Корисник:BuhaM/Пројекти

Расковник

Расковник је митска биљка, најпознатија од неколико сличних које постоје само у причама из српске, односно словенске митологије.^[1]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Расковник од расковати нешто што је оковано, закључано. У првом издању Српског рјечника из 1818. године Вук Караџић није уврстио реч „расковник”,^[2] док у издању из 1852. пише следеће:^[3]^[4]

„

ра́ско̑вни̑к, m. некаква (може бити измишљена) трава, за коју се мисли да се од ње (кад се њоме дохвати) свака брава и сваки други заклоп отвори сам од себе. Ову траву желе особито они који траже у земљи новаца, јер кажу да су они, особито гдје их је много, тако затворени да се без ње не могу отворити и извадити. Приповиједа се у Земуну да је ондашњи један трговац, желећи такову траву наћи, некакву бабу метнуо у букагије,^[а] па је пустио ноћу да иде по ливади: па као гдје би се букагије саме од себе отвориле, ондје мора бити расковник.

”

Дурга имена за расковник[уреди | уреди извор]

У сврљишком крају расковник се назива још и расков или „земаљски кључеви”.^[7]

Опис и моћи расковника[уреди | уреди извор]

Верује се да расковник израсте, процвета и увене у току једне ноћи (ноћи пуног месеца), и да светли. Ономе ко га убере омогућава да отвори све што је затворено и закључано, али и да нађе скривено благо. Међутим и поред свог сјаја расковник је тешко наћи.^[1]

Постоји веровање да ће онај ко поседује расковник постати видовит, па ће тако моћи да пронађе и откопа скривено благо.^[8]

Расков је, по веровању, биљка чији је корен у облику човека, мушкарца – расков има све што има и мушкарац. Помоћу раскова могу да се отварају катанци, ризнице које су затворене и слично. По казивању А. Младеновића, друго име за расков (или расковник) је „земаљски кључеви”.^[7]

Легенде и предања[уреди | уреди извор]

Неготин и околина[уреди | уреди извор]

У Неготину и околини постоји предање да су трагачи за благом расковником отварали пећинска врата, али су се ретко враћали живи. Једна таква пећина налази се на планини Ртањ у близини Бољевца. Прича се да се група Штубичана никада није вратила из те пећине.^[9]

По предању из сврљишког крају, хајдук Вељко је знао где се налази благо попа Мартина, а веровало се и да чува расковник, „земаљске кључеве”, помоћу којих се може доћи до тог блага. Њега су убили Бугари и Мађари управо да би се домогли расковника, али нису успели да га нађу. да дођу до „земаљских кључева”. По казивању, деда Борко, травар једини је нашао „тог раскова”, „на звано место 'Црвене стене'”, на Сврљишким планинама. По овом казивању, расков расте само на том врху, и то искључиво мушки. Постоји само један мушки док је женских врста раскова чак девет, од којих је само један „прави” и сматра се мајком. Када се преломи један његов „прстак” из њега иде бела вода, као млеко, тј. овај расков изгледа као мајка која доји. А када се мушком раскову преломи један „прстак” (тј. било који његов део) из њега иде вода црвена као крв – и она се третира као Исусова крв. Верује се и да свака врста женског раскова има своју намену. Иначе, неки казивачи изједначују расков са биљком мандрагором. Забележено је веровање да је закопано благо остављено „под завером земаљског кључа” или раскова, тј. да у свакој ризници мора да постоји или мушки или женски расков. Ако је у ризници женски расков, онај ко жели да отвори ризницу мора да донесе мушки, и обрнуто, ако је у ризници мушки, доноси се женски. Током двадесет минута они воде љубав. Тада настаје цика и пиштање, па за то време, док су раскови заузети човек може несметано да изнесе из ризнице шта год жели. А после тих двадесет минута не може да се изнесе „ни један руст”, односно ни најмањи предмет. Уколико човек који дође до правог мушког раскова не зна да рукује њиме, то може бити убитачно. Исто је убитачно и ако не зна ког је пола расков који се налази у ризници. Јер, ако је у ризници мушки расков, то може бити опасно по живот, пошто тада настаје борба између два мушка раскова, „и то руши камен и брда, и све се руши, и човек остаје тамо”. По једном казивању, управо из тих разлога „златари”, који су отварали магазу у планини Кукавици, код Лесковца, нису више изашли. Често казивачи наводе да расковник располаже огромном силом, просто несхватљивом обичном смртнику. Слично је и у другим крајевима. По једном казивачу (из етно-филма Каменка Катића): „То је нека сила Божија, ко то зна шта је”. 6 У сврљишком крају се такође верује да расков има толико моћну силу „да руши брда, стење, све могуће”. Једна од ситуација када се у највећој мери може сагледати моћ којом располаже расков, јесте управо наведена борба два мушка раскова, током које се ослобађа огромна енергија. Некада се расков ушивао у део одеће оних који су ишли у рат („жена или мајка им негде ушије расков”), пошто се верује да расков штити и од метка („ту метак не пролази уопште, може да пуца какво оће, али метак не долази до њега”). Треба нагласити да је за коришћење раскова, по веровању, потребно посебно знање. Пре свега важно је знати „како да га нађеш, како да га ископаш, како да га транспортујеш до одговарајућег места и како да га употребиш, ако га само ставиш у џеп, никакав ефекат немаш од њега, јер он гине”. Верује се да расков не може да живи без црног вина. Треба припремити воштану кутију и налити природно црно вино у њу, и то потпуно природно вино, од чистог зрна грожђа. Чим се расков ископа, треба га ставити у ту кутију са вином и посматрати шта он ради. Чим доспе у вино, расков почне да се помера и окреће, све док се и не окупа. Тек када се окупа, он се умири. Онда се кутија поклопи воштаним поклопцем, умота се у бели пешкир и носи се кући, “и с тим после можеш да радиш шта хоћеш, јер он је моћан док је жив, а кад је мртав нема никакав ефекат”. Расков се, по неким веровањима, може пронаћи само уочи Ђурђевдана, у поноћ. Најбоље је ако трагач зна на ком месту расков „излази”. Онда „мораш да седнеш ту и да мотриш како он ниче и расте, јер док не сване сунце он расте, цвета и процветава, и не познаје се где је био”. Ако трагач не зна тачно на ком месту расков ниче, мора да посматра већу површину и да сачека да прва зора заруди. Тада орао „из ко зна коју даљину и висину” долази и „трчи да откине цвет и да га прогута, јер га чува и даје му моћ живота дуго година; каже се у народу 'живи као сићевички орао', јер тај цвет га чува”. Али, прво је потребно прекрстити се и запалити свећу, па тек онда почети са копањем тамо где је орао отргнуо тај цвет. Као што је већ речено, верује се да се у свакој ризници налази расков који је чува. Када је у ризници мушки расков, треба донети женски и обрнуто. Док они воде љубав, магаза је слободна за изношење блага. Када се погреши, и донесе се женски расков до ризнице у којој се налази такође женски, реакције нема. „Златар” нити може да уђе, нити ће му живот бити угрожен. Међутим, када се донесе мушки расков до ризнице, у којој се већ налази такође мушки, долази до стравичне буке, све се руши и ломи. По једној причи, људи из државе Јордан су долазили у источну Србију, у Голубац, у Ђердапску клисуру, и донели прави женски расков, али нису ништа успели да ураде, што је доказ да се тамо такође налази женски расков. По веровању, у голубачкој тврђави постоји магаза, која је некада припадала Хајдук-Вељку. За коришћење раскова најбитнији је корен, у облику човека. Такође, расков има и цвет који цвета уочи Ђурђевдана (као што је већ речено). Верује се да су „земаљске кључеве”, расков имали Хајдук Вељко и Деда Борко, травар. Сматра се да је Деда Борко могао да лечи управо зато што је поседовао расков. По једном казивању, он је 40 година тражио расков да би га нашао. Излазио је, уочи Ђурђевдана, са шатором на планину, и по 4 до 5 дана боравио на њој, тражећи расков. Само је једном пронашао расков и то му је служило док је био жив. По казивању, Деда Борко, травар живео је „око 98 година”, а његова дуговечност се такође приписује дејству раскова. Расков кад се ископа, „излази бел као суза, чист као да си га рибао са рибаћу четку, без обзира какво је блато около”. Када се узима расков, не сме да се додирује голом руком, већ га треба узимати белим пешкиром или марамицом који су чисти, испеглани „као дете кад окупаш и повијеш га у белу пелену”. У вину се расков окреће „сад у једну, сад у другу страну”. Ако се стави на леђа он се окрене на стомак, и обрнуто, ако се стави на стомак, он се окрене на леђа. Много људи трага за расковом („људи земљу копају да нађу тај расков”). По једном казивању, постоје нека места у југоисточној Србији где се зна да има магаза, али се наводно „тражи тај расков”, јер се верује да је без њега немогуће ослободити благо из тих ризница. На неким местима не постоји сметња да се уђе у магазу. Човек може да уђе, да гледа, да претура, да се радује, али ако пожели да изађе, не може ни да мрдне („кочи те нека сила, као неки зид те спречава”). Чим се остави било какав облик тог блага, одмах је могуће да се несметано изађе. Мисли се да у таквим ситуацијама само расков помаже. По казивању, подземни пролаз који води према граници, ризници ПопМартина, је познат. Али, кад се дође испред врата, ту се наиђе на мноштво полуга и катанаца и „златар” даље од тога не може да приђе: „Исто те спречи нека сила, неки зид, не можеш да мрднеш напред”. За ту ризницу казују да је најбогатија у југоисточној Србији и да се тачно зна где је то место.

Верује се да човек може да пронађе расков уз помоћ корњаче. Треба зазидати

корњачино гнездо док она није ту. Око корњачиног гнезда се сплете пруће, направи се кош и загради се и на том месту се сачека, јер корњача не може на други начин да савлада препреку и отвори гнездо, сем да пронађе расковник. Корњача зна где може да га пронађе, узме га у уста, донесе и „само додирне зазидано”, након чега се зид разруши. Такође се верује и да „расковник деветокрил” помаже нероткињама. Наиме, постоји и мушки и женски расковник, а плод му је у облику малог детета. Мушки расковник „има и паченце и све”, и то жене које немају децу носе за појасом („у тканице”), „потопе га у воду, па пију воду”. За неке од познатих личности верује се да су имали расковник. На пример, четнички војвода Коста Пећанац имао је, по казивањима, расковник усађен у длан и због тога могао је да отвори сваку браву. Расковник је често замишљан као мали човек („кад изваде расковник, пупчић му везан за корен; и кад га откину, оно му капне крв од пупак”). Ова представа је општераспрострањена, а по казивачу из поменутог етно-филма расковник се замишљао као мали човек („као палац велики”) који лежи у трави и „сјаји као јаје од кокошке”. 7 Верује се да се расковник може пронаћи у планини („моја мати после ноћи тражила расков по планин; она је имала расковник, исто као детенце, има и косицу на главу; то је као мала луткица”). Такође, верује се и да свако закопано злато поседује свој „куран”. То је начин, тј. информација, на који може да се узме и да се скину чини са њега, да би могло да се користи. Мисли се да постоје људи „који знају да уклоне проклетију злата”. Као што је већ речено, информација о проналажењу злата може се, по веровању, добити и у сновима. Тако се у сну једној жени („мајка Новке Бошкове”) јавило да треба да однесе окрвављену мушку детињу кошуљицу на место где јој је „казато” да се налази злато. Она није пристала на то и касније је то дете умрло, запалила му се кошуљица поред ватре и од опекотина је дете умрло. ^[7]

Митске и друге магијске биљке[уреди | уреди извор]

У народу постоји веровање да постоје биљке које расту само „за уштапа”, односно за време пуног месеца. То су биљке „које је ретко ко видео” и о њима постоје само предања.

Расковник је најпознатија међу уштапским биљкама, не зато што се о њему нешто поуздано зна, већ зато што се о њему најчешће говори.
Цвилика је биљка за коју се верује да расте у околини Књажевца и да ће онај ко је убере или ишчупа убрзо умрети. Према другом веровању, сваки човек има своју цвилику, па када у тренутку смрти „душевадник” дође по његову душу, он ишчупа и биљку, која тада цвили. Тако и најусамљенији човек има неког ко ће га ожалити.
Алске траве расту на „увратинама” — местима на њиви на којима се плуг и волови окрећу, па она остану неузорана. Таква места су почаст дивљој природи и признање да је све некада било њено. На увратинама се не одмара, не обедује, не остављају се деца, јер су та места одморишта за але. Онај ко бере алске траве мора их добро познавати и тачно знати за шта их бере и чему која служи, иначе ће бити кажњен.
Травка живота је трава која обезбеђује бесмртност. Верује се да је само један човек успео да је пронађе, али му ју је змија украла. Иначе, према веровању, само змије знају тајну ове траве.
Мрачна трава или трава од девет мракова расте у шупљинама трулих пањева, где се крије од сунца. Према веровању, њоме се лече они „у које је ушао мрак”.^[1]

У различитим народним веровањима и неким стварним биљним врстама придају се магична својства:

у Неготину и околини верује се да магична својства имају вратика (Tanacetum vulgare), вилино сито (Carlina acaulis), хајдучка трава (Achillea millefolium), црни глог (Crataegus douglasii), богородичина трава (Hypericum perforatum), божје дрвце (Artemisia abrotanum), кукурек (Helleborus sp.), чичак (Arctium sp.) и друге.^[9]

Благо цара Радована[уреди | уреди извор]

Простори на којима живе Срби често су кроз историју били мета освајача, тако да је народ стално стрепео за свој живот и имовину. Зато су они богатији, кад год су претили ратови и несигурна времена, закопавали и скривали своју имовину. Такође се верује и да су хајдуци закопавали благо које су отимали од Турака. Дешавало се да се понегде заиста нађе неко закопано благо, што је дало повод народној машти да изнедри бројне легенде о великом закопаном благу. Међу тим легендама посебно место заузимају оне о благу цара Радована, иако такав цар заправо никада није постојао.^[8] Веровање у скривено благо митског цара Радована и у 19. веку било је општераспрострањено у источној Србији.^[10] У митском систему који се образује у вези са мотивом трагања за златом, у сврљишкој области, средишње место је резервисано за чудесну биљку расковник. По народном веровању, у највећем броју случајева до злата се може доћи само уз помоћ расковника.^[7]

Врсте за које се верује да су расковник[уреди | уреди извор]

-- -- -- -- Расковник (Laгer trilobum, Laгrepitium гiler) – Према облику корена има антропоморфне елементе: главу, ноге, руке, очи, полне органе, па према томе постоји мушки и женски, а придаје му се магијска моћ: њоме се свака брава сама отвара, он „раскива” многе болести код људи и стоке, налази се веома тешко, уз помоћ корњаче, јежа или коња, а поседовали су је хајдуци и зато лако налазили скривено благо (Чајкановић, 1994г, стр. 264). За расковник се верује да има девет кора, стабло црвено као крв, а у легенди о овој биљци очитује се веза између црвене боје и злата. У једном од предања каже се да је може пронаћи птица жуња; кад излети из гнезда треба га затворити црвеном марамом. Када схвати да не може ући у гнездо, донеће травку расковник, отворити улаз, али ће одмах хтети да уништи травку и бациће је у црвену мараму мислећи да је ватра (Раденковић, 1996, стр. 300).^[11]

Расковник у српској култури[уреди | уреди извор]

Као једна од најпознатијих магичних биљака у српској митологији, расковник је постао један од симбола српског језика, традиције и културе.

Према овој митској биљци име је добио Расковник, часопис за књижевност и културу на селу. Покренут је 1968. године са циљем да окупи даровите народне ствараоце, објављује нове записе народних умотворина, као и да подстиче развој културе на селу.^[12] На клапни предње корице сваког броја одштампан је цитат из Српског рјечника, део Вуковог објашњења овог појма: „Расковник је некаква (може бити измишљена) трава за коју се мисли да се од ње (кад се њоме дохвати) свака брава и сваки други заклоп отвори сам од себе”.
Године 2015. покренут је пројекат Расковник: српски лексикографски портал и платформа за упоредна истраживања српске лексике.^[13] На насловној страни портала стоји између осталог: „Расковник је магична биљка која откључава браве и катанце, али не морате нама веровати на реч. Погледајте како је расковник дефинисао Вук у свом Српском рјечнику... Као речничка платформа, Расковник не пружа фантастичне браварске услуге али помаже у „откључавању” језичких тајни: кaква је, на пример, разлика између вампирџије и вампируље? Како се проверава да ли је неко прави дембел? А за кога можемо да кажемо да је џенабет човек?”^[14]
Године 2007. основан је хор студената Фармацеутског факултета Расковник. Хор окупља студенте заинтересоване да се, поред редовног студирања, баве и културно-уметничким стваралаштвом и активностима, на аматерској основи.^[15]

Расковник у књижевности[уреди | уреди извор]

О народном веровању у магичну моћ биљке расковник писао је још Бора Станковић у причи Биљарица, објављеној 1902. године у збирци кратких прича Божји људи.^[16] Главна јунакиња приче је старица која живи сама у планини и одатле повремено силази у град, како би продавала лековито биље. Она припада посебном слоју људи који углавном егзистирају на маргинама друштва, у свакодневном животу унижени и изопштени, али који у празничном времену добија улогу медијатора између људског и божанског светa. За разлику од „обичних” људи, она ноћу не спава, већ бере лековито биље које баш тада најлакше налази, према мирису. Међутим, још је један разлог зашто она живи сама у планини. Наиме, у младости је радила као служавка у селу, али је побегла одатле и настанила се у планини, „тамо, горе, више Маркова Калета, међу папратом и здравцем једнако чекајући да нађе расковник”. Потом у приповедање о старој биљарици писац уноси дигресију о народним веровањима о расковнику и његовој моћи отварања брава и проналажења закопаног блага.^[17] Управо је жеља да буде богата, о чему је сањала још од ране младости, Биљарицу одвела у потрагу за расковником. Набрајањем свих жеља које се надала да ће остварити новцем добијеним помоћу расковника она заправо показује своју потребу за остваривањем одређеног друштвеног статуса. Том сну о богатству и срећи она је посветила остатак свог живота. Иако се сан не остварује све до позних година, она и даље наставља своје трагање за чудотворном биљком, верујући да ће јој она омогућити да купи кућу, земљу и стоку и врати се у град. Потрага за расковником до те мере је испунила њен живот и унутрашњи свет, да је њена егзистенција у потпуности подређена том циљу,^[18] због чега је умрла у планини сама и заборављена. Како каже Станковић на крају приче: „И тај јој расковник дошао главе.”^[19]

Напомене[уреди | уреди извор]

^ Букагије су гвоздени окови на ногама затвореника. Реч „букагије“ једна је од речи које се често користе у савременом српском језику, али је њено значење и порекло многима непознато. Етимолошки, термин „букагије“ потиче из турског језика, прецизније од речи bukaǧı, што значи управо окови за ноге - гвоздени окови који су се некада стављали око ногу затвореника како не би могао да побегне из затвора. Израз „букагије” су плуралија тантум, односно спадају у именице које имају само облик множине, те треба истаћи да је неправилно рећи „букагија”.^[5] Фигуративно се реч понекад користи за тешку обућу.^[6]

Референце[уреди | уреди извор]

^ ^а ^б ^в Бодирогић 2016, стр. 21-23
^ Караџић, Вук Стефановић (1818). Српски рјечник : истолкован њемачким и латинским ријечма. Беч: Штампарија Јерменског манастира. стр. 714. Приступљено 15. 6. 2024. COBISS.SR 26228999
^ Караџић, Вук Стефановић (1852). Српски рјечник : истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима. Беч: Штампарија Јерменског манастира. стр. 638. Приступљено 15. 6. 2024. COBISS.SR 73137671
^ „РАСКОВНИК”. Расковник: речничка платформа. Приступљено 2024-06-15.
^ „Bukagije”. Veliki Rečnik. 2017-12-03. Приступљено 2024-06-15.
^ „БУКАГИЈЕ”. Расковник: речничка платформа. Приступљено 2024-06-15.
^ ^а ^б ^в ^г Тодоровић 2020, стр. 7-11
^ ^а ^б Вуковић 1985, стр. 218-220
^ ^а ^б Ђуричковић 2007, стр. 56
^ Тодоровић 2020, стр. 2
^ Божовић 2016, стр. 70
^ „Časopis – Raskovnik – Opština Knić” (на језику: српски). Приступљено 2024-06-15.
^ „О нама”. Расковник: речничка платформа. Приступљено 2024-06-15.
^ „Расковник: речничка платформа - насловна страна”. Расковник: речничка платформа. Приступљено 2024-06-15.
^ „Hor „Raskovnik“”. Farmaceutski fakultet. Приступљено 2024-06-15.
^ Јокић, Марићевић Балаћ 2018, стр. 389
^ Станковић 2006, стр. 161-162
^ Јокић, Марићевић Балаћ 2018, стр. 391
^ Станковић 2006, стр. 163

Литература[уреди | уреди извор]

Божовић, Ивана (2016). „Категорија биљака у басмама од чини и урока у јужнословенској бајалачкој традицији”. Зборник радова Филозофског факултета. 46 (4): стр. 67—91. ISSN 0354-3293. COBISS.SR 228022540
Раденковић, Љубинко (1996). Симболика света у народној магији Јужних Словена. Ниш: Просвета : Балканолошки институт САНУ. ISBN 86-7455-292-7. COBISS.SR 49599244
Вуковић, Милан Т. (1985). „Враџбине, бајања, мађије”. Народни обичаји, веровања и пословице код Срба. Београд: М. Т. Вуковић. COBISS.SR 207228935
Ђуричковић, Милутин (2007). „Народна веровања из Неготина и околине”. Народна веровања и обичаји. Београд: Bookland. ISBN 978-86-7182-258-9. COBISS.SR 137144588
Чајкановић, Веселин (1994). Стара српска религија и митологија. Сабрана дела из српске религије и митологије / Веселин Чајкановић. 5. Београд: Српска књижевна задруга ... [ет ал.] ISBN 978-86-379-0284-3. COBISS.SR 82530311
Чајкановић, Веселин (1994). Речник српских народних веровања о биљкама. Сабрана дела из српске религије и митологије / Веселин Чајкановић. Београд: Српска књижевна задруга ... [et al.] ISBN 978-86-379-0283-6. COBISS.SR 82529799
Вукова песмарица о биљкама: стихови, веровања, записи, пословице, загонетке. Библиотека Баштина. 1. Београд: Књижевна заједница Звездара. 1990. ISBN 978-86-7433-018-0. COBISS.SR 1232652
Станковић, Бора (2006). „Божји људи VIII - Биљарица”. Приповетке. Београд: Евро. ISBN 978-86-505-0456-7. COBISS.SR 129250060
Tucakov, Jovan (1990). Lečenje biljem : fitoterapija (5. изд.). Beograd: Rad. ISBN 978-86-09-00228-1. COBISS.SR 16955392
Бодирогић, Миленко (2016). О биљкама, животињама и пределима: српска митологија. Нови Сад: Орфелин издаваштво. ISBN 978-86-6039-008-2. COBISS.SR 311284743
Јокић, Јасмина; Марићевић Балаћ, Јелена (2018). „Семантика и функција расковника у Божјим људима Борисава Станковића” (PDF). Књижевност и језик. 65 (3/4): стр. 389—400. ISSN 0454-0689. COBISS.SR 26602761
Тодоровић, Ивица (2020). МИТСКО ЗЛАТО - Прилог проучавању митологије трагања за златом на примеру грађе из сврљишке области (PDF). СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР. Приступљено 18. 6. 2024.