Корисник:Milens/Хришћанство

Хришћанство (енг. Christianity) је једна од монотеистичких (једнобожачка) религија настало на простору моћне Римске империје. Заснована је са појавом Исуса Христа (енг. Jesus Christ, хебрејски: Јошуа) у првом веку нове ере. Током прва три века њеног развијања, првенствено је преставњене као религија римских робова и најнижих друштвених слојева. Због проповедањ једнакости брзо је завладала сиромашнима о одбачена од стране богатих. У почетку је имало многобројне секте, али се касније, углавном заслугом хеленистичког образованог проповедника Павла из Тарса (тзв. Апостола Павла), организовало у јединствену религиозну заједницу, цркву. Данас, хришћанство преставља једну од најраспрострањенијих светских религија, чији број верника прелази 2 200 000 000. Данас се под хришћанством подразумевају три цркве: Православна, Католичка и Протестантска.

Историја хришћанства

Званично, хришћанство је религија која која настаје у првом веку нове ере. Тачније, година рођења Исуса Христа, преставља годину новог рачунања времена. Али, за слободно се може рећи да су темељи хришћанства постављени 2000 година пре нове ере. са појавом Аврама, Исака и Јакова. То је прича стара више хиљада година. Аврам, Исак и Јаков су престављени као пророци који су веровали у бога Јехову (јеврејски: Јахве односно ЈХВХ). Њихов задатак, био је да проповедају божије речи и тако подуче народ о постојању бога Јехове. Такође, имали су задатак да припреме пут и наговесте рођење Исуса Христа-Сина божијег.

Хришћанство се појављује на тлу Израела, који је тада био окупиран од стране Римљана. За само три века њеног развијања, постало је званична религија многих држава и народа. Хришћанство је било организовано у јединственој религиозној заједници, цркви. Први хришћани су, за симбол Исуса Христ, одабрали знак рибе. „Исус Христ, Божији син, Спаситељ“, се на грчком пише Ису Ристу Теу Иос Сотир, а прва слова даји реч „ИХТИС“, што у преводу са грчког, значи риба.

Исус Христ

Исус се сматтра за ознивача хришћанске религије. По њему је религија и добила име. Година његовог рођења представља годину почетка нове ере и новог начина рачунања времена. До недавно се сматрало да су Исус и саме библиске приче мит или легенда. Најновија истраживања доказала су да је Исус ипак историска личнос. То су закључили проучавајући деле нехришћанских књижевника из првог века нове ере – Јосифа Флавија и Тацита. Основни извори о животу и раду Исуса Христа, представља Нови завет, други део свете хришћанске књиге, Библије (грч. Библија у преводу „Књига“).

Живот Исуса Христа - Библијске приче

Према предању Исус је син Бога Јехове и девице Марије. Наиме, његов долазак најавио је анђео Габријел којег је посло сам Бог. Габријел је објаснијо Марији да је она изабрана да роди Божијег сина и да ће убрзо бити оплођена светим духом. То је објаснијо и Јакобу- будућем Маријином мужу. Реко им је да детету дају име Исус Христ. Христ у преводу значи месија, помазаник, од Бога послат. Тако је и било. Исус убрзо постаје мудар проподавац. Сакупља народ и преносе им поруке од Бога дате, учећи их хришћанском моралу и принципима. Убрзо затим почиње да чини чуда: лечи болесне, храни гладне, оживљава мртве, поји жедне... Око 30 године свог живота бива крштен код Јована Крститеља. Потом бира дванаест апостола: Петра (Симона), Андрију, Јакова Зеведејева, Јована, Филипа, Вартоломија, Матеја, Тому, Јакова Алфејева, Симона, Левеја званог Тадија и Јуду Искариотског. После три године проповедања бива ухапшен и доведен пред Синедрион (јеврејски суд), а потом је предат римском гувернеру Понтију Пилату. Исус је осуђен да умре као роб разапет на крсту. На тајној вечери, уочи своје смрти говори ученицима ко ће га издати. Такође им говори да ће трећег дана после своје смрти, васкрснути и придружити се своме оцу на небу. Хлеб који су јели на тој вечери Исус је реко да је то његово тело, а вино које су пили, да преставља његову крв. И да тако треба и да остане. По предању у тренутку када је подлегао мукана разапет на крст, спустио се мрак, иако је било подне. Последње речи су му биле: „Опрости им оче, незнају шта чине.“

Библија – Света књига

Библија ( другачије: Свето Писмо, енг. Bible) је хришћанска света књига. Састоји се из два дела: Старог завета, у којем је описан настанак Земље и људи на њој, и њинов развој, до рођења Исуса Христа, и Новог завета, у коме је описан живот Исуса, кроз четири јеванђеља, и будућност људи и њиховог живота на Земљи. Нови завет је збирка списа идеолога и оснивача ране хришћанске цркве, писаних на грчком и делимично на јеврејском језику у првом и другом веку нове ере. Иначе, и сам Исус је говорио арамејски. Овај језик данас је мртав. Нови завет садржи укупно 27 списа канонизованих у неколико фаза закључно са четвртим веком, иако су сви текстови били довршени до средине другог века. Садржи четири јеванђеља (грчки: evangelion - добра вест) и то по Матеји, Луки, Марку и Јовану. Прва три јеванђеља су синоптичка. Нови завет такође садржи рану црквену историју (дела апостолска), двадесетједну посланицу и једну апокалипсу (откровење Јованово). Управо четири јеванђеља представљају извештај о Исусовом животу, о његовим казивањима и делима. Према Библији, Исус је зачет безгрешним зачећем. Идеја да је Исуса родила девица требало би да испуни веровање из Старог завета да је он Син Божији. Према историјским подацима рођен је у 31. години владавине римског императора Августа, у Ветлајему, у Јудеји, мајке Марије, у сиромашној јеврејској породици, која се склонила у Галилеју. Галилеја је планинска област западно од реке Јордан и Галилејског језера. Према Јосифу Флавију код Јевреја су у то време постојале три филозофске струје: фарисеји, садукеји и такозвани есенци. Треба напоменути да је Исус био попут рабина (хебрејски: учитељ, познавалац писма), односно јеврејски свештеник и да је он уствари изнутра реформисао јеврејску религију. Јеванђеља (што у преводу са грчког значи „Добра вест“), написана су између 65. и 100. године н.е. А написао их је Матеја, Марко, Лука и Јован, по којима су и добил имена. Сматра се да је библија писана између 100. и 300. године нове ере. Данас библија преставља не само хришћанску свету књигу, него и најпродаваније дело свих времена преведено на око 1500 језика. Поред хришћанске библије, која се разликује код католика и православаца, постоји и Хебрејска библија (енг. The Hebrew Bible, хебрејски: Tanakh).

Црква - Ширење хришћанства

Црква првих хришћана формирана је око апостола у Јерусалиму. После Педесетнце (Пентекосте) (дан када је, по Исусовом пресказању,свети дух сишао на апостоле), они објављују вести о Исусовом васкрсењу. Оснивају цркву по целом Средоземљу које је тада било по влашћу Римљана. Према списама апостола Петра (15.-67. г.н.е), многи јудеисти окрећусе хришћанству. Они бивају искључени из јеврејских заједница. Тада су они у сирији у Антохији, по први пут названи хришћанима. Распадом Римског царства 476. године хришћанство ће постати једина веза између две новонастале државе – Западно и Источно Римско царство. Распадом западног и развојом Источног царства, Средоземљем се развија брилијантна хришћанска култура која ће прве значајније сукобе имати 650. г. Са новооснованом исламском вером.

Милански едикт

Цар Константин Велики који је владао од (306. – 337.) увидевши безопасност , шта више потенцијалну корисност нове религије по државу, због хришћанског учења да је свака власт од бога, 30. априла 313. године Миланским едиктом проглашава равноправност хришћанства са осталим религијама, и оно убрзо постаје и званична државна религија у Римском царству. Интересантна је чињеница да, иако је био први хришћански владар, Константин није био крштен, већ га је пред смрт крстио Еузебије. Између цркве и државе склопљен је обострано користан савез. Касније је хришћанство постало владајућа религија европских народа. У име хришћанства вођени су многи ратови са циљем покоравања народа и наметања истог. Подела хришћанске цркве. Бројне несугласице између истока и запада римске инперије, као и различитост филозофских оријентација и тумачења теолошких питања (на пример тумачење догме о Светој Тројици) у различитим деловима царствасу проузлоковале су распад, односно поделу хришћанске цркве. Прва подела извршена је 1054. Тада је извршен расклоп (грч. Шизме) и тиме завршен спор између римског папе Лава 19 и цариградског патријарха Михајла Керуларија. С једне стране је реформисана Православна („ортодоксна“) црква ( она која чува стварну доктрину седам црквених сабора), која одбацује и не признаје универзални ауторитет папе. Са друге стране је реформисана „Римокатоличка“ црква („она која одржава свет у јединство), у којој папа има фундаменталну улогу. Ове две цркве нису имале никакве контакте све до 1964. године када су папа Павле 4 и патријарх Атинагорас поново успоставили везе католичке и православне цркве.

Хришћанска веровања

Хришћани верују у Исуса Христа. Сматрају га сином бога Јехове. Верују да је он послат на земљу да проповеда и учи народ о хришћанском морралу и о рају и његовим тајнам. Кључно веровање је веровање о Исусововом разапеће, који представља откуп свих људских грехова. Дан Исусовог рођења, хришћани празнују као Божић, а дан његовок васкрсења, као Ускрс (Васкрс). Дан Христовог страдања обележен је као Велики петак и он означава најтужнији хришћански празник. Хришћани такође верују у живот после смрти. Верници према предању одлазе у Рај, а неверници у Пакао.