Пређи на садржај

Корисник:A.M.O.2101/Викторијанска архитектура

С Википедије, слободне енциклопедије
Железничка станица Св. Панкрас (St. Pancras) и хотел Мидланд у Лондону, отворени 1868. године

Викторијанска архитектура је низ стилова архитектонског оживљавања, од средине, па до краја 19. века. „Викторијанска“ се односи на период владавине краљице Викторије (1837–1901), названа по Викторијанском добу, током којег су стилови познати као викторијански коришћени у грађевинарству. Међутим, многи елементи онога што се обично назива „викторијанска“ архитектура је постала популарна тек касније током Викторијине владавине, отприлике од 1850. године и касније. Стилови су често укључивали интерпретације и еклектична оживљавања историјских стилова. Име овог стила представља британски и француски обичај именовања архитектонских стилова по владајућем монарху. У оквиру ове шеме именовања и класификације, следила је џорџијанска архитектура и, касније, регентска архитектура, а наследила ју је едвардијанска архитектура.

Иако Викторија није владала Сједињеним Државама, овај термин се често користи за америчке стилове градње и за зграде из тог периода, као и за оне из периода Британског царства.

Викторијанска архитектура у Уједињеном Краљевству

[уреди | уреди извор]
Селвин Колеџ (Selwyn College), Кембриџ

Готички препород

[уреди | уреди извор]

Током раног 19. века, романтични средњовековни стил готичког препорода развијен је као реакција на симетрију паладијанизма, и изграђене су зграде попут опатије Фонтхил (Fonthill Abbey).

До средине 19. века, као резултат нове технологије, грађевинарство је могло да уврсти металне материјале у сврху грађевинских компонената. Конструкције су биле подигнуте од ливеног гвожђа, а оквири од кованог гвожђа; међутим, због слабе растегљивости, ови материјали су успешно уклоњени, да би на њихово место дошао структурално чвршћи челик.[1] Један од највећих представника конструкција гвоздених рамова био је Џозеф Пакстон, архитекта Кристалне палате. Пакстон је такође наставио да гради куће као што су куле Ментмор (Mentmore Towers), у још увек популарним стиловима енглеске ренесансе. Нове методе изградње развијене су у овој ери просперитета, али, иронично, архитектонски стилови попут оних које су развили архитекте као што је Аугустус Пугин, обично су били ретроспективни.

У Шкотској, архитекта Александер Томсон, који је радио у Глазгову, био је пионир употребе ливеног гвожђа и челика за комерцијалне зграде, мешајући неокласичну конвенционалност са египатским и оријенталним стиловима, како би произвео многе заиста оригиналне структуре. Друге значајне шкотске архитекте овог периода су Арчибалд Симпсон и Александар Маршал Макензи, чији се стилски разнолики радови могу видети у архитектури Абердина.

Док су шкотске архитекте биле пионири овог стила, он се убрзо проширио широм Уједињеног Краљевства и остао популаран још четрдесет година. Његова архитектонска вредност у очувању и поновном откривању прошлости је веома значајна. Његови утицаји су били различити, али шкотске архитекте које су га практиковале биле су инспирисане јединственим начинима стапања архитектуре, сврхе и свакодневног живота, на смислен начин.

Други стилови Препорода

[уреди | уреди извор]
Централна сала Природњачког музеја, Лондон

Неки стилови, иако нису јединствено викторијански, снажно су повезани са периодом 19. века због великог броја зграда које су подигнуте током тог периода:

Међународно ширење викторијанских стилова

[уреди | уреди извор]
Зграда Кинеске трговачке банке (China Merchants Bank Building) је пример викторијанске архитектуре која се налази у Шангају, Кина.

Током 18. века, неколико енглеских архитеката емигрирало је на територије колонија, али како је Британско царство било чврсто успостављено током 19. века, многи архитекти су емигрирали на почетку своје каријере. Неки су изабрали Сједињене Државе, а други су отишли у Канаду, Аустралију и Нови Зеланд. Обично су примењивали архитектонске стилове који су били модерни када су напустили Енглеску. До друге половине века, међутим, побољшање транспорта и начина комуникације значило је да су чак и удаљени делови Царства имали приступ публикацијама као што је часопис Градитељ (The Builder), који је помогао колонијалним архитектама да буду информисани о актуелној моди. Тако се утицај енглеске архитектуре проширио широм света. Неколико истакнутих архитеката је градило широм света, по угледу на енглески дизајн, укључујући Вилијама Батерфилда (катедрала Светог Петра, Аделајд) и Џејкоба Реја Молда (главног архитекту јавних радова у Њујорку).

Аустралија

[уреди | уреди извор]
Модерни небодери у улици Колинс, Мелбурн, намерно су уклоњени из улице, како би се задржале зграде из викторијанског доба.
Већина тераса у Аустралији је сачувана. На слици су терасе у викторијанском стилу, у Сиднеју.

Викторијански период је цветао у Аустралији и опште је познат као период од 1840. до 1890. године, када је дошло до златне грознице и наглог пораста становништва током 1880-их година, у државама Викторија и Нови Јужни Велс. Било је петнаест стилова градње који су доминирали:[2]

  • Викторијанско-џорџијански
  • Викторијанска владавина
  • Египатски
  • Академски класични
  • Слободни класични
  • Филигрански
  • Маниризам
  • Друго царство
  • Италијанат
  • Романескни
  • Тјудорски
  • Академски готички
  • Слободни готички
  • Рустикални готички
  • Рурални готички

Сматра се да стил Уметности и заната и стил краљице Ане припадају периоду Федерације, од 1890. до 1915. године.[3]

Хонг Конг

[уреди | уреди извор]

Док је Хонг Конг био британска колонија, западни утицај на архитектуру био је јак. Примери викторијанске архитектуре у Хонг Конгу:

Викторијански Коув (Victorian Cobh)

У Ирској, џорџијанска архитектура је истакнутија од викторијанске архитектуре. У градовима попут Даблина, Лимерика и Корка, славно доминирају тргови и терасе у џорџијанском стилу. Ипак, викторијанска архитектура цветала је у одређеним четвртима, нарочито око улице Виклоу (Wicklow Street) у Даблину, и улице Горњи Багот (Upper Baggot Street), као и у предграђима Ретмајнс (Rathmines), Ранелаг (Ranelagh), Ретгар (Rathgar), Ретфарнам (Rathfarnam) и Теренур (Terenure). Шарене зграде у италијанат стилу, у Коуву (Cobh), одлични су примери регионалног викторијанског стила у Ирској. Даљи примери викторијанске архитектуре у Ирској укључују даблински Пасаж у улици Џорџа Великог (George's Street Arcade), Краљевску болницу града Даблина (Royal City of Dublin Hospital) у улици Багот и Краљевску болницу за очи и уши „Викторија“ (Royal Victoria Eye and Ear Hospital), на путу Аделајд (Adelaide Road).

Шри Ланка

[уреди | уреди извор]

Током британског колонијалног периода Британског Цејлона: Правни факултет Шри Ланке, Технолошки факултет Шри Ланке, Хотел Гул фејс (Galle Face Hotel) и главна зграда Краљевског колеџа (Royal College).

Северна Америка

[уреди | уреди извор]
Oбојене даме су пример викторијанске архитектуре који се налази у Сан Франциску (Калифорнија).

У Сједињеним Државама, „викторијанска“ архитектура уопштено описује стилове који су били најпопуларнији између 1860. и 1900. године. Листа ових стилова најчешће укључује стилове попут стила Другог царства (1855–85), Стик-Истлејк (Stick-Eastlake) стила (oко 1860, 1890. године), Викторијански Фолк (1870–1910), стила Краљице Ане (1880–1910), Ричардсоновске романеске (1880–1900) и Шингл стила (1880–1900). Као и у Уједињеном Краљевству, примери готичког препорода и италијаната наставили су да се граде током овог периода, па се стога понекад називају викторијанским. Неки историчари класификују касније године готичког препорода као препознатљив викторијански стил под називом Висока викторијанска готика. Стик Истлејк (Stick-Easlake), начин геометријског, машински резаног украшавања који потиче од стилова Стик и стила Краљице Ане, понекад се сматра посебним стилом. С друге стране, термини као што су „Oсликане даме“ или „украсне даске (gingerbread)“ могу се користити за описивање одређених викторијанских грађевина, али не представљају посебан стил. Називи архитектонских стилова (као и њихове адаптације), варирали су од земље до земље. Многи домови комбиновали су елементе неколико различитих стилова, па стога нису лако препознатљиви као конкретно један стил.

Викторијанске фасаде у 16. улици (16th Street), Сан Франциско

Познати градови инспирисани викторијанским стилом градње током овог периода укључују Аламиду, Асторију, Олбани, Дил, Троју, Филаделфију, Бостон, делове Њујорка попут Бруклин Хајтса и Викторијан Флетбуша, Буфало, Рочестер, Чикаго, Колумбус, Детроит, Јурику, Галину, Галвестон, Гранд Рапидс, Балтимор, Џерзи Сити / Хобокен, Кејп Меј, Луивил, Синсинати, Атланту, Милвоки, Њу Орлеанс, Питсбург, Ричмонд, Сент Пол и Мидтаун у Сакраменту. Лос Анђелес је израстао из Пуебла (села) у викторијански центар града – сада скоро потпуно срушен, али са остацима стамбених објеката у насељима Анђелино Хајтс (Angelino Heights) и Вестлејк. Сан Франциско је познат по својој опсежној викторијанској архитектури, посебно у четвртима попут Хајт-Ешбури (Haight-Ashbury), Лоуер Хајт (Lower Haight), трг Аламо, долина Нои (Noe Valley) Кастро, Ноб Хил (Nob Hill)и Пацифик Хајтс (Pacific Heights)

Пример стамбене архитектуре у округу Олд Вест Енд (Толедо, Охајо), добро очуваном историјском округу претежно викторијанске архитектуре

Постоји расправа о томе у којој мери је било који од примера „најрепрезентативнији преживели пример“, уз бројне предлоге здања. Дестиларна четврт (Distillery District) у Торонту (Онтарио), садржи највећу и најбоље очувану колекцију индустријске архитектуре викторијанског доба у Северној Америци.[тражи се извор] Кeбиџтаун (Cabbagetown) је највећа и најтрајнија викторијанска стамбена област у Северној Америци.[тражи се извор] Остале викторијанске четврти Торонта укључују Анекс (The Annex), Паркдејл (Parkdale) и Роуздејл (Rosedale). У САД, јужни крај Бостона је признат од стране Националног регистра историјских места (National Register of Historic Places),[4] као најстарије и највеће викторијанско насеље у земљи.[5] [6] Oлд Луивил (Old Louisville) у Луивилу (Кентаки), се такође сматра као највеће викторијанско насеље у земљи.[7] [8] Ричмонд у Вирџинији је дом неколико великих викторијанских четврти, од којих је најистакнутији тзв. округ Лепеза (Fan District)[9]. Округ Лепеза је локално најпознатији као највећа и „најевропскија“ четврт Ричмондa, и као највећа суседна викторијанска четврт у Сједињеним Државама на националном нивоу.[10] Насеље Олд Вест Енд у Толеду, Охајо, препознато је као највећа збирка касних викторијанских и едвардијанских домова у Сједињеним Државама, источно од Мисисипија.[11] Авенија Самит (Summit Avenue) у Сент Полу (Минесота) има најдужи низ домова изграђених у викторијанском стилу у земљи. Тзв. четврт Преко-Рајне (Ovеr-Тhе-Rhinе) у Синсинатију (Охајо), има највећу колекцију ране викторијанске Италијанат архитектуре у Сједињеним Државама,[12] [13] [14] и представља пример нетакнуте урбане четврти из 19. века.[15] Према Националном регистру историјских места, историјски округ Кејп Меј има једну од највећих колекција оквирних зграда из касног 19. века које су преостале у Сједињеним Државама.[16]

Фото албум L'Architecture Americaine Алберта Левија објављен 1886. године је можда прво признање новим силама у Европи које се појављују у северноамеричкој архитектури.[17]

Напори да се очувају знаменитости викторијанске архитектуре су у току и често их предводи Викторијанско друштво (Victorian Society). Недавна кампања коју је ова група предузела јесте очување викторијанских гасомера, након што су комунална предузећа објавила планове за рушење скоро две стотине сада већ застарелих грађевина.[21]

Такође видети

[уреди | уреди извор]

Шаблон:АрхитектураШаблон:Уједињено Краљевство

Референце и извори

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

[[Категорија:Историја архитектуре]]

  1. ^ Blank, Alan; McEvoy, Michael; Plank, Roger (1993). Architecture and Construction in Steel. Taylor & Francis. ISBN 0-419-17660-8
  2. ^ Apperly, Irving & Reynolds 1994, стр. 40–97.
  3. ^ Apperly, Irving & Reynolds 1994, стр. 132–143.
  4. ^ Еквивалент у српском језику би могао бити Републички завод за заштиту споменика културе.
  5. ^ „South End Realty Community”. Архивирано из оригинала 16. 7. 2011. г. 
  6. ^ „South End Historical Society”. 
  7. ^ „Louisville Facts & Firsts”. LouisvilleKy.gov. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 14. 12. 2009. 
  8. ^ „What is Old Louisville?”. Old Louisville Guide. Архивирано из оригинала 27. 11. 2009. г. Приступљено 14. 12. 2009. 
  9. ^ Буквалан превод би гласио „Лепеза четврт“ јер је насеље заиста изграђено по узору на облик лепезе.
  10. ^ „The Fan District – Great Public Spaces- Project for Public Spaces (PPS)”. Архивирано из оригинала 1. 12. 2008. г. 
  11. ^ Stine, L. (2005) Historic Old West End Toledo, Ohio. Bookmasters.
  12. ^ Quinlivan (2001)
  13. ^ „Cincinnati.com”. Cincinnati.com. Архивирано из оригинала 20. 1. 2015. г. Приступљено 1. 5. 2018. 
  14. ^ Lonely Planet (14. 1. 2016). „Top 10 US travel destinations for 2012”. Lonely Planet. Архивирано из оригинала 6. 9. 2015. г. 
  15. ^ Over-the-Rhine Chamber of Commerce, Over-the-Rhine Historical Sites Архивирано 11 септембар 2009 на сајту Wayback Machine
  16. ^ „Cape May Historic District”. National Park Service. Приступљено 27. 2. 2021. 
  17. ^ Lewis 1975.
  18. ^ "Saitta House - Report Part 1 Архивирано 2008-12-16 на сајту Wayback Machine",DykerHeightsCivicAssociation.com
  19. ^ „Gingerbread Trim: Feast your eyes on these ornate Victorian-era embellishments”. This Old House. Приступљено 12. 1. 2020. 
  20. ^ „Eldridge Johnson House, 33 Perry Street (moved from 225 Congress Street), Cape May, Cape May County, NJ”. Historic American Buildings Survey (Library of Congress). Приступљено 12. 1. 2020. 
  21. ^ Sean O'Hagan, Gasworks wonders… Архивирано 23 септембар 2016 на сајту Wayback Machine, The Guardian, 14 June 2015.