” (PDF). Historijska traganja. 5: 13—64.
- Рокаи, Петер (2003а). „Павловићи и угарски краљеви”. Земља Павловића: Средњи вијек и период турске владавине. Бања Лука: АНУРС. стр. 161—169.
- Sulejmanagić, Amer (2012). „Grb Pavlovića”. Bosna Franciscana. 36: 165—206.
- Tošić, Đuro (2001). „Vojvoda Petar Pavlović: Prilog istoriji Bosne početkom XV vijeka”. Jugoslovenski istorijski časopis. 34 (1-2): 35—46.
- Тошић, Ђуро (2003а). „Гласинац у земљи Павловића”. Земља Павловића: Средњи вијек и период турске владавине. Бања Лука: АНУРС. стр. 77—90.
- Тошић, Ђуро (2003б). „Павловића дио дријевске царине”. Земља Павловића: Средњи вијек и период турске владавине. Бања Лука: АНУРС. стр. 235—245.
- Тошић, Ђуро (2003в). „Писмо дубровачког посланика Ивана Гундулића о смрти кнеза Павла Раденовића”. Земља Павловића: Средњи вијек и период турске владавине. Бања Лука: АНУРС. стр. 357—366.
- Ћирковић, Сима (1964а). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
- Ћирковић, Сима (1964б). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370.
- Ћирковић, Сима (1964в). Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба. Београд: Научно дело.
- Ћирковић, Сима (1982). „Пад Босне и покушаји отпора турском освајању”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 390—402.
- Ћирковић, Сима (2003). „Павловића земља (Contrata dei Paulovich): Постанак и развитак великашке територије”. Земља Павловића: Средњи вијек и период турске владавине. Бања Лука: АНУРС. стр. 37—45.
- Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.