Корисник:IvonaIlic/песак2
| Тип | политика и књижевност |
|---|---|
| Оснивач | Пјетро Вери |
| Оснивање | јун 1764. |
| Језик | италијански |
| Укидање | мај 1766. |
| Седиште | Милано |
| Земља | Италија |
Ил Кафе је био италијански часопис који је излазио од јуна 1764. до маја 1766. године. Настао је у Милану захваљујући браћи Пјетру и Алесандру Верију уз допринос филозофа и научника Чезара Бекарије и групе интелектуалаца који су се окупљали у Академији деи Пуњи. Оснивачи часописа, иако су потицали из аристократије, били су гласноговорници културних, друштвених и политичких потреба нoвонасталих класа који су тежили освежавању институција и рационализацији државног апарата.
Часопис је постао главно средство за ширење просветитељске мисли у Италији.
Историја[уреди | уреди извор]
Миром у Ахену 1748. године, тензије између Хабзбуршког царства, Пруске, Енглеске, Француске и Шпаније су се ублажиле, фаворизујући дијалог између нација. У Италији су идеје просветитељства нашле плодан културни контекст у Милану и Напуљу, којим су доминирали реформски суверени. Милано је у осамнаестом веку, под контролом Марије Терезије, доживљавао режим просвећеног деспотизма који је омогућио срећну конфронтацију између интелектуалаца и владе.
Заснивање[уреди | уреди извор]
Часопис је излазио сваких десет дана. Израђена су укупно 74 броја, који су касније укоричени у два тома. Да би се избегла цензура која је била на снази у аустријској Ломбардији, копије су штампане у Бреши, у то време на територији Венеције. Ил кафе се бавио разним темама и био је инспирисан енглеским часописом Спектатор чија је сврха била ширење иновативних идеја младих интелектуалаца.[1]
Од 118 потписаних чланака, 53 носе име Пјетра Верија, 31 Алесандра Верија, 7 Чезара Бекарије, 6 Карла Себастијана Франчија, 5 Пјетра Франческа Секија Комнена и исто толико Ђузепеа Висконтија из Саличета , 2 математичара Паола Фризија, Луиђија Ламбертенгија и опата Алфонса Лонга, 1 Франсоа де Бајуа, Руђера Бошковића, Ђана Риналда Карлија и Ђузепеа Колпанија[2].
Наслов[уреди | уреди извор]
Наслов има и симболичку и стварну вредност у исто време. У то време кафетерије су се брзо развијале ширењем и употребом пића, којима су се приписивале велике здравствене врлине. Кафа је недавно увезена са Блиског истока захваљујући арапским трговцима и сматрало се да може да пробуди врлине човека. Филозоф Монтескје у једном од персијских Писама (XXVI) кроз једног од ликова описује Прокопову радњу у којој се „кафа припрема тако да даје дух онима који је користе''.
Кафетерије 1700-их биле су места где су се окупљали људи отворени за новине и где су се стварали услови погодни за рађање нових часописа кроз активно учешће, учешће у дискусијама или пасивно читање. Ова врста места, распрострањена пре свега у Енглеској, постала је потпуно ново место за отворене састанке и дискусије без икаквих услова за улаз. Свако ко је био спреман да плати пиће могао је да уђе да се забави читањем страних новина или, једноставно, да ужива у пријатељском разговору[3].
Суштинска компонента просветитељске битке Ил Кафеа била је његова књижевна и језичка перспектива. Проблем дифузије илуминиста у ствари је и проблем језика: „ствари, а не речи“ је један битан мото Ил кафеа, у ком се не ограничавамо на пасивну репродукцију стварности, већ је прелазимо и објашњавамо; језик који одлучно пресеца мостове са класицизмом и лингвистичким пуризмом. Тон текстова је колоквијалан и директан и сведочи о намери интелектуалца да успостави нови однос са својом публиком: отворен, срдачан и предусретљив.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Пирола, Лука (19. 12. 2020). „Ил кафе”. prof-pirola.medium.com.
- ^ Фузи, Марко (23. 01. 2020). „Ил кафе, лист просветитељске културе”. www.giornaledelcaffe.it.
- ^ Барбера, Марта (08. 10. 2019). „Пjетро Вери и илуминистички,,Ил Кафе": револуционарни књижевни часопис”. www.liberopensiero.eu.
Библиографија[уреди | уреди извор]
- уредили Гвидо Балди, Силвија Гусо, Марио Рацети, Ђузепе Цакарија, „Задовољство текстова“ од барока до просветитељства, Паравија, ISBN 9788839520920B
- Abbrugiati, Raymond, Études sur «Le Café », 1764-1766: Un périodique des Lumières, 225. Publications de l'université de Provence, 2006