Крајпуташ у Доњој Црнући
Крајпуташ на раскрсници у Доњој Црнући | |
---|---|
Опште информације | |
Место | Доња Црнућа |
Општина | Општина Горњи Милановац |
Држава | Србија |
Врста споменика | крајпуташ |
Време настанка | 20. век |
Крајпуташ на раскрсници у Доњој Црнући (Општина Горњи Милановац) налази се на аутобуском стајалишту „Црнућара”, на регионалном путу Горњи Милановац–Крагујевац. Крајпуташ је подигнут извесном Марјановићу, војнику I класе из Црнуће.[1]
У пописима житеља Горње и Доње Црнуће страдалих у ослободилачким ратовима Србије 1912-1918. године, осим другопозивца наредника Светозара Марјановића из Доње Црнуће који је умро 1915. године, нема помена других војника са овим презименом.[2]
Историјат
[уреди | уреди извор]Споменик је дуго је био занемарен. Приљубљен уз зидану ограду оближње куће, затрпаван је дугогодишњим наносима и нивелисањем пута. Годинама је служио као приручно седиште док се чека аутобус, о чему сведоче излизане странице споменика.[3]
Опис споменика
[уреди | уреди извор]Стуб је облика квадра, са страницама ширине 24 cm. Садашња висина споменика износи 70 cm, што је најмање половина првобитне висине. На предњој и десној бочној страни уклесани су истоветни декоративни крстови на постољу, висине 50 cm. На левом боку приказана је пушка окренута надоле, видљива до половине.
Епитаф
[уреди | уреди извор]У књизи Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја фотографа Саше Савовићанаводи се да је на споменику могуће прочитати део натписа.[3]
На предњој страни, испод крста пише: ПР++/ПУТН+/+ПРОЧ/+ТА+/ОВАЈ, што је уобичајена формулација карактеристична за крајпуташе: „Приђи путниче и прочитај овај...”[4][5]
На десној страни, такође испод крста, пише „Марјановић из”, а када се откопа око стуба, чита се и наставак текста: „Црнуће, војник I класе”.[3] На полеђини, с великим трудом јер је споменик од зида удаљен само 10 cm, помоћу огледала може да се прочита:
ПОГИБЕ / 14. Г. / ТУНА / КЛАДНИЦИ[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. стр. 141—142. ISBN 978-86-519-0181-5.
- ^ Ђукић, Исидор (2005). Рудничани и Таковци у ослободилачким ратовима Србије 1912-1918. године, (II допуњено и измењено изд.). Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја. стр. 178—180; 204—206. ISBN 978-86-82877-16-5.
- ^ а б в г Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. стр. 141—142. ISBN 978-86-519-0181-5.
- ^ Стојић, Никола Ника (1986). Драгачевски епитафи: записи са надгробника и крајпуташа (Прво изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. стр. 150—152.
- ^ Николић, Радојко (1998). Каменописци народног образа: Каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: Литопапир. стр. 14—15.
Литература
[уреди | уреди извор]- Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. стр. 141—142. ISBN 978-86-519-0181-5.
- Радичевић Бранко В, Плава линија живота: српски сеоски споменици и крајпуташи, „Савремена школа” Београд, 1961.
- Стојић Никола Ника, Драгачевски епитафи: записи са надгробника и крајпуташа, Међуопштински историјски архив Чачак, 1986.
- Дудић Никола, Стара гробља и народни белези у Србији, Републички завод за заштиту споменика културе Београд, Посебна издања 13, „Просвета” Београд. 1995. ISBN 978-86-07-00900-8.
- Николић Радојко, Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије, „Литопапир” Чачак, 1998.
- Ђуковић Исидор, Рудничани и Таковци у ослободилачким ратовима Србије 1912-1918. године, II допуњено и измењено издање, Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године; Музеј рудничко-таковског краја Горњи Милановац. 2005. ISBN 978-86-82877-16-5.
- Савовић Саша, Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја, Службени гласник Београд; Музеј рудничко-таковског краја Горњи Милановац. 2009. ISBN 978-86-519-0181-5.. ISBN 978-86-82877-29-5.