Корисник:Marjanoviccmilicaa1/песак

Трговина Органима

подаци преузети са „Organ Donation Statistics | organdonor.gov”. www.organdonor.gov. Приступљено 2024-05-28.

Трговина органима је трговина људским органима, ткивима или другим деловима тела обично за сврху трансплантације. Према Светској здравственој организацији, трговина органима је комерцијална трансплантација где постоји профит, или трансплантација која се дешава изван националних здравствених система. Комерцијална трговина људским органима тренутно је илегална у свим земљама осим у Ирану.

Са недостатком легално набављених органа широм света, процењује се да илегална трговина људским органима генерише око 1,5 милијарди долара сваке године од отприлике 12.000 илегалних трансплантација. Постоје озбиљне последице по људску безбедност, посебно за најугроженије популације, као што су незапослени, бескућници и мигранти.

Светска здравствена организација је 2004. године позвала владе да предузму мере против трговине органима и заштите оне који су најугроженији. Такви напори су кулминирали Истанбулском декларацијом о трговини органима и трансплантационом туризму, где је више од 150 научних истраживача из 78 различитих земаља закључило да комерцијализоване трансплантације, трговина органима и трансплантациони туризам треба да буду забрањени.

Историја

Први научни извештај о овом феномену објављљен је у часопису The Lancet из 1990. године. Студија је пратила 131 пацијента из Уједињених Арапских Емирата и Омана који су прошли кроз трансплантацију бубрега у Мумбају и који су наводно имали бројне постоперативне проблеме.

У свом извештају о трговини органима у Европи, Комитет за социјална, здравствена и породична питања Савета Европе је написао да: "На глобалном нивоу, трговина органима није нови проблем. У 1980-им годинама, стручњаци су почели да примећују праксу која је касније названа 'трансплантациони туризам': Наиме богати Азијати су путовали у Индију и друге делове југоисточне Азије како би добили органе од сиромашних донора и тада, почињу да се појављују и друге дестинације, попут Бразила и Филипина. Такође, према неким оптужбама, Кина је укључена у трговину органима узетим од погубљених затвореника. Иако је продаја органа у Индији проглашена илегалном у већини региона новијим законима ипак се овај феномен наставио. Процене и подаци показују бар што се тиче Европе да је незаконита трговина релативно скромна на овом подручју, свакако овај проблем не губи на озбиљности, јер је врло вероватно да ће са новим медицинским напретком јаз између понуде и потражње за органима наставити да се шири."

Иран

Иран је једина држава која дозвољава куповину и продају органа за новац. Због недостатка инфраструктуре за одржавање ефикасног система за трансплантацију органа почетком 1980-их, Иран је 1988. године легализовао донацију бубрега од стране особа које нису у сродству. Добротворно удружење за подршку пацијентима са бубрежним болестима (CASKP) и Добротворна фондација за специјалне болести (CFSD) контролишу трговину органима уз подршку владе. Ове непрофитне организације повезују доноре са примаоцима, организујући тестове како би се осигурала компатибилност. Донори добијају пореске олакшице, бесплатно здравствено осигурање и често директну уплату од примаоца, при чему просечан донатор добија 1.200 долара. Неким донаторима се такође нуде могућности за запошљавање. Добротворне организације подржавају примаоце који не могу да приуште трошкове органа.

Органи се могу трансплантирати само између људи исте националности – на пример, Иранац не може купити бубрег од избеглице из друге земље. У 2017. години, од могућих 8.000 случајева мождане смрти, 4.000 органа је било одговарајуће, али само 808 је пресађено због недостатка сагласности. На легалним тржиштима у Ирану, цена бубрега креће се од 28.000 до 45.000 долара. На црном тржишту, исти бубрег може вредети преко 100.000 долара, при чему већину прихода узимају посредници. Типична цена плаћена донорама на црном тржишту износи око 5.000 долара, али неки донори добијају само 1.000 долара.

Неки критичари тврде да је ирански систем на неки начин принудан, јер преко 70% донора су сиромашни. Не постоји краткорочно или дугорочно праћење здравља донора органа. Такође, постоје докази да ирански донори доживљавају веома негативне последице, како у смислу здравља тако и емоционалне добробити.

Незаконита трговина органима

Према подацима Светске здравствене организације (СЗО), незаконита трговина органима подразумева уклањање органа из тела у сврху комерцијалних трансакција. Упркос глобалним забранама, ова пракса и даље постоји, са проценама да је од 5% до 42% трансплантираних органа незаконито добијено. Истраживања показују да незаконита трговина органима , са недавним извештајем организације Global Financial Integrity који процењује да генерише између 600 милиона и 1,2 милијарде долара годишње, у многим земљама. Ове земље укључују, али нису ограничене на:

• Анголу
• Бразил
• Канаду
• Кину
• Колумбију
• Костарику
• Египат
• Грузију
• Хаити
• Израел
• Либију
• Мексико
• Перу
• Филипине
• Русију
• Јужну Африку
• Уједињено Краљевство
• Сједињене Америчке Државе

Иако је тешко доказати тврдње о трговини органима због недостатка доказа и поузданих података, случајеви незаконите трговине органима су процесуирани. Лица и ентитети који су процесуирани укључују криминалне банде, болнице, посреднике у трговини органима, нефрологе и појединце који су покушали да продају своје органе. Сиромаштво, корупција и недостатак законодавства и спровођења закона подстичу превагу када је у питању незаконита трговине органима.

Трансплантациони туризам

Уједињена мрежа за дељење органа дефинише трансплантациони туризам као "куповину трансплантационог органа у иностранству, која укључује приступ органу уз заобилажење закона, правила или процеса било које или свих укључених земаља". Термин "трансплантациони туризам" описује комерцијализацију која покреће незакониту трговину органима, али не сав медицински туризам за органе је незаконит. Трансплантациони туризам изазива забринутост јер укључује пренос здравих органа у једном правцу, исцрпљујући регионе где се органи купују. Овај пренос обично се одвија: са југа на север, из земаља у развоју у развијене земље, од жена ка мушкарцима и од људи боје коже ка белцима. На пример, 2007. године у Канади и Уједињеном Краљевству, стручњаци су проценили да је око 30 до 50 њихових пацијената за трансплантацију незаконито купило органе у иностранству.

Бубрег је најчешће тражени орган у трансплантационом туризму, извештаји процењују да 75% свих незаконитих трговина органима укључује бубреге. Трговина јетром је такође значајна у трансплантационом туризму, иако се јетра може регенерисати, што чини донације јетре нефаталним, оне су много ређе због изузетно болног постоперативног опоравка који одвраћа донаторе. Други високо цењени делови тела који се често продају укључују рожњаче и неоплођене јајне ћелије ,док се ниже цењене телесне материје укључују крв, кожу и кости/лигаменте. Иако постоји велика потражња, и сходно томе веома висока цена за виталне органе као што су срца и плућа, трансплантациони туризам и трговина органима ових делова тела је веома ретка због сложене природе трансплантационе хирургије и напредних медицинских установа потребних за такве трансплантације.

Глобална реакција

Међународна заједница је издала многе уредбе и декларације против трговине органима. Примери укључују осуду Светске медицинске организације из 1985. године на комерцијалну употребу органа; Конвенцију о људским правима и биомедицини Савета Европе из 1997. године и њен Опциони протокол из 2002. године о трансплантацији органа и ткива људског порекла; и Декларацију из Истанбула о трговини органима и трансплантационом туризму. Декларација из Истанбула дефинише трансплантациони комерцијализам, трговину органима и трансплантациони туризам. Она осуђује ове праксе на основу кршења једнакости, правде и људског достојанства. Декларација има за циљ да промовише етичке праксе у трансплантацији и донацији органа на међународном нивоу. Иако није обавезујућа, више од 100 организација за трансплантацију подржава њене принципе, укључујући земље као што су Кина, Израел, Филипини и Пакистан, које су појачале своје законе против незаконите трговине органима након објављивања декларације.

Светска здравствена организација (СЗО) такође игра значајну улогу у осуди незаконите трговине органима. СЗО је први пут прогласила трговину органима незаконитом 1987. године, наводећи да таква трговина крши Универзалну декларацију о људским правима. Она такође осуђује праксу на основу тога што "је вероватно да искоришћава најсиромашније и најрањивије групе, поткопава алтруистичку донацију и доводи до профитерства и трговине људима." 1991. године, на 44. Светској здравственој скупштини, одобрила је девет водичних принципа за трансплантацију људских органа. Принципи јасно наводе да органи не могу бити предмет финансијских трансакција. 22. маја 2004. године, ови принципи су мало измењени на 57. Светској здравственој скупштини. Они су намењени за употребу влада широм света. Ове глобалне иницијативе су послужиле као корисни ресурс за успостављање професионалних медицинских кодекса и правног оквира за ово питање, али нису обезбедиле санкције потребне за спровођење закона.

Утицај на сиромашне

Подаци из Светске здравствене организације указују да су донатори у илегалној трговини органима преовладавајуће сиромашни људи у земљама у развоју. У једном истраживању донатора органа у Индији, на пример, 71% свих донатора било је испод границе сиромаштва. Сиромашни људи (укључујући сиромашне мигранте) вероватније су жртве крађе органа. Извештаји о овој пракси обично карактеришу жртве као незапослене особе (често, али не увек, мушкарце) између 20 и 40 година који су тражили посао и изведени из земље на операције. На пример, 2017. године у Либану је откривен све већи број случајева трговине органима, пошто су сиријске избеглице очајнички желеле да издржавају себе и своје породице.

Сиромашни људи такође су склонији да добровољно продају своје органе. Један од главних разлога које донатори наводе зашто продају своје органе је да измиреју дугове. Мигранти, на пример, могу користити новац за измирење дугова ка трагачима за људима. Најсиромашнији се често сматрају поузданијим метама за трансплатацију органа зато што су највише у потреби за новцем. Иако неки подржаваоци трговине органима тврде да помаже извлачење неких људи из сиромаштва пружањем компензације донаторима, докази ове тврдње су предмет жестоке расправе. У многим случајевима, људи који продају своје органе да би измирили дугове не успевају да изађу из тих дугова и остају у замкама дугова. Често, људи осећају да немају избор него да донирају своје бубреге због екстремног сиромаштва. У неким случајевима, органи се продају члановима породице, или од родитеља ка потомцима, или од одрасле деце ка родитељима. Ово је чешће у земљама где су чекања мање формална, и код породица које не могу да си приуште излазак из земље за трансплатацију.

Извештаји Светске здравствене организације показују смањено здравствено и економско благостање за оне који донирају органе путем трансплатације. У Ирану (где је продаја органа законита), 58% донатора пријавило је негативне здравствене последице. У Египту, колико 78% донатора имало је негативне здравствене исходе, и 96% донатора изјавило је да жале што су донели. Ови налази су релативно конзистентни у свим земљама: они који продају своје органе на тржишту имају опште лошије здравље. Нестандардни услова током трансплатационих операција такође може довести до преноса болести као што су хепатитис Б, хепатитис С и ХИВ. Лоше здравље донатора додатно се појачава депресијом и другим менталним болестима које изазива стрес од донирења и неодговарајуће неге након операције.

Проблеми са применом

Иако постоји много законских одредби о трговини органима, законодавци нису успешно примењивали ове мандате. Једна од проблема примене је недостатак комуникације између медицинских власти и правосудних органа. Често је приступ информацијама о лицима укљученим у илегалне трансплантације органа ограничен медицинским регулативама о заштити тајне. Без могућности да прегледају медицинске записе и историје да би изградили ефикасан случај против извршилаца, надлежни не могу потпуно да примене законе о трговини органима. Наиме, правосудне агенције морале би сарађивати са медицинским властима у јачању знања и примени закона о трговини органима да бидошло до успешног исхода.

Предложена решења

Различити предлози су изнети за заустављање тока илегалних органа широм света. Главна стратегија је да се повећа снабдевање легално донираним органима, чиме се смањује потражња која покреће нелегалну трговину органима. Један начин да се постигне овај циљ је да државе уведу политике претпостављеног пристанка. Са законима о претпостављеном пристанку, пристанак за донирање органа се претпоставља по смрти осим се појединац претходно „одјавио“ подношењем документације.Политике претпостављеног пристанка већ су прихваћене у различитим земљама, укључујући Бразил, одређена подручја Сједињених Држава и неколико европских земаља. Истраживања показују повећање од 25–30% доступних органа у земљама са овим системом.

Још један предложени метод је увођење закона којим би се лекари ставили на одговорност за непријављивање случајева који укажу на трговину органима. Ако би се увеле мере одговорности, лекари би били одговорни као помагачи ако свесно врше операције са органима са црног тржишта.

Многи људи у Сједињеним Државама верују да би усвајање система за регулисање трговине органима сличног оном у Ирану помогло у смањењу националног недостатка бубрега. Тврде да би Сједињене Државе могле да усвоје сличне политике како би промовисале одговорност, обезбедиле безбедност у хируршкој пракси, користиле регистре давалаца и пружиле даваоцима доживотну негу. Далеко суштински, тврде да би приватне здравствене осигуравајуће компаније и федерална влада биле заинтересоване за обезбеђивање такве неге за даваоце, и да би се могли усвојити закони којима би се доживотна нега учинила неопозивим условом за сваки договор о донирању.