Рударство на тлу централног Балкана у другој половини XX века[уреди | уреди извор]

Увод[уреди | уреди извор]

Лого Рударско-геолошког факултета

После завршетка Другог светског рата у порушеној и опустошеној земљи рудници су национализовани. Улагани су велики напори у ревитализацију рудника и оживљавање производње постојећих рудника и отварање нових. У инвестиционом и стручном смислу то нису били лаки задаци.

Оснивање Рударско-геолошког факултета у Београду[уреди | уреди извор]

Недостатак стручњака био је веома изражен. Министарство за науку и културу Србије донело је 1946. године о отварању Рударског одсека на техничком факултету у Београду, на коме ће се школовати, поред рударских, и геолошки стручњаци. За шефа Рударског одсека именован је угледни рударски инжењер Милован Антуновић Коблишка. Одсек је 1948. године прерастао у Рударски факултет са два одсека: Рударским и Геолошким. Њиховим спајањем 1956. године настао је Рударско-геолошки факултет Универзитета у Београду.^[1]

Оснивање инситута за рударство[уреди | уреди извор]

Захваљујући људима са Рударско-голошког факултета као и услед све већих потреба нашег рударства и геологије, по завршетку Другог светског рата почео је са радом Гелошки завод Србије у Београду, формиран 1930. године. Оснивају се и нови институти: Институт за испитивање нуклеарних и других минералних сировина, односно Геоинститут у Београду 1948. године, Рударски институт у Земуну 1962. године, а Институт за бакар у Бору 1964. године. Институти су дали огроман допринос развоју нашег минералносировинског комплекса.

Рударски басени после Другог свтског рата[уреди | уреди извор]

Костолачки басен[уреди | уреди извор]

Због све мање употребе подземих експлоатација јама "Кленовник" затворена 1959. године, а јама "Стари Костолац" 1966. године. Најкраћи експлоатациони век имала је јама "Ћириковац" - радила је од 1955. до 1957. године. На површинском копу угља "Костолац" обустављена је про- изводња 1980. године, али је пре тога отворен површински коп "Кленов- ник" 1968. године и површински коп "Ћириковац", на коме је производња започета 1973. године. Октобра 1977. године започета је и изградња површинског копа "Дрмно" да би експлоатација угља почела 1983. године. За 130 година експлоатације угља у Костолцу производња је порасла од 752,5 тона на 7,5 милиона тона угља годишње, односно она је повећана за оквирно хиљаду пута. Такав тренд производње одражава све већу потребу за угљем али и за напредовање научног и техничко-технолошког развоја. У Костолцу је прва термоелектрана "Мали Костолац", снаге осам мегавата, изграђена 1948. године. Снага костолачких термоелектрана данас износи 1010 мегавата.

Рударски басен Колубара[уреди | уреди извор]

Угаљ у колубарском басену почиње да се експлоатише 1907. године, у малим количинама и на примитиван начин. Изградњом термоелектране у Вреоцима 1936. године почиње озбиљна подземна експлоатација лигнита у колубарском басену, што је истовремено почетак развоја басена који је после Другог светског рата постао у највећи рударско-енергетски производни систем Југославије. Скупу и непродуктивну подземну експлоатацију угља, после Другог светског рата заменила је површинска експлоатација. Површинско откопавање лигнита почело је 1952. године на "Пољу-А" у источном делу басена. У истом делу басена отворени су потом површински копови "Поље-Б" 1956. године и "Поље-Д" 1961. године. У западном делу колубарског басена отворени су и површински копови: 1979. године "Тамнава - Источно поље" и 1994. године "Тамнава - Западно поље". Колубарски рударски басен^[2] данас производи годишње 25 милиона тона угља, који покреће термоелектрађне укупне снаге 3160 мегавата.

Рударско-топионичарски басен Бор[уреди | уреди извор]

Вишефазно се граде и проширују руднички капацитети рударско-топионичарског басена Бор, како и објекти подземне тако и површинске експлоатације, флотације и топионице. Неколицина мањих лежишта је отворено и откопано. Од 1958. до 1967. године површинском експлоатацијом је откопано лежиште "Липе" у близини Црног врха. У селу Мали Кривељ је од 1960. до 1969. године јамски откопавана богата руда. У близини металуршких погона и флотације рудника откривено је рудно тело "X", које је површински откопано од 1978. до 1984. године. Након тога, у близини рудничког окна, нађено је рудно тело "Ново окно", које је јамски откопано. Године 1982. отворен је велики површински коп са модерном флотацијом "Велики Кривељ", годишње производње око 12 милиона тона руде, а 1993. године отворен је мањи површински коп "Церово I".

У Борском руднику до сада је произведено два милиона тона бакра, чија је тржишна противвредност 4,2 милијарде долара, 137 тона злата против-вредности 1,55 милијарди долара, 410 тона сребра тржишне вредности 49,7 милиона долара.

Рудник Мајданпек[уреди | уреди извор]

После Другог светског рата изградња рудника бакра Мајданпек почиње доношењем решења Савезне владе 1954. године. Изградња новог рудника трајала је скоро четири године, од 1957. до 1961. године. Радови на отварању површинског копа "Јужни ревир" на брду Швајц започети су 1958. године. Прве тоне бакра послате су у топионицу 25. јуна 1961.године и та година је протекла у разрадњи производње. Редовна производња почела је 1962. године, са планом да се у току године откопа шест милиона тона јаловине и три милиона тона руде, односно око сто хиљада тона концентрата са 20% садржаја бакра.

Нафтно рударство[уреди | уреди извор]

Најновија област минерално-сировинског комплекса је нафтно рударство. Почело је да се развија пре више од 70 година и повезано је са настанком и развојем нафтне индустрије Србије^[3]. Прва структурна бушења у потрази за нафтом и гасом почела су у Војводини1947. године, а прва гравиметријска испитивања обављена су 1948.године.

Нафтогас[уреди | уреди извор]

Почетак развоја НИС за истраживање и производњу нафте и гаса, формирано у Зрењанину одлуком Владе ФНРЈ 1949. године. Предузеће је формирано са циљем да започне истраживања и производњу нафте и гаса у североисточном делу Србије. Оно је 1953. године добило нови назив Нафтагас.

Прва нафтна поља[уреди | уреди извор]

Почетни период развоја трајао је од 1949. до 1956. године на подручју Баната. Кад је 13. јула 1949. године откривено гасно поље Вг-2 код Велике Греде. Потом је 1950. године у Бечеју откривено још једно гасно поље, али са угљен-диоксидом. Пронађено је такође и прво нафтно поље код села Јерменовци, недалеко од Вршца. То поље није велико, али је његов значај знатан за развој нашег нафтног рударства јер је тиме демантовано мишљење да у источном делу Панонског басена нема нафте.

У периоду од 1952. до 1956. године улажу се напори и концентришу сви расположиви ресурси да се прво нафтно поље пусти у производњу. Поље је требало потпуно истражити, избушити експлоатационим бушотинама, израдити пројекте, изградити инсталације и оспособити га за експлоатацију. Све је то окончано 1956. године, када је на пољу "Јерменовци" произведено првих 6 500 тона нафте. У наредном периоду интензивирају се и осавремењавају активности на истра- живањима и производњи нафте и гаса и активирају нова нафтна, нафтно-гасна и гасна поља: Локве (1957), Елемир (1959), Пландиште (1962), Кикинда (1963), Мокрин (1963), Кикинда - Варош (1965), Јаношик (1966), Велебит (1968), Госпођинци (1969), Тилва (1969), Мраморак (1970), Бегејци (1971) и тако редом до поља Мартонош (1987). Нафтно поље "Турија север", једно од већих нафтних лежишта, у производњу је пуштено 1991. године.

У периоду од 1949. до 1987. године у Србији је укупно избушено око 1700 бушотина, односно око два милиона и 700 хиљада метара истражних и експлоатационих бушотина.

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Костолац 1870-1970 (1970), Здружено електропривредно предузеће Србије, Индустријско-енергетски комбинат Костолац

Костолац 2000 (2000), ЈП Површински копови Костолац

Нафта-гас 1949-1989 (1989), Нафта-гас, Нови Сад

П.Николић и Д.Димитријевић (1990), Угаљ Југославије, Проналазаштво, Београд

Рудник бакра Мајданпек: 1961-1986 (1986), РО Рудник бакра Мајданпек

С. Ћирковић, Д. Ковачевић-Којић и Р. Ћук (2002), Старо српско рударство, Прометеј - Вукова задужбина, Београд

С. Станковић (1989), Нетрдесет година НИС Нафта-гас, Нафта-гас 1949-1989, Нови Сад

В.Симић (1951), Историјски развој нашег рударства, Савет за енергетику и екстрактивну индустрију Владе ФНРЈ, Београд

В.Симић (1960), Из скорашње прошлости рударства у Србији, Завод за геолошка и геофизичка истраживања, књига 9, Београд

В.Симић (1966), Истакнути рудари Србије, Рударски гласник, свеска бр.З (117-125)

^ „Универзитет у Београду, Рударско - геолошки факултет”. www.rgf.bg.ac.rs. Приступљено 2019-05-21.
^ „Ogranak Kolubara - Lazarevac - Proizvodnja”. www.rbkolubara.rs. Приступљено 2019-05-21.
^ „Нафтна индустрија Србије”. НИС (на језику: српски). Приступљено 2019-05-21.

[1] „Универзитет у Београду, Рударско - геолошки факултет”. www.rgf.bg.ac.rs. Приступљено 2019-05-21.

[2] „Ogranak Kolubara - Lazarevac - Proizvodnja”. www.rbkolubara.rs. Приступљено 2019-05-21.

[3] „Нафтна индустрија Србије”. НИС (на језику: српски). Приступљено 2019-05-21.

[1]

[2]

[3]