Корисник:Milena637/песак

Вељко Милићевић
Вељко Милићевић
Лични подаци
Датум рођења	14. јануар 1886.
Место рођења	Чаглић, Славонија
Датум смрти	5. новембар 1929. (43 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Књижевни рад
Најважнија дела	Беспуће, Мртви животи, Опсене

Вељко Милићевић, (Чаглић, Славонија, 14. јануар 1886. – Београд, 5. новембар 1929), српски писац, преводилац и публициста.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 14. јануара 1886. године у Чаглићу. Основну школу и гимназију је похађао у Доњем Лапцу у Лици, затим у Госпићу, Загребу и Београду, студирао је у Женеви, лондону и Паризу, да би се по повратку запослио у редакцији листа "Народ" у Сарајеву.Током балканских ратова је био ратни дописник и добровољац, па онда шеф Пресбироа у француској и министар Црногорске владе у емиграцији. После Првог светског рата живео је у Београду и био новинар "Времена" и "Политике", те сарађивао и са многим другим листовима, и бавио се превођењем. Што се његовог књижевног стваралаштва тиче, оно није обимно, а чине га приповетке, романи и есеји , у којима је углавном сликао тешка духовна стања, умор од живота и клонулост , и како је Скерлић приметио "упавши у новинарство, он је готово напустио књижевни рад и истрошио свој таленат". Нека од његових дела су "Беспуће", " Мртви животи", "Опсене". Остали раад Вељка Милићевића, иако мање важности од Беспућа, не заслужује ни заборав. За живота, поред овог романа и младалачке брошуре Некабаљерске мисли (1904), он је засебно објавио само други роман Опсене, који, с правом, није привукао већу пажњу.Пишчев отац Милан А. Милићевић објавио је 1932. године збирку Дечја душа Вељка М.Милићевића и његове ране песме.После последњег рата од Милићевића је посебно штампана само приповетка Вихор, која је ушла и у два избора наших приповедача: Приповедачи II, библиотека и Српска реалистичка приповетка. Вељко Милићевић умро је 5. новембра 1929 године у Београду, а данас једна улица у главном граду носи његово име.

Одликовање[уреди | уреди извор]

У Црној Гори је одликован Медаљом за храброст, Јубиларном споменицом црногорском и Даниловим орденом III, IV и V степена.

Библиографија[уреди | уреди извор]

Некаваљерске мисли, памфлет, Београд 1904
Беспуће, Сарајево 1913.2
Опсене, Београд 1922
Приповетке I-II, Београд, I, 1930; II, 1939
Дечја душа Вељка Милићевића и његове ране песме, Београд 1932
Вихор, prip., Београд 1952

Беспуће[уреди | уреди извор]

Најзначајније дело му је роман Беспуће (1912), први модеран роман у српској књижевности, у којем обрађује тему безавичајности новог човека. Роман говори о повратку интелектуалца Гавра Ђаковића у завичај. Главни јунак добија улогу странца међу својима, равнодушног и непознатог човека у некада познатој средини. Честа употреба симбола, „хладних” мотива (први пут се у српској књижевности користи мотив воза), социјално-политичких мотива, окретање урбаној средини, неке су од карактеристика које овај роман чине модерним. Ово је роман атмосфере, с малим бројем ликова, статичним догађајима и мотивима. Писац користи бројне метафоре и дескрипцију да би приказао кризу главног јунака, коју појачава повратак у завичај и која кулминира у нервни слом. Михајло Пантић је у своју антологију српске приповетке уврстио и Вељка Милићевића.