Златача
|
Обична златача или само златача (lat. Xerocomellus chrysenteron) је гљива малих димензија из породице вргања (Boletaceae). Распрострањена је у умереном климатском појасу северне земљине полулопте.[1] Расте у сеновитим местима од краја лета па све до почетка зиме појединачно или у малим групама у брдским и планинским лишћарским шумама са тврдим дрветом попут граба, храста или букве. Није ретка и у четинарским састојинама. Микоризна је врста. Опис плодног тела[уреди | уреди извор]Плодно тело представља шешир пречника 3 до 7 cm. Кожица шешира је сува и баршунаста, храпава и испуцала. У основи је смеђе боје, са примесама жутог, посебно идући од центра шешира ка његовом рубу. Некад је поред смеђе прожет и примесама сивих и црвенкастих нијанси, а ретко се јавља варијанта црнкасте боје. Месо је танко (никад дебље од 1 cm) беличасто-жуте боје на рубу, а идући према средини постаје црвенкасто. Пресечено оксидује и добија плаву боју. Поре су плитке и равно прирасле, уз стручак попут ламела издужене зеленкасто жуте боје у почетку да би касније добиле окер или смеђе маслинасту боју. Дугачке су око 7 mm. Дршка је витка, цилиндрична и искривљена висине 3 до 8, а ширине око 1 cm. У дну је жуте боје док идући ка шеширу постаје црвена, розе или лила боје. Базална мицелија је у некој од нијанси жуте.[2] Микроскопија[уреди | уреди извор]Споре су издужене готово цилиндрично вретенасте са удубљењем или без њега 10-17 × 4-5 μm.[2] Отисак спора[уреди | уреди извор]Отисак спора је светлоцрвен до смеђе боје. Јестивост[уреди | уреди извор]Јестива врста, али не нарочито укусна и помало горка (укус на тинту). У исхрани се користи само шешир (дршке се одбацују). Сличне врсте[уреди | уреди извор]Најсличнија врста је лажна златача (lat. Xerocomus trunctatus) од које је можемо разликовати када осушимо базалне мицелије које код лажне златаче постану сивкасте боје. Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
| ||||||||||||||||||||||||||||
