Пређи на садржај

Зорка Карађорђевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Зорка Карађорђевић
Кнегиња Зорка
Лични подаци
Пуно имеЉубица Карађорђевић
НадимакЗорка
Датум рођења(1864-12-23)23. децембар 1864.
Место рођењаЦетиње, Књажевина Црна Гора
Датум смрти16. март 1890.(1890-03-16) (25 год.)
Место смртиЦетиње, Књажевина Црна Гора
ГробОпленац
Породица
СупружникПетар I Карађорђевић
ПотомствоАлександар I Карађорђевић, Јелена Карађорђевић, Ђорђе П. Карађорђевић
РодитељиНикола I Петровић Његош
Милена Петровић Његош
ДинастијаПетровићи Његоши
Карађорђевићи

Љубица Зорка Карађорђевић (девојачко Петровић Његош; Цетиње, 23. децембар 1864 — Цетиње, 16. март 1890) је била најстарија ћерка црногорског књаза и краља Николе I Петровића Његоша и његове жене Милене. Године 1883, Љубица се удала за српског принца Петра Карађорђевића и променила име у Зорка. Преминула је 16. марта 1890. године услед компликација током порођаја. Принц Андрија је такође убрзо преминуо.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођена је у суботу 12. (по новом 24.) децембра[1] 1864. године на Цетињу. На крштењу на дан Светог Саве добила је име Љубица, кум је био српски кнез Михаило Обреновић кога је у Цетињу на крштењу заступао државни саветник Ђорђе Ђоша Миловановић (1813—1885).[2][3][4] Ради успостављања добросуседских односа Србије и Црне Горе и остварења народног јединства, да Љубица-Зорка како се кнегиња назва на крштењу-буде симбол љубави и Зоре новог времена. Била је прво од укупно дванаесторо деце црногорског кнеза Николе I Петровића и кнегиње Милене.

Своје детињство, проводи на Цетињу до 11 године, где су је учили цетињски учитељи и Швајцаркиња, госпођа Најком. Кнегињу Зорку су 1875. послали у Русију да у Смољнском Институту (где су се васпитавале девојке из најугледнијих породица руске аристократије) настави своје школовање. По завршетку школовања враћа се у Цетиње. Почетком 1883. у Цетиње долази кнез Петар Карађорђевић. Намера му је била да се на Цетињу ожени, зближи са Црногорцима и да се ту досели и живи са породицом. Запросио је младу и лепу кнегињу. Долазак Петра Карађорђевића на Цетиње и његова веридба с кнегињом Зорком Петровић-Његош није била по вољи противницима ових двеју династија али је зато тај чин с радошћу прихватио српски и црногорски народ који је у крвном сродству гледао потврду за будућу заједницу. У Цетињском манастиру 30. јула 1883. године обављено је венчање кнегиње Зорке (19 година) и Петра Карађорђевића (39 година). Свадбено весеље, као и претходна веридба, приређена је по народној традицији, с многобројним гостима који су једва могли да се сместе на мали простор Цетиња.

Кнез Петар и кнегиња Зорка отпутовали су на дан венчања, по подне, за Париз, на свадбени пут. По повратку с пута, кнежевски пар се настанио на Цетињу. Ту у цетињском миру подизали су децу.[5] Кнегиња Зорка је Петру I Карађорђевићу родила петоро деце:

  • Јелену, рођена 23. октобра (4. новембра) 1884. године. Била је супруга великог кнеза Ивана Константиновича – која је с децом 1917. године срећно избегла судбину царске породице захваљујући својој храбрости и сналажљивости као и помоћи српског посланика у Санкт Петербургу Мирослава Спалајковића, док је њен супруг као најближи рођак царске породице Романов стрељан. Умрла 1962.
  • Милену, рођена 26. априла 1886, умрла као дете 22. децембра 1887.
  • Ђорђа, рођен 27. августа (8. септембра) 1887, а који је једини живео и умро у отаџбини, у Србији. Године 1909. одустао је од свог права на краљевство у корист свог млађег брата Александра. Умро 1972.
  • Улица кнегиње Зорке.
    Позивница на венчање кнеза Петра Карађорђевића и књегиње Зорке Петровић

Александар, рођен 4. децембра (16. децембра) 1888, називан витешки краљ Александар Ујединитељ. Био је други краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1921—1929), а касније и Краљевине Југославије (1929—1934. Група завереника га је убила у Марсељу, 1934.

  • Андрију, рођен и умро 1890. године.

Карађорђевићи су живели на Цетињу а онда је цетињска резиденција постајала све тешња. Карађорђевићи су одлучили да саграде нову на барској обали. Названа је Тополица, по Петровом родном месту Топола у Србији и иста се налази на барској риви. На два висока јарбола, у угловима дворишта, вијориле су се Српска и Црногорска застава.

Главна преокупација кнегиње Зорке за живота била је да њен супруг постане краљ Србије, те је стално била трудна у намери да претенденту на српски престо остави што више потомака. Умрла је 4/16. марта 1890. године, убрзо после порођаја и рођења последњег сина Андреје, који је такође преминуо неколико дана после своје мајке. У жељи да помогне својој супрузи, Петар I позвао је лекаре из Беча, али несретној кнегињи није било помоћи. Умрла је са речима: „Биће краљ!“[тражи се извор], мислећи на Петра Карађорђевића, што се и остварило 13 година касније након Мајског преврата. Сахрањена је на Цетињу, код манастира Свети Петар, али када је изграђен Опленац, задужбина краља Петра I, пренета је 15. марта 1912. године[6]. Иако је кратко живела кнегиња Зорка је оставила велики траг у историји као спона Србије и Црне Горе и као мајка југословенског краља Александра I Карађорђевића.

Тринаест година после њене смрти, њен отац, Никола I, честитао је 6. јуна 1903. године своме зету Петру Карађорђевићу долазак на престо Србије овом депешом: ”Наше једномишљење и крвна веза која нас спаја јемство је Српству за вечито и нераздјељиво братство Србије и Црне Горе. То ће братство остати на вијекове свијетло, свето, непомућено и спасавајуће за наш народ. За то се братство за престолом Вишњега моле душе наших српских мученика; томе братству и слози српској бдиће и анђеоска душа моје Зорке, твоје супруге, чија крв и љубав везаће навијек твоје и моје синове”. [7]

Пренета на Опленац 15. марта 1912.

[уреди | уреди извор]

У Задужбину краља Петра I на Опленцу пренета је 15. марта 1912. Љубица (Зорка) Карађорђевић.[8]

Занимљивости

[уреди | уреди извор]
Шпиро Боцарић - Кнегиња Зорка, Народни музеј у Нишу, 1883.
Портрет кнегиње Љубице из 1888. године.
Слика кнегиње Зорке.

Многи песници су опевали битне тренутке њеног живота: рођење, крштење, венчање, болест, смрт и пренос мошти.

Јован Сундечић написао је песму у част рођења кнегињице Зорке.[9] Црногорски годишњак "Орлић" за 1866. годину доноси песму о крштењу кнегиње Љубице, "Прерадосном приликом крштења Кнежевне Љубице Зорке Петровић Његош на дан светога Саве србскога 1865." чији је аутор такође Јован Сундечић. Сундечић је написао и песму "Чемер сузу" поводом њене смрти.

Сачувана је у потпуности дужа песма у десетерцу "Женидба Књаза Петра Карађорђевића са Књегињицом Љубицом-Зорком“ чији је аутор био Ђуро Петровић.

Сматра се да је песму „Разбоље се зорна Зорка“ написао сам кнез Никола Петровић Његош.

Приликом преноса посмртних остатака на Опленац 1912. године, Цетињски вјесник је 14. марта 1912. године њој у част објавио песму "Умрлој вили" од Радоја Рогановића[10].

“Тужбалицу”, коју је објавила “Просвјета” 7. 3. 1890. године, написао је Филип Ковачевић.

Јован Липовац, испевао је песму "На гробу њезине свјетлости Кнегиње Зорке" поводом полугодишњег помена.

Представа „Шћери моја“ у режији Ане Вукотић по тексту Маје Тодоровић, који је добио трећу награду на конкурсу Црногорског народног позоришта за савремени домаћи драмски текст и говори о животу кнегиње Зорке, постављена је на Великој сцени Црногорског народног позоришта у мају 2016. године. По речима саме ауторке „Иако су јунаци драме „Шћери моја“ историјске личности, ово није историјска драма. Историјска грађа је само полазишна тачка за бављење актуелним темама, а то је прије свега питање положаја жене и односа према женском дјетету.“

Улица

[уреди | уреди извор]

"Зорина" улица је једна од најмањих београдских улица на периферији општине Чукарица[11]. Зорина улица постоји и у Врчину, Кањижи и Лугавчини[12]. Кнегиња Зорка добила је улицу на Врачару коју је народ звао Зорина улица. После Другог светског рата име улице је преименовано у улицу Ивана Милутиновића. Након 50 година враћено је име "Кнегиње Зорке". Улица "Кнегиње Зорке" постоји у Београду у општинама Врачар и Калуђерица, у Шапцу и Тополи.

Споменик

[уреди | уреди извор]

Први споменик жени у Србији подигнут је кнегињи Зорки 3. јуна 1926. године. Споменик, рад вајара Стаменка Ђурђевића, подигло је Друштво „Кнегиња Зорка“. Споменик се налазио на Великом Калемегдану. Након Другог светског рата споменик је уклоњен и вероватно уништен. Остао је сачуван гипсани предложак прве верзије који се чува у Историјском музеју Србије.[13]

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Станко Петровић-Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Мирко Петровић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Крстиња Врбица
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Никола I Петровић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Драго Мартиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Анастасија Мартиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Стана Мартиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Зорка Карађорђевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Стеван Перков Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Петар Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Стања Милић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Милена Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Тадија Војводић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Јелена Војводић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Милица Павићевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Породица

[уреди | уреди извор]

Супружник

[уреди | уреди извор]
име слика датум рођења датум смрти
Краљ Петар I
29. јун 1844. 16. август 1921.

Деца

[уреди | уреди извор]
име слика датум рођења датум смрти супружник
Принцеза Јелена
4. новембар 1884. 16. октобар 1962. Принц Иван Константинович
Принцеза Милена 14/26. април 1886. 10/22. децембар 1887.[14] умрла у детињству
Принц Ђорђе
27. август 1887. 17. октобар 1972. Радмила Радоњић
Краљ Александар I
16. децембар 1888. 9. октобар 1934. Краљица Марија
Принц Андрија 25. фебруар/9. март 1890. 19/31. март 1890.[14]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Србске новине", 15. (27.) дец. 1864
  2. ^ Коста Н. Христић: „Записи старог Београђанина“, Нолит. . Београд. 1989. pp. 403-404. ISBN 978-86-19-01637-7. 
  3. ^ "Политика", 6. јан. 1924, стр. 13
  4. ^ "Новине српске", 23. феб. 1865
  5. ^ Зорка Карађорђевић / Војислава Латковић, Подгорица : Културно-просвјетна заједница, 2001 (Крагујевац : Inter print)
  6. ^ Цетињски вјесник,Једна тужна свечаност, број 20, укуцати бр. стр. 79, 83, 85. Цетиње. 1912. Архивирано из оригинала 06. 08. 2016. г. Приступљено 26. 05. 2016. 
  7. ^ Споменица Друштва "Књегиња Зорка" : са извештајем о десетогодишњем раду главног одбора и свих пододбора : [1924-1934], Београд : Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, 1934
  8. ^ „Црна Гора[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 28. 06. 2017. г. Приступљено 13. 07. 2017.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  9. ^ „Рођење кнегињице Зорке”. Плава звијезда. Приступљено 28. 12. 2016. 
  10. ^ Цетињски вјесник, Умрлој вили, број 22, укуцати бр. стр. 86. Цетиње. 1912. Архивирано из оригинала 21. 04. 2016. г. Приступљено 26. 05. 2016. 
  11. ^ Секулић, Нада (2014). „Родни аспекти јавног градског простора (на примеру анализе назива београдских улица)” (PDF). Социологија: 125—144. doi:10.2298/SOC1402125S. Приступљено 8. 1. 2017. 
  12. ^ „План плус”. План плус. Приступљено 14. 1. 2017. 
  13. ^ Mučibabić, D. „Potraga za izgubljenim skulpturama sa Beogradske tvrđave”. Politika Online. Приступљено 2025-01-29. 
  14. ^ а б Цетињски вјесник, Једна тужна свечаност, број 22, укуцати бр. стр. 85. Цетиње. 1912. Архивирано из оригинала 06. 08. 2016. г. Приступљено 29. 07. 2016. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зорка_Карађорђевић&oldid=29014795”