Пређи на садржај

Корисник:Lukal123/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Шаблон:Infobox scientist

Роналд Фишер[уреди | уреди извор]

Сер Роналд Ајлмер Фишер [1](17. фебруар 1890 – 29. јул 1962) је био британски статистичар и генетичар. За његово дело у статистици, био је описан као „геније који је скоро самостално створио основе модерне статистичке науке“[2] и „најзначајнија личност у статистици ХХ века“.[3] У генетици, његов рад је користио математику да комбинује Менделове законе и природну селекцију; ово доприноси оживљавању Дарвинизма у раном ХХ веку ревизијом теорије еволуције познатом као модерна синтеза. За своје доприносе биологији, Фишер је прозван„највећим од Дарвинових наследника“.[4]

Од 1919. па надаље, радио је у Експерименталној станици Ротамстед 14 година;[5] тамо је анализирао невероватне количине података из експеримената са пољопривредним културама од 1840-их, и развио је анализу варијанције (АНОВА). Основао је своју репутацију тамо наредних година као биостатистичар.

Познат је као један од три оца популационе генетике. Оцртао је Фишеров принцип, Фишеровску избеглицу и хипотезу атрактивног сина, теорије о сексуалној селекцији. Његов допринос статистици укључује метод максималне могућности, поузданог закљчка, деривацију различитих произвољних дистибуција, основне принципе дизајна експеримената, и још много тога.

Фишер је имао снажно мишљење о раси. Током свог живота, био је значајан присталица еугенике, интересовања које је довело до његовог рада у пољима статистике и генетике.[6] Шта више, био је неслагажући глас у Унесковом извештају „Расно питање“, инсистирајући на расним разликама.[7]

Рани живот и школовање[уреди | уреди извор]

Фишер је рођен у источном Финчлију у Лондону, у Енглеској, у породици средње класе; његов отац, Џорџ, је био успешан партнер у фирми „Робинсон и Фишер, акционари и продавци уметнина“.[8] Био је један од близанаца, други бејаше мртворођен и одрастао је као најмлађи, са три сестре и једним братом.[9] Од 1896. до 1904. живели су у кући Инверфортових у Лондону, где је „Енглеско наслеђе“ поставило плаву плакету 2002-е, пре селидбе у Стритам.[10] Његова мајка, Кејт, умрла је од акутног перитонитиса кад је имао 14 година, његов отац је изгубио свој бизнис 18 месеци касније.[11]

Слаб вид током целог живота је узроковао његово одбацивање из британске армије у Првом светском рату[12], али је такође развило његову способност да визуализује задатке на геометријски начин, не пишући математича решења, или доказе. Уписао је школу „Хароу“ са 14 година и освојио школску Нилд медаљу из математике. Године 1990. је освојио школарину да студира на „Гонвил и Киз колеџу“, у Кембриџу. Године 1912 добио је првенац у астрономији.[13] Године 1915 објавио је рад „Еволуција сексуалнеог преферирања“[14], који се бавио сексуалном селекцијом и избором партнера.

Каријера[уреди | уреди извор]

Током 1913. до 1919, Фишер је радио шест година као статистичар у граду Лондону и предавао физику и маематику у низу државних школа, у Темзином наутичком тренажном колеџу, и у Бредфилд колеџу. Тамо се сместио са својом новом младом, Ајлин Гинис, са којом је имао два сина и шест ћерки.

У 1918. објавио је „Веза између сродника у претпоставци Менделовог правила“, у којој је увео појам варијанције и његову предложио формалну анализу.[15] Објавио је и генетски концептуални модел показујући континуирану варијацију међу фенотипским особинама мереним од стране биостатистичара које могу бити производ комбионованог деловања многих дискретних гена и стога бити производ Менделовог правила. Ово је био први корак ка оснивању популационе генетике и квантитивне генетике, која демонстрира да природна селекција може променити алелну фреквенцију у популацији, што је резултовало у помирењу испрекидане природе са постепеном еволуцијом.[16] Џоан Бокс, Фишеров биографичар и ћерка каже да је Фишер већ решио овај проблем 1911. године.[17]

Експериментална станица Ротамстед, (1919 – 1933)[уреди | уреди извор]

Од 1919. па надаље, почео је да ради у Експерименталној станици Ротамстед 14 година[18]; тамо је анализирао невероватне количине података из експеримената са пољопривредним културама од 1840-их, и развио је анализу варијанције (АНОВА). У 1919. години била му је понуђена позиција у Лабораторији Галтон у Универзитетском колеџу Лондон коју је водио Карл Пирсон, али уместо тога је прихватио повремен посао у Ротамстеду у Хапендену да би истражио могућност анализирања невероватне количине података из експеримената са пољопривредним културама акумулираних од 1942 из „Класичних теренских експеримената“. Анализирао је податке записане током много година и 1921, објавио Студије варијације пољопривредних култура, и његову прву примену анализе варијанције АНОВА-е[19]. У 1928, Џозеф Оскар Ирвин је почео трогодишње ограничење у Ротамстеду и постао један од првих људи који ће да усаврше Фишерове иновације. Између 1912. и 1922. Фишер је препоручио, анализирао (са грешкама у покушајима доказа) и широко популаризовао максималну могућност[20].

Фишеров чланак из 1924. О дистрибуцији која ствара функције грешке више добро познате статистике представља Пирсонов чи-квадратни тест и Вилијам Гасетову Студентску те- дистрибуцију и где се развила Фишерова цет-дистрибуција, нова статистичка метода често коришћена много деценија касније као Еф дистрибуција. Био је пионир у принципима дизајна експеримената и статистике малих узорака и анализе правих података.

У 1925. је објавио Статистичке методе за истраживаче, једну од најутицајнијих књига о статистичким методама у ХХ веку[21]. Фишерова метода[22][23] је техника фузије података или „мета- анализе“ (анализе анализе). Ова књига је такође популаризовала п-вредност, и игра централну улогу у његовом приступу. Фишер предлаже пе=0.05, или 1 од 20 могућност да ће га превазићи шанса, као границу статистичког значаја, и примењује ово у нормалној дистрибуцији (као двострани тест), тиме добијајући правило две стандардне девијације (при нормалној дистрибуцији) за статистички значај[24]. Број 1,96, приближна вредност 97,5% тачке нормалне дистрибуције коришћене у вероватноћи и статистици, такође потиче из ове књиге.

У 1928, Фишер је био први који је користио дисфузионе једначине да покуша да израчуна дистрибуцију алел фреквеција и процену генетског повезивања помоћу методе максималне могућности међу популацијама.[25]

У 1930, Генетска теорија природне селекције је прво објављена од стране Кларендон преса и посвећена Леонарду Дарвину. Као централно дело неодарвинистичке модерне еволуционе синтезе,[26] помогло је да дефинише популациону генетику, коју је Фишер основао заједно са Сивилом Рајтом и Ј. Б. С. Халдана, и оживео Дарвинову одбачену идеју сексуалне селекције. Један од Фишерових омиљених афоризама био је „Пририодна селекција је механизам за генерисање невероватно великог степена невероватности".[27]

Фишерова популарност је расла и он је почео да путује и да држи предавања. У 1931, провео је шест недеља у лабораторији за статистику на Ајова стејт колеџу где је држао три предавања недељно, и упознао многе америчке статистичаре, укључујући и Џорџа В. Снедекора. Вратио се поново 1936.

Универзитетски колеџ Лондон, (1933 – 39)[уреди | уреди извор]

Године 1933, Фишер је постао директор одељења еугенике у Универзитетском колеџу Лондон[28]. У 1935, објавио је Дизајн експеримената, који је „такође основна [и унапређена] статистичка теџника и примена... Математичко оправдање метода није било наглашено и докази су често били једва скицирани или потпуно изостављени...[Ово је] навело Џ. Б. Мана да попуни рупе ригорозним математичким третманом“.[29][30] У овој књизи је Фишер такође исцртао „Даму која проба чај“, сада познати дизајн статистичког рандомизованог експеримента који користи Фишеров тест тачности и оргиналну експозицију Фишеровог веровања у појам нулте хипотезе.[31][32]

Исте године је објавио рад на тему поверљивог закључка[33][34] и применио га Беренс – Фишеровом проблему, чије решење, предложено прво од стране Валтера Беренса и неколико година касније Фишера, чини Беренс – Фишерову дистрибуцију.

У 1936. увео је „Сет података цвета ириса“ као пример дискриминантне анализе.[35]

У његовом раду Талас напредних и предносних гена из 1937. предложио је Фишерову једначину у контексту популационе динамике да би описао побршинско ширење предносног алела и истраживао његове путујуће таласне способности.[36] Из овога је изашла Фишер – Колмогорова једначина.[37] У 1937, посетио је Индијски статистички институт у Калкути, и једног његовог вандредног радника, П.С. Махаланобиса, често се враћајући да подстакне његов (институтов) развој. Био је почасни гост његове 25. годишњице, када је имао 2000 запослених.

У 1938, Фишер и Френк Јејтс су описали Фишер – Јејтс мешање у њиховој књизи Статистичке табеле за биолошка, агрикултурална и медицинска истраживања.[38] Њихов опис алгоритма користио је папир и оловку; табела рандом бројева донела је случајност.

Универзитет Кембриџ (1940 – 1956)[уреди | уреди извор]

У 1943, заједно са А.С. Корбетом и Ц.Б. Вилијамсом је објавио рад на тему релативне обилности врста где је развио логаритамски низ у који је ставио два различита сета података о обилности[39]. Исте године преузео је Балфорoво преседништво из генетике где је 1948. позван италијански истраживач Луиђи Лука Кавали-Сфорза, формирајући јединицу са једним човеком у области бактеријске генетике.

У 1936, Фишер је користио Пирсонов чи-коцкасти тест да анализира Менделове податке и закључио је да су Менделови подаци са предвиђеним односима превише савршени, што сугерише да суподешавањима (намерниа или несвесна) била извршена над подацима да би уклопили опажања са хипотезом.[40] Касније су аутори тврдили да је било мана у Фишеровој анализи, предлажући различита статистичка и ботаничка објашњења за Меделове бројеве.[41][42] У 1947, Фишер је осудио часопис Наследство са Кирилом Дарлингтоном и 1949. је објавио Теорију парења блиских сродника.

У 1950 је објавио „Генске учесталости у клајну утврђеним од стране селекције и дифузије“[43] о таласу напретка предоносних гена и о клајновима генетске учесталости, познатог по првој примени компјутера, ЕДСАЦ-а, у биологији. Развио је компјутерске алгоритме за анализу података из својих балансираних експерименталних нацрта,[44] са различитим едицијама и преводима, постајући стандардна референца за научнике многох дисциплина. У еколошкој генетици он и Е.Б. Форд су показали да је сила природне селекције много јача него што је предпостављено, због много екогенетичких ситуација (као што је полиморфизам) које се одржавају захваљујући природној селекцији.

Током овог времена бавио се и на мапирању хромозома мишева; размножавајући мишеве у лабораторијама у својој кући.[45]

Фишер се јавно противио истраживању из 1950. које је показало да пушење дувана изазива рак плућа, аргуменирајући да коорелација не имплицира узрок.[46][47][48][49] [50][51]Да цитирамо његове биографе Јејтса и Матера: „Било је сугерисано да је разлог томе чињеница да је Фишер био запослен као консултант дуванских фирми и да ова контроверза изазива сумљу о вредности његових аргумената. Ово га погрешно оцењује. Није био изнад прихватања финасијских награда за свој рад, али разлог овог занимања је несумљиво било његова мржња пуританских тенденција свих врста; а можда и лична утеха коју је увек проналазио у дувану.

Држао је Крунијско предавање на тему популационе генетике 1953. године.[52]

У зиму 1953 – 1954. Фишер је упознао Дебарату Базуа, индијског статистичара који је 1958. написао: „У вези са аргументом сета, Сер Роналд се трудио да пронађе средину између два пола статистике – Берклијеве и Бејзове.[53] Мој труд да разумем Фишеров компромис су ме довеле до принципа вероватноће“.[54]

Аделејд, (1957-1962)[уреди | уреди извор]

У 1957, пензионисани Фишер је емигрирао у Аустралију, где је проводио време као виши исраживач у Научној и привредној истраживачкој организацији Комонвелт (ЦИСРО) у Аделејду. Умро је тамо 1962, и његови посмртни остаци су закопани унутар Катедрале Светог Петра, у Аделејду.[55]

  1. ^ „Ronald Aylmer Fisher, 1890-1962”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society (на језику: енглески). 9: 91—129. 1963-11. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.1963.0006.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  2. ^ „Ronald Aylmer Fisher, 1890-1962”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society (на језику: енглески). 9: 91—129. 1963-11. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.1963.0006.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. ^ „Ronald Aylmer Fisher, 1890-1962”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society (на језику: енглески). 9: 91—129. 1963-11. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.1963.0006.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  4. ^ Edwards, A. W. F. (2011). "Mathematizing Darwin". Behavioral Ecology and Sociobiology. 65 (3): 421–430. doi:10.1007/s00265-010-1122-x. PMID 21423339.
  5. ^ Kennedy, Michael (2001). Ronald [Russell], Sir Landon. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  6. ^ Fisher, Richard (2009-10). „One minute with Michael Green.”. New Scientist. 204 (2732): 27. ISSN 0262-4079. doi:10.1016/s0262-4079(09)62871-2.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  7. ^ unesdoc.unesco.org https://unesdoc.unesco.org/ark:/48223/pf0000073351_eng. Приступљено 2019-03-17.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  8. ^ Fisher, Ronald Aylmer; Owen, A. R. G. (1962). „An Appreciation of the Life and Work of Sir Ronald Aylmer Fisher :F.R.S., F.S.S. Sc.D.”. The Statistician. 12 (4): 313. ISSN 0039-0526. doi:10.2307/2986951. 
  9. ^ Box, Joan Fisher (2005-01-14), Fisher, Ronald Aylmer, John Wiley & Sons, Inc., ISBN 0471667196, Приступљено 2019-03-17 
  10. ^ Soton, Oxford University Press, 2011-10-31, Приступљено 2019-03-17 
  11. ^ Fisher, Ronald Aylmer; Owen, A. R. G. (1962). „An Appreciation of the Life and Work of Sir Ronald Aylmer Fisher :F.R.S., F.S.S. Sc.D.”. The Statistician. 12 (4): 313. ISSN 0039-0526. doi:10.2307/2986951. 
  12. ^ Box, Joan Fisher; Edwards, A. W. F. (2005), "Fisher, Ronald Aylmer", Encyclopedia of Biostatistics, 8 Volume Set, Encyclopedia of Biostatistics, John Wiley & Sons, doi:10.1002/0470011815.b2a17045, ISBN 978-0470849071.
  13. ^ Fisher, Sir Ronald Aylmer (1890–1962), Oxford University Press, 2018-02-06, Приступљено 2019-03-17 
  14. ^ „EUGENIC LEGISLATION”. Journal of Heredity. 6 (3): 142—144. 1915-03. ISSN 1465-7333. doi:10.1093/oxfordjournals.jhered.a109077.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  15. ^ Fisher, R. A. (1919). „XV.—The Correlation between Relatives on the Supposition of Mendelian Inheritance.”. Transactions of the Royal Society of Edinburgh (на језику: енглески). 52 (02): 399—433. ISSN 0080-4568. doi:10.1017/S0080456800012163. 
  16. ^ Box, Joan Fisher (1981-05). „Gosset, Fisher, and the t Distribution”. The American Statistician. 35 (2): 61. ISSN 0003-1305. doi:10.2307/2683142.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  17. ^ Fisher, Geoff (2013-03). „Life support”. New Scientist. 217 (2909): 30. ISSN 0262-4079. doi:10.1016/s0262-4079(13)60742-3.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  18. ^ Kennedy, Michael (2001). Ronald [Russell], Sir Landon. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  19. ^ Heron, David (1910-04). „On the Probable Error of a Partial Correlation Coefficient”. Biometrika. 7 (3): 411. ISSN 0006-3444. doi:10.2307/2345396.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  20. ^ (Johann), Pfanzagl, J. (1994). Parametric statistical theory. Hamböker, R. Berlin: W. de Gruyter. ISBN 9783110889765. OCLC 815506977. 
  21. ^ „Statistical and Social Inquiry Society of Ireland: Centenary Celebrations”. Journal of the Royal Statistical Society. 110 (4): 348. 1947. ISSN 0952-8385. doi:10.2307/2981241. 
  22. ^ 1890-1962., Fisher, Ronald Aylmer, Sir, (1970). Statistical methods for research workers. (14th ed., rev. and enl изд.). Darien, Conn.,: Hafner Pub. Co. ISBN 0050021702. OCLC 135627. 
  23. ^ Fisher, R.A.; Fisher, R. A (1948). "Questions and answers #14". The American Statistician. 2 (5): 30–31. doi:10.2307/2681650. JSTOR 2681650.
  24. ^ Dallal, Gerard E. (1986-08). „STATOOLS: Statistical Utility Programs”. The American Statistician. 40 (3): 236. ISSN 0003-1305. doi:10.2307/2684555.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  25. ^ Fisher, R. A.; Balmukand, Bhai (1928-7). „The estimation of linkage from the offspring of selfed heterozygotes”. Journal of Genetics (на језику: енглески). 20 (1): 79—92. ISSN 0022-1333. doi:10.1007/BF02983317.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  26. ^ Richard Dawkins : how a scientist changed the way we think : reflections by scientists, writers, and philosophers. Grafen, Alan., Ridley, Mark. Oxford: Oxford University Press. 2006. ISBN 9780191516214. OCLC 77519739. 
  27. ^ Huxley, Julian; De Beer, Gavin (1963). The elements of experimental embryology. New York: [Hafner Pub. Co.] 
  28. ^ Cobban, Professor Alfred, (1901–1 April 1968), Professor of French History, University College, University of London, since 1953; Head of History Department, 1961–66; Editor of History, Oxford University Press, 2007-12-01, Приступљено 2019-03-17 
  29. ^ „Statistical and Social Inquiry Society of Ireland: Centenary Celebrations”. Journal of the Royal Statistical Society. 110 (4): 348. 1947. ISSN 0952-8385. doi:10.2307/2981241. 
  30. ^ 4. Analysis of Variance, De Gruyter Oldenbourg, 2007-12-31, стр. 99—148, ISBN 9783486843668, Приступљено 2019-03-17 
  31. ^ CHAPTER I. EARLY BELL SYSTEM EXPERIMENTATION, Harvard University Press, ISBN 9780674280540, Приступљено 2019-03-17 
  32. ^ Null Hypothesis, Springer-Verlag, Приступљено 2019-03-17 
  33. ^ Fisher, R. A. (1935-12). „THE FIDUCIAL ARGUMENT IN STATISTICAL INFERENCE”. Annals of Eugenics (на језику: енглески). 6 (4): 391—398. doi:10.1111/j.1469-1809.1935.tb02120.x.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  34. ^ Seidenfeld, Teddy (1992-08). „R. A. Fisher's Fiducial Argument and Bayes' Theorem”. Statistical Science. 7 (3): 358—368. ISSN 0883-4237. doi:10.1214/ss/1177011232.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  35. ^ Fisher, R. A. (1936-9). „THE USE OF MULTIPLE MEASUREMENTS IN TAXONOMIC PROBLEMS”. Annals of Eugenics (на језику: енглески). 7 (2): 179—188. doi:10.1111/j.1469-1809.1936.tb02137.x.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  36. ^ FISHER, R. A. (1937-06). „THE WAVE OF ADVANCE OF ADVANTAGEOUS GENES”. Annals of Eugenics. 7 (4): 355—369. ISSN 2050-1420. doi:10.1111/j.1469-1809.1937.tb02153.x.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  37. ^ Fisher, 4th Baron, (Patrick Vavasseur Fisher) (born 14 June 1953), Oxford University Press, 2013-12-01, Приступљено 2019-03-17 
  38. ^ 1890-1962., Fisher, Ronald Aylmer, Sir, ([1963]). Statistical tables for biological, agricultural, and medical research,. Yates, Frank, (6th ed., rev. and enl изд.). New York,: Hafner Pub. Co. ISBN 0028447204. OCLC 550706.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  39. ^ Fisher, R. A.; Corbet, A. S.; Williams, C. B. (1943). "The relation between the number of species and the number of individuals in a random sample of an animal population". Journal of Animal Ecology. 12 (1): 42–58. doi:10.2307/1411. JSTOR 1411.
  40. ^ Fisher, R.A. (1936-04-15). „Has Mendel's work been rediscovered?”. Annals of Science (на језику: енглески). 1 (2): 115—137. ISSN 0003-3790. doi:10.1080/00033793600200111. 
  41. ^ Franklin, Allan; Edwards, A. W. F.; Fairbanks, Daniel J.; Hartl, Daniel L.; Seidenfeld, Teddy (2008). Ending the Mendel-Fisher Controversy. University of Pittsburgh Press. ISBN 9780822973409.
  42. ^ 1891-1970., Sturtevant, A. H. (Alfred Henry), (2001). A history of genetics. Cold Spring Harbor, N.Y.: Cold Spring Harbor Laboratory Press. ISBN 0879696079. OCLC 45330256. 
  43. ^ Fisher, R. A. (1950). "Gene Frequencies in a Cline Determined by Selection and Diffusion". Biometrics. 6 (4): 353–361. doi:10.2307/3001780. JSTOR 3001780. PMID 14791572.
  44. ^ Box, Joan Fisher (2005-01-14), Fisher, Ronald Aylmer, John Wiley & Sons, Inc., ISBN 0471667196, Приступљено 2019-03-17 
  45. ^ Moehring, Amanda J.; Mackay, Trudy F. C. (2004-07). „The Quantitative Genetic Basis of Male Mating Behavior in Drosophila melanogaster”. Genetics. 167 (3): 1249—1263. ISSN 0016-6731. doi:10.1534/genetics.103.024372.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  46. ^ Fisher, Ronald (July 6, 1957), "Dangers Of Cigarette-Smoking", The British Medical Journal, London: British Medical Association, 2 (5035): 43, doi:10.1136/bmj.2.5035.43, JSTOR 25383068
  47. ^ Fisher, Ronald (August 3, 1957), "Dangers Of Cigarette-Smoking", The British Medical Journal, London: British Medical Association, 2 (5039): 297–298, doi:10.1136/bmj.2.5039.297-b, JSTOR 25383439, PMC 1961712
  48. ^ Fisher, Ronald (1958), "Cigarettes, Cancer, and Statistics" (PDF), The Centennial Review of Arts & Science, East Lansing, Michigan: Michigan State University Press, 2: 151–166
  49. ^ Fisher, Ronald (1958), "The Nature of Probability"(PDF), The Centennial Review of Arts & Science, East Lansing, Michigan: Michigan State University Press, 2: 261–274
  50. ^ Fisher, Ronald (July 12, 1958), "Lung Cancer and Cigarettes" (PDF), Nature, London: Nature Publishing Group, 182 (4628): 108, doi:10.1038/182108a0
  51. ^ Fisher, Ronald (August 30, 1958), "Cancer and Smoking" (PDF), Nature, London: Nature Publishing Group, 182 (4635): 596, doi:10.1038/182596a0
  52. ^ „Croonian Lecture - Population genetics”. Proceedings of the Royal Society of London. Series B - Biological Sciences. 141 (905): 510—523. 1953-09-09. ISSN 2053-9193. doi:10.1098/rspb.1953.0058. 
  53. ^ Aldous, Prof. David John, (born 13 July 1952), Professor of Statistics, University of California, Berkeley, since 1986, Oxford University Press, 2007-12-01, Приступљено 2019-03-17 
  54. ^ Author's Page, Elsevier, 2010, стр. xvii—xvii, ISBN 9780240806891, Приступљено 2019-03-17 
  55. ^ Predel, B., Au-Ra (Gold - Radium), Springer-Verlag, стр. 1—1, ISBN 3540435344, Приступљено 2019-03-17