Пређи на садржај

Епископ браничевски Игнатије

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Игњатије Мидић)
Игнатије
(Мидић)
Епископ Игнатије, 2005. године
Основни подаци
Помесна цркваСрпска православна црква
ЕпархијаЕпархија браничевска
Чинархиепископ и митрополит
Титулаархиепископ пожаревачки и митрополит браничевски
СедиштеПожаревац
Године службеод 1994.
ПретходникСава (Андрић)
Лични подаци
Световно имеДобривоје Мидић
Датум рођења(1954-10-17)17. октобар 1954. (69 год.)
Место рођењаКнез Село, код Ниша, ФНР Југославија

Епископ Игнатије (световно Добривоје Мидић; Кнез Село, код Ниша, 17. октобар 1954) епископ је браничевски и члан Светог архијерејског синода СПЦ. Редовни је професор догматике на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, за чијег декана за период од 2018. до 2021. године је изабран 26. јуна 2018. године.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве одржаног у мају 2024. у Београду, након усвајања измена Устава Српске православне цркве у вези титулатура епархијских архијереја, епископ Игнатије угдигнут је у чин архиепископа и митрополита са титулом ,,архиепископ пожаревачки и митрополит браничевски''.

Школовање[уреди | уреди извор]

Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954.[1] у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду године 1969. и исту завршио 1974. са одличним успехом. Основне студије теологије уписао је 1976. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. године. Већ током основних студија, показао је интелектуалну храброст и критички дух, особине које нису биле својствене српским теолозима тог доба. Још тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност...

Постдипломске студије[уреди | уреди извор]

По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини.[1] Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете горе, где је често одлазио за време студија, умногоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу.

У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао „путевима Отаца“ и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, велики кападокијски оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник.

Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.

Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс.[1] Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално „специјалистичко“ знање, или као једну међу многим наукама.

У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је „Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику“, коју је успешно одбранио 1987. године на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.

Монашење и рад на факултету[уреди | уреди извор]

После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. године изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха.

Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. г. на редовном заседању Архијерејског сабора Српске православне цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за српску помесну Цркву, посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска Патријаршија и Грчка Црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.

У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпозијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику „Теолошки погледи“. Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним часописима. Православни богословски факултет Универзитета у Београду изабрао ге је 26. јуна 2018. године за декана факултета у периоду од 1. октобра 2018. до 30. септембра 2021. године.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • 1989. „ЕСХАТОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ЦРКВЕ И ЊЕН УТИЦАЈ НА ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ“, Теолошки погледи 1-2, Београд 1989. стр. 77-91.
  • 1990. „ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И САВРЕМЕНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ“, Богословље, Београд 1990, стр. 33-47.
  • 1991. „КРАТКО РАЗМИШЉАЊЕ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ И КОНТЕКСТУ ДАНАШЊИХ ЗБИВАЊА У СРБИЈИ“, Богословље, Београд 1991, стр. 65-67.
  • 1994. „Заједница у љубави“, Источник 10, 1994, стр. 127-129.
  • 1995. „Црква и њен идентитет“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 13-28.
  • 1995. „Православна духовност данас“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 29-40.
  • 1995. „ОД БОГА КАО ВИШЕ СИЛЕ ДО БОГА КАО ЛИЧНОСТИ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 41-66.
  • 1995. „ОВАПЛОЋЕЊЕ И СПАСИТЕЉ У ХРИШЋАНСКОМ УЧЕЊУ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 67-83.
  • 1995. „Православље као лек против смрти“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 84-102.
  • 1995. „ОД СЛОБОДЕ КАО БУНТА ДО СЛОБОДЕ КАО БИЋА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 103-123.
  • 1995. „КРАТАК ОСВРТ ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ИКОНОПИСАЦА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 124-134.
  • 1995. „Савремени свет и Православна Црква“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 135-148.
  • 1995. „Судбина, грех и слобода“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 149-157.
  • 1995. „О извору и суштини православног монаштва“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 158-170.
  • 1995. „Између морализма и национализма“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 171-176.
  • 1995. „КРАТАК ОСВРТ НА ТЕОЛОГИЈУ СВ. МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 177-183.
  • 1995. „ТУМАЧЕЊЕ ХИВ БЕСЕДЕ СВ. ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 184-215.
  • 1995. „О саборности Цркве“, Саборност 1, Пожаревац 1995.
  • 1995. „О васкрсењу Христовом“, Саборност 2, Пожаревац 1995.
  • 1995. „Литургијом се гради Царство Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1995.
  • 1996. „Помирење — социјално-политичке димензије“, Саборност 1, Пожаревац 1996.
  • 1996. „Однос света и човека са Богом“, Саборност 2-3, Пожаревац 1996.
  • 1996. „О (не)познању Бога“, Саборност 4, Пожаревац 1996. (Отачник бр 1)
  • 1997. „Есхатон као узрок постојању Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 1997.
  • 1997. „Човек као икона и подобије Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1997.
  • 1998. „Теолошка основа црквеног сликарства“, Саборност 1-2, Пожаревац 1998.
  • 1998. „Страдање као изазов људској слободи“, Саборност 3-4, Пожаревац 1998.
  • 2000. „Дух Свети и јединство Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 2000.
  • 2000. „Циљ веронауке је да људи уђу у цркву“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
  • 2000. „Однос Цркве и Царства Божијег“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
  • 2001. „Истина света и хришћанско откривење“, Саборност 1-4, Пожаревац 2001.
  • 2001. „Реч о молитви“, Предговор молитвенику, Православни молитвеник, Пожаревац, 2001.
  • 2001. „Црквени словар“, Уџбеник за 1. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001.
  • 2002. „Православни катихизис“, Уџбеник за 1. и 2. разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002.
  • 2003. „Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима“, Саборност 1-4, Пожаревац 2003.
  • 2003. „Светост у литургијском схватању“
  • 2003. „Православни катихизис“ Приручник за наставнике основних и средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
  • 2003. „Православни катихизис“, Уџбеник за 2. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
  • 2004. „Православни катихизис“, Уџбеник за 3. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
  • 2004. „Православни катихизис“, Уџбеник за 4. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „ВЛАДИКА ИГНАТИЈЕ (МИДИЋ) ПОСТАВЉЕН ЗА НОВОГ ДЕКАНА ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА БУ”. Медиа сфера. Приступљено 29. 1. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Епископ браничевски
од 1994.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Епископ_браничевски_Игнатије&oldid=27884223”