Ослобођење Врања 1878. године представља једну од завршних етапа ослобођења српских земаља од османске власти. После почетка Другог српско-турског рата, војска кнежевине Србије је покренула офанзиву на територији данашње јужне Србије. После Грделичке битке је успела да провали у Масуричку котлину, чиме јој се пут за Врање практично отворио. Истовремено су букнули бројни устанци широм јужне Србије, па и у самој околини Врања, а српска команда је, да би се повезала са устаницима у Пољаници, послала потпоручника Степу Степановића са задатком да оснује устанички батаљон, који је одиграо веома важну улогу у ослобођењу.
Српским снагама је командовао генерал Јован Белимарковић и биле су распоређене дуж десне стране Јужне Мораве, док је османским снагама командовао дивизијски генерал Асаф-паша. Његове снаге биле су распоређене дуж леве стране Јужне Мораве. Борба за ослобођење је званично почела 26. јануара, када су српске снаге почеле да се пребацују на леву страну Мораве и кулминирала је великом битком 31. јануара, у којој је учествовало око 22.000 војника, а завршила се српском победом и заплењивањем бројне османске опреме. У борби се поред Степе Степановића, истакао и потпоручник Стојичевић који је погинуо у борбама на Девотину, као и мајорРадомир Путник, који је био задужен за потеру за османским војницима који су после битке бежали према Прешеву и Бујановцу.
1945 — Вилхелм Густоф, пренатрпан немачким избеглицама, потонуо је у Балтичком мору након напада совјетске подморнице. Погинуло је око 9.500 особа, што је највећа поморска несрећа.
.jpg)
