Пређи на садржај

Ирена Вркљан

С Википедије, слободне енциклопедије
Ирена Вркљан, 1964.

Ирена Вркљан (Београд, 21. август 1930 — Загреб, 23. март 2021)[1] била је хрватска[2] песникиња, радио драматург, есејиста, преводилац, позната као хрватска Вирџинија Вулф.[3] На хрватској књижевној сцени била је активна више од педесет година. Била је дописна чланица Хрватске академије знаности и умјетности.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Младост и образовање

[уреди | уреди извор]

Њена мајка је била Бечанка која се преселила у Београд, а отац трговачки путник чија је породица пореклом из Ловинца . Похађала је двојезичну немачко - српску школу у Београду. После бомбашког напада 1941. године, преселила се са родитељима и десет година млађим сестрама Вером и Надом у Загреб, где је завршила средњу школу код часних сестара у Савској. Породица се потом због очевог посла, преселила у Опатију а Ирена је остала сама у Загребу да студира. [4] Студирала је на Филозофском факултету у Загребу ( археологију, етнологију и германистику ) и на Филмској академији у Берлину .

Књижевно стваралаштво

[уреди | уреди извор]

Од 1960. до 1971. године радила је на телевизији као уредница емисије Портрети и сусрети . Окушала се у различитим књижевним жанровима објавивши више од двадесет књига: песничке збирке, романе, аутобиографску прозу и есеје. Такође је писала сценарије за телевизијске и радио драме. Њене књиге су преведене на неколико страних језика. Као професионална списатељица живела је у Берлину и Загребу. За дописну чланицу Хрватске академије знаности и умјетности изабрана је 2008. године.

Свој успешан књижевни и уметнички пут започела је у генерацији круговаша, којима припада и старосно и песнички. Педесетих и шездесетих година прошлог века, од збирке Крик је само тишина (1954) до збирке Доба пријатељства (1963), писала је поезију блиску надреалистичким постулатима, а од збирке Соба, тај страшни врт (1966) ) окренула се аналитици постојања и субјективној епистемологији . Радио Загреб емитовао је њене радио драме Опасно поподне, Писма за мапу, Снег у соби, Ваша Паулина Голисцх, Марина или песниково време, Древне траке живота и друге. Са супругом Беном Мајером-Вехлацком написала је радио-драме Слика и Јак као стабло и на немачки превела антологију хрватске ратне лирике У овом страшном часу .

Након тога следи дуга фаза уметничке инкубације, обележена унутрашњим и спољашњим изгнанством - прелазак у Берлин, на други језик и у другу културу. На Филмској и Телевизијској академији у Берлину упознала је доцента драматургије и писца Бена Мајера-Вехлацког, за кога се удала. [5] На поетски заокрет указује збирка У кожи моје сестре (1982) са раштрканим идентитетом, ресентиментом и инвентаром сопствене интиме као нове и трајне тематске опсесије. Ове опсесије ће добити пуну уметничку форму и естетски капитал у аутобиографском роману Свила, маказе (1984), у којем прича о сопственом животу и фрагментима туђих биографија открива специфичан сензибилитет, теме и реторику женског писања. Потрага за сопственим идентитетом, самопрепознавање у биографијама других људи, мукотрпан процес самоспознаје и самопотврђивања кроз уметничко стваралаштво, кроз писање схваћено као терапеутско средство за ослобађање од терета прошлости и у личној катарзи, обележиће романе Марина или о биографији (1987). ), Берлински рукопис (1988) и Дора, ове јесени (1991). . Романом Свила, шкаре, ова дела карактеристичне фрагментарне структуре чине аутобиографску тетралогију у којој се делови допуњују, објашњавају и непрестано обилују новим подацима. Телевизијску адаптацију режирао је Едуард Галић, а 1987. приказала Телевизија Загреб.

Путовање кроз просторе прошлости и интиме, сцене личне и породичне драме које пажљиво и нецензурисано бележи оловком сећања, обележиће и есејистичку прозу Наша љубав, наше болести(2004. ). Своју уметничку и интелектуалну радозналост задовољила је повременим путовањима у жанр крими романа, попут Последњег путовања у Беч (2000) и Смрти долази са сунцем (2002). ). Али интроспективни радови на ширењу женске теме, на осећају некорености, на прошлости која оптерећује садашњост, на жељи и слободи писања, која у њеном случају постаје кондитио сине ква нон постојања, остаће темељна одлика књижевне поетике Ирене Вркљан. О томе сведоче романи Зелене чарапе (2005) и Сестра као иза стакла (2006).

Великим и естетски респектабилним опусом, од младалачке надреалистичке поезије до аутобиографске прозе, препознатљивог наративног рукописа, Ирена Вркљан свој је трајни допринос уградила у хрватску књижевност и културу .

Награде и награде

[уреди | уреди извор]
  • Награда Тин Ујевић за најбољу књигу поезије У кожи моје сестре (1983)
  • Награда Ксавер Сандор Ђалски, за књигу Силк, Сциссорс (1985)
  • Награда Иван Горан Ковачић, за роман Марина или о биографији
  • Награда ХАЗУ, за роман Последње путовање у Беч
  • Награда Владимир Назор, за животно дело (2009)
  • Награда Киклоп, за збирку поезије Корачим кроз собу (2014)

Дела

[уреди | уреди извор]
  • Крик је тишина (1954)
  • Паралеле (1957)
  • Ствари већ далеке (1962)
  • Доба пријатељства (1966)
  • Соба, тај страшни врт (1966)
  • У кожи моје сестре (1982)
  • Свила, шкаре (1984)
  • Марина или о биографији (1987)
  • Берлински рукопис (1988)
  • Дора, ове јесени (1991)
  • Последње путовање у Беч (2000)[6]
  • Смрт долази са сунцем (2002)
  • Наше љубави, наше болести (2004)
  • Зелене чарапе (2005)
  • Сестра, као иза чаше (2006)
  • Сабрана проза 1-2 (2006)
  • Дневник заборављене младости (2007)
  • Свила је нестала, шкаре остале (2008)
  • Писмо у писму (2009, коауторка с Јасном Хорват)
  • Жене и овај луди свет (2010)
  • Шетам кроз собу (2014)[7]

Нека од њених дела превела је с хрватског на пољски језик у антологији Зиве 1996. године пољска списатељица и преводилац Луцја Даниелевска .

Заједно са Беном Мајером-Вехлацкомовим превела је антологију хрватске ратне лирике на немачки језик У овом страшном часу .

Остало

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Preminula čuvena književnica Irena Vrkljan”. Приступљено 23. 3. 2021. 
  2. ^ „Vrkljan, Irena | Hrvatska enciklopedija”. www.enciklopedija.hr. Приступљено 2021-03-23. 
  3. ^ http://www.funkhauseuropa.de/sendungen/radio_forum/serien/pisci_govore/irena_vrkljan.phtml
  4. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 03. 04. 2011. г. Приступљено 25. 06. 2021. 
  5. ^ Disput Benno Meyer-Wehlack, pristupljeno 22. listopada 2020.
  6. ^ Tonči Valentić, Duševna kartografija Архивирано на сајту Wayback Machine (18. мај 2021), Vijenac 165/2000. (HAW)
  7. ^ Marko Pogačar, Vlastita soba sjećanja, www.portalnovosti.com, објављено 12. фебруара 2015. (IA), приступљено 18. маја 2021.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ирена_Вркљан&oldid=28624700”