Одрасла је у Шапцу, где је завршила основну школу и гимназију. Пошто је њен отац још у младости био близак са комуниста, Вера се следећи његов пример још као учесница гимназије определила за револуционарни омладински покрет. Након доласка на студије медицине у Београд, постала је 1938. године члан Савеза комунистичке омладине (СКОЈ). Током студија је активно учествовала у револуционарном студенстком покрету, као и у Омладинској секцији Женског покрета. У чланство Комунистичке партије (КПЈ) примљена је фебруара 1940. године.
Политички је деловала међу омладином и женама Шапца, па је у јесен 1940. године постала члан Окружни комитет КПЈ за Подриње и секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Подриње. Након окупације Југославије, 1941. године вратила се у Шабац, где је радила на организовању омладине и припремама оружаног устанка. Након формирања Мачванског партизанског одреда, јула 1941. године, радила је политички са женама Подриња. Поред политичког рада, учествовала је и у борбама. Након почетка Прве непријатељске офанзиве, септембра 1941. године одред је морао да се повуче, а Вера је била упућена на политички рад у Јадар. У Лозници су је заробили јадарски четници, али је уз помоћ партизана успела да буде спашена из четничког затвора и врати се у одред.
Услед напорних маршева на путу ка Мачви, крајем децембра 1941. године, тешко се разболела због чега је била пребачена у село Текериш. Овде су је почетком марта 1942. године открили и заробили легализовани четници војводе Даке Тешмановића и потом предали Гестапоу у Шабац. Као „опасна комунисткиња” у истрази је била подвргнута мучењима, али како ништа није одала, осуђена је на смрт. Стрељана је 18. марта 1942. године заједно са шездесетак талаца на месту Шицара, у близини села Кленак. За народног хероја проглашена је 6. јула 1953. године.
1955 — Југословенски и совјетски лидер Јосип Броз Тито и Никита Хрушчов потписали су Београдску декларацију којом су нормализовани односи Југославије и СССР, нарушени резолуцијом Информбироа из 1948. године.
