Пређи на садржај

Корисник:Gudi129/Силвио Берлускони

С Википедије, слободне енциклопедије

Политичка каријера

[уреди | уреди извор]

Берлускони се брзо попео на чело италијанске политике у јануару 1994. године. Први пут је изабран у Представнички дом и именован за премијера након општих избора у Италији 1994. године, када је Форца Италиа добила релативну већину само три месеца након покретања. Његов кабинет се срушио после девет месеци због унутрашњих несугласица међу коалиционим странкама. На општим изборима у Италији 1996. године, Берлускони је поражен од кандидата левог центра Романа Продија. На општим изборима у Италији 2001. поново је био кандидат десног центра за премијера и победио је кандидата левог центра Франческа Рутелија. Берлускони је потом формирао свој други и трећи кабинет, до 2006. године. Берлускони је био лидер коалиције десног центра на општим изборима у Италији 2006. године, које је изгубио веома малом разликом, а противкандидат му је поново био Проди. Поново је изабран на општим изборима у Италији 2008. након распада Продијевог другог кабинета и положио је трећи пут заклетву као премијер 8. маја 2008.

Након што је изгубио већину у парламенту због растућих фискалних проблема у вези са европском дужничком кризом, Берлускони је поднео оставку на место премијера 16. новембра 2011.[1] Берлускони је предводио Народ слободе и његове десничарске савезнике у кампањи за опште изборе у Италији 2013 . Иако је првобитно планирао да се кандидује за пети мандат као премијер,[2][3][4] као део споразума са Лега Норд, он би уместо тога планирао да предводи коалицију без да постане премијер.[5] Берлусконијева коалиција десног центра добила је 29 одсто гласова, заузевши друго место, после коалиције левог центра Италија Заједничко добро коју предводи Пјер Луиђи Берсани. Након тога, Берлусконијеви савезници су подржали Лету кабинет на челу са Енриком Летом из Демократске странке, заједно са центристичким Грађанским избором бившег премијера Марија Монтија. [6]

Берлускони је критикован због своје изборне коалиције са десничарским популистичким партијама (Лега Норд и Национална алијанса) и због извињења на рачун Мусолинија; такође се званично извинио за поступке Италије у Либији током колонијалне владавине.[7] Док је био на власти, Берлускони је задржао власништво над Медиасетом, највећом медијском компанијом у Италији, и критикован је због своје доминације над италијанским медијима.[8][9] Његово вођство је такође поткопано сексуалним скандалима.[10]

Победа на изборима 1994

[уреди | уреди извор]
Берлускони током митинга Форца Италиа 1994

Да би победио на општим изборима у марту 1994., Берлускони је формирао два одвојена изборна савеза: Народ слободе (Polo delle Liberta) са Лега Норд (Северна лига) у северним италијанским окрузима, и други, Народ добре владе (Polo del Buon Governo), са Националном алијансом (Alleanza Nazionale), наследницом италијанског социјалног покрета, у централним и јужним регионима.[11] У прагматичном потезу, он се није удружио са овим последњим на северу јер их Лега Норд није волела, а Форца Италиа је била у савезу са две стране које нису биле у савезу једна са другом.

Спољна политика

[уреди | уреди извор]
Берлускони са америчким председником Џорџом В. Бушом у Белој кући

Берлускони и његови кабинети су имали снажну тенденцију да подржавају америчку спољну политику, [12] упркос политичкој подели између САД и многих оснивача Европске уније као што су Немачка, Француска и Белгија током администрације Џорџа В. Буша.[13] Под Берлусконијевим вођством, италијанска влада је такође померила свој традиционални став о спољној политици од најпроарапскије западне владе, [14] ка већем пријатељству са Израелом и Турском него у прошлости.[15][16] То је резултирало ребалансом односа између свих медитеранских земаља, како би се постигла једнака блискост са њима. Берлускони је један од најјачих присталица захтева Турске за приступање Европској унији.[17] Како би подржао молбу Турске, италијански премијер је позвао премијера Ердогана да учествује на састанку европских лидера Данске, Француске, Немачке, Холандије, Шпаније, Шведске и Уједињеног Краљевства, окупљених у Л'Аквили на самиту Г8 2009.[18][19] Италија, са Берлусконијем на власти, постала је чврст савезник Сједињених Држава због његове подршке рату у Авганистану и рату у Ираку након инвазије на Ирак 2003. у рату против тероризма . Берлускони је 30. јануара 2003. потписао "Писмо осморице" подржавајући америчке припреме за инвазију на Ирак 2003. године.[20]

Берлускони је, на састанцима са генералним секретаром Уједињених нација Кофијем Ананом и америчким председником Џорџом В. Бушом, рекао да се залагао за "јасан преокрет у ирачкој ситуацији" и за брзу предају суверенитета влади коју је изабрао ирачки народ.[21] Италија је имала око 3.200 војника распоређених у јужном Ираку, трећи по величини тамошњи контингент после америчких и британских снага.[22] Када је Романо Проди постао премијер, италијанске трупе су постепено повучене из Ирака у другој половини 2006. године, а последњи војници су напустили земљу у децембру те године.

Сарадња са Западним Балканом

[уреди | уреди извор]
Мапа међународних путовања Берлусконија као премијера

Дана 5. априла 2009. године, на самиту ЕУ-САД у Прагу, Берлускони је предложио мапу пута од осам тачака за убрзање евроатлантске интеграције западног Балкана . Током тог самита италијански министар спољних послова Франко Фратини је позвао своје европске колеге да пошаљу „видљиве и конкретне” знаке заинтересованим земљама (Србија, Косово, Босна, Црна Гора, Хрватска, Северна Македонија и Албанија). [23]


Изборна историја

[уреди | уреди извор]
Избори Кућа изборна јединица Гласови Резултат
1994 Представнички дом Лацио 1 – Рим центар 34.354 изабран
1996 Представнички дом Ломбардија – Милано 1 46.098
1999 Европски парламент Северозападна Италија 992.657
2001 Представнички дом Ломбардија – Милано 1 42.098
2006 Представнички дом Кампанија 1 – [а]
2008 Представнички дом Молисе –
2013 Сенат Републике Молисе –
2019 Европски парламент Северозападна Италија 187.612
2022 Сенат Републике Ломбардија – Монца 231.440

[[Категорија:Премијери Италије]] [[Категорија:Биографије живих особа]] [[Категорија:Рођени 1936.]] [[Категорија:CS1 French-language sources (fr)]] [[Категорија:Чланци са хАудио микроформатом]]

  1. ^ „Italy crisis: Silvio Berlusconi resigns as PM”. BBC News. 13. 11. 2011. Архивирано из оригинала 28. 11. 2013. г.  BBC News 12 November 2011.
  2. ^ „Berlusconi says will run to become Italian PM for fifth time”. Yahoo News. Архивирано из оригинала 12. 12. 2012. г. Приступљено 8. 12. 2012. 
  3. ^ „Berlo plans comeback as PM in 2013”. The Times of India. 12. 7. 2012. Архивирано из оригинала 15. 7. 2012. г. 
  4. ^ „Silvio Berlusconi sentenced for tax fraud”. BBC News. 26. 10. 2012. Архивирано из оригинала 7. 2. 2014. г. 
  5. ^ Vogt, Andrea (7. 1. 2013). „Silvio Berlusconi 'will not run for Italian prime minister'”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 18. 9. 2013. г. Приступљено 5. 2. 2013. 
  6. ^ Facts & Stories Архивирано 5 јун 2013 на сајту Wayback Machine. I-Italy (26 April 2013). Retrieved 4 August 2013.
  7. ^ The Report: Libya 2008. Oxford Business Group. 2008. стр. 17. 
  8. ^ „Italy”. Freedom House. 24. 4. 2012. Архивирано из оригинала 3. 5. 2014. г. 
  9. ^ Popham, Peter (5. 9. 2006). „Prodi braces for fight to curb Berlusconi's media empire”. The Independent. London. Архивирано из оригинала 11. 10. 2009. г. Приступљено 5. 2. 2013. 
  10. ^ „Opponents tell Berlusconi to quit over sex scandal”. NBC News. 18. 9. 2011. Приступљено 1. 11. 2011. 
  11. ^ Griffin, Roger (1996). „The 'Post-Fascism' of the Alleanza Nazionale: A Case Study in Ideological Morphology”. Journal of Political Ideologies. 1 (2): 123—145. doi:10.1080/13569319608420733. „AN's ideological tap-root is still thrust deep into historical Fascism ... retaining many Fascist core values.” 
  12. ^ „Istituzioni, Europa, Enti Locali: "Il G8 deve fermare gli speculatori"” (PDF). Corriere della Sera (на језику: италијански). 7. 7. 2008. стр. 10. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 9. 2011. г. 
  13. ^ „Esportare la democrazia anche cambiando leggi internazionali”. Corriere della Sera (на језику: италијански). 6. 12. 2003. стр. 6. Архивирано из оригинала 20. 10. 2013. г. „...Berlusconi, l' uomo che disse in passato di essere dalla parte degli Stati Uniti prima ancora di sapere da quale parte questi si schierano....” 
  14. ^ Momigliano, Anna (новембар 2011). „Italy's Berlusconi agrees to resign. Here's why.”. The Christian Science Monitor. 
  15. ^ ALESSANDRI, Emiliano. „Italian-Turkish Relations: Potential and Limits of a 'Strategic Partnership'” (PDF). sam.gov.tr/. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 7. 2020. г. Приступљено 19. 9. 2018. 
  16. ^ „Prime Minister Silvio Berlusconi Warmly Received in Israel” (PDF). Ambasciata d'Italia Tel Aviv. јул 2003. 
  17. ^ „Italia sempre disponibile per ingresso Turchia in Europa” (на језику: италијански). ASCA. 10. 7. 2009. Архивирано из оригинала 15. 11. 2012. г. 
  18. ^ „Berlusconi invita Erdogan alla riunione degli Europei”. Corriere della Sera (на језику: италијански). 10. 7. 2009. Архивирано из оригинала 25. 8. 2011. г. 
  19. ^ „Zirve bahane gösteriş şahane”. Sabah (на језику: турски). 10. 7. 2009. Архивирано из оригинала 18. 10. 2013. г. 
  20. ^ „Full text of letter written by eight European leaders”. The Irish Times. 30. 1. 2003. 
  21. ^ Roberts, Roxanne (мај 2004). „The Italian Connection”. The Washington Post. 
  22. ^ Tucker, Spencer C. (2010). The Encyclopedia of Middle East Wars: The United States in the Persian Gulf, Afghanistan, and Iraq Conflicts [5 volumes]: The United States in the Persian Gulf, Afghanistan, and Iraq Conflicts. ABC-CLIO. стр. 609. ISBN 9781851099481. 
  23. ^ „Frattini: piano in otto punti per i Balcani”. il Giornale (на језику: италијански). 5. 4. 2009. Архивирано из оригинала 24. 2. 2012. г. 


Грешка код цитирања: Постоје ознаке <ref> за групу с именом „lower-alpha“, али нема одговарајуће ознаке <references group="lower-alpha"/>

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Gudi129/Силвио_Берлускони&oldid=25705629”