Пређи на садржај

Култура Ирана

С Википедије, слободне енциклопедије
Нишапур, празник Новруз, иранска породица у традиционалној одјећи.

Култура Ирана (персијски: فرهنگ ایران) или култура Персије[1][2][3] је међу најутицајнијим на свијету. Иран (Персија) се широко сматра једном од колијевки цивилизације.[4][5][6][7] Због свог доминантног геополитичког положаја у свијету, снажно је утицао на народе и културе смјештене у јужној Европи, источној Европи на западу; Централној Азији на сјеверу; и Јужној Азији, Источна Азија и Југоисточна Азија на истоку.[4][5][6][7] Иранска историја је имала значајан утицај на свијет кроз умјетност, архитектуру, поезију, науку и технологију, медицину, филозофију и инжењеринг. Култура Ирана, као и сам Иран, датира око двије и по хиљаде година уназад и датира из доба зороастризма.[8] Модерна култура која постоји у Ирану је сложена синтеза предисламских и исламских норми, феномена, идеја и слика.

Дуго времена је иранска култура била доминантна култура Блиског истока и централне Азије, а персијски је био језик интелигенције, елите ових региона, током већег дијела другог миленијума нове ере.

Током сасанидске ере, иранска култура је имала значајан утицај на Кину, Индију и Римско царство, достигавши западну Европу и Африку. Овај утицај је одиграо значајну улогу у формирању и азијске и европске средњовековне умјетности. Многи важни слојеви онога што је тада постало познато као исламско знање: филологија, књижевност, јуриспруденција, филозофија, медицина, архитектура и природне науке били су засновани на различитим принципима и праксама преузетим из Сасанијског Ирана.[9]

Еклектична културна еластичност једна од кључних карактеристика иранског идентитета и кључ његове историјске дуговјечности.[10] Штавише, иранска култура се манифестовала у неколико аспеката током историје Иранске висоравни, као и Јужног Кавказа, Западне Азије и Централне Азије.

Језици Ирана

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Ирански језици, Ирански народи и Азери

У Ирану се говори неколико језика, укључујући језике из иранске, турске и семитске језичке породице. Према Свјетској књизи чињеница, 78% Иранаца говори ирански језик као свој матерњи језик, 18% говори турски језик као свој матерњи језик, а 2% говори семитски језик као свој матерњи језик, док преосталих 2% говори језике из разних других групе.[11] Иако Азери говоре турски језик, због своје културе, историје и генетике, често се повезују са иранским народима.[12]

Преовлађујући језик и национални језик Ирана је персијски, који се течно говори широм земље. Азерски се говори првенствено и широко на сјеверозападу, курдски и лури се говоре првенствено на западу, мазандарани и гилаки се говоре у регионима дуж Каспијског мора, арапски првенствено у приобалним регионима Персијског залива, белучки првенствено на југоистоку и туркменски првенствено у сјеверним пограничним регионима. Мањи језици раширени у другим регионима, између осталих, укључују талишки, грузијски, јерменски, асирски и черкески.

Према стручној публикацији Ethnologue: Languages of the World процењује да постоји 86 иранских језика, од којих су највећи персијски, пашту и курдски дијалекатски континуум са процјењеним 150–200 милиона изворних говорника иранских језика широм свијета.[13][14][15] Персијски дијалекти се спорадично говоре широм региона од Кине преко Сирије до Русије, мада углавном на Иранској висоравни.

Религије Ирана

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Иранске религије
Шахова џамија, Исфахан

Зороастризам је био национална вјера Ирана више од миленијума прије арапског освајања. Имао је огроман утицај на иранску филозофију, културу и умјетност након што је народ Ирана прешао на ислам.[16] Персијска династија Саманида учинила је велике покушаје да прошири исламску вјеру у 9. и 10. вијеку, истовремено промовишући персијски културни препород. Све до 16. вијека, Иран је био већински сунитски, што је започело златно доба умјетности и науке.[16] Године 1501. династија Сафавида преузела је контролу над Ираном и учинила шиитски ислам државном религијом, што је био један од најважнијих догађаја у исламској историји.[16]

Данас од 98% муслимана који живе у Ирану, око 89% су шиити, а само око 9% сунити. Ово је сасвим супротан тренд процентуалне дистрибуције шиита према сљедбеницима сунитског ислама у остатку муслиманског становништва од државе до државе (првенствено на Блиском истоку) и широм остатка свијета.

Следбеници Бахаи вјере чине највећу немуслиманску мањину у Ирану. Бахајци су раштркани по малим заједницама у Ирану, иако изгледа да постоји велика популација Бахаја у Техерану. Иранска влада активно спроводи прогон Бахаја.

Сљедбеници хришћанске вере се састоје од око 250.000 Јермена, око 32.000 Асираца и малог броја римокатолика, англиканаца и протестантских Иранаца које су мисионари преобратили у ранијим вијековима. Дакле, хришћани који живе у Ирану су првенствено потомци старосједелачких хришћана који су преобраћени током 19. и 20. вијека.

Јудаизам је званично призната вјера у Ирану и упркос непријатељствима између Ирана и Израела око палестинског питања, миленијумима стара јеврејска заједница у Ирану ужива право да слободно практикује своју вјеру, као и да има мјесто у парламенту посвећено репрезентативни припадник своје вјере. Поред хришћанства и јудаизма, зороастризам је још једна званично призната религија у Ирану, иако сљедбеници ове вјере немају велику популацију у Ирану. Поред тога, иако је било изолованих инцидената, предрасуда против Зороастријанаца, већина сљедбеника ове вјере није била прогањана.

Празници

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Празници Ирана

Персијска година почиње у прољећној равнодневици: ако астрономска прољећна равнодневица долази прије поднева, онда је данашњи дан први дан персијске године. Ако равнодневица пада послије поднева, онда је сљедећи дан званични први дан персијске године. Персијски календар, који је званични календар Ирана, је соларни календар са почетном тачком која је иста као и исламски календар. Према иранском Закону о раду, петак је седмични дан одмора. Радно вријеме државних службеника је од суботе до среде (од 8 до 16 часова).[17]

Иако датуми одређених празника у Ирану варирају (због календарског система који користе, већина ових празника је отприлике у исто вријеме), неки од главних државних празника у Ирану укључују Дан национализације нафте (20. март), Јалда (која је најдужа ноћ у години) (21. децембар), Новруз — што је ирански еквивалент Нове године (20. март), дан пророковог рођендана и имама Садека (4. јуна) и дан смрти имама Хомеинија (5. јуна). Додатни празници укључују Годишњицу устанка против шаха (30. јануар), Ашуру (11. фебруар), Побједу исламске револуције 1979. (20. јануар), Сиздах-Бедар — Дан јавних излета за окончање Новруза (1. април) и Исламски Дан Републике (2. април).

Ирански празници који имају дубоке културне корене у историји земље укључују:[8]

  • Новруз (перс. نوروز‎) је новогодишњи празник (21-23. март или 1. фарвардин).
  • Чахаршанбе-Сури (персијски: چهارشنبه‌سوری‎) је празник ватре уочи Новруза, који обиљежава долазак прољећа и поновно рађање природе.
  • Сиздах-бе-дар (перс. سیزده بدر‎) - дан природе (2. април или 13. фарвардин).
  • Шаб-е Јалда (перс. شب چله‎) - ноћ рођења Митре, персијског бога свјетлости и истине (21-21. децембар, у ноћи од 30. азара на 1. дан).
  • Мехреган (перс. مهرگان‎) је народни празник жетве, лични дан Митре (2. или 16. октобар Мехра).

Жене у персијској култури

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Жене у Ирану

Од Револуције 1979. године, Иранке су изгубиле скоро сва своја права која су стечена 1962. године под влашћу Мохамеда Резе Пахлавија. Многе рестриктивне и законске мјере су наметнуте од 1979. године, укључујући обавезни хиџаб. По закону, свједочење жена на суду вриједи упола мање од свједочења мушкараца под владавином исламског режима, старост за улазак у брак је 9 година, а брачно силовање је легално. Жене не могу напустити земљу без формалне дозволе својих старатеља (оца или мужа). Не могу да се кандидују за предсједника или да постану судије. Ово је упечатљива промјена у односу на пуна и једнака права која су жене уживале током Пахлавијеве ере. Иранке које су стекле самопоуздање и високо образовање током Пахлавијеве ере учествовале су у демонстрацијама против шаха за рушење монархије. Култура образовања за жене била је веома снажно успостављена у вријеме револуције, тако да је и након револуције велики број жена ушао у државну службу и високо образовање.[75] Иако је Исламска Република снажно повлачила права жена, Иранке су биле на челу напретка, образовања и борбе за слободу. Године 1996. четрнаест жена је изабрано у Исламску консултативну скупштину. Године 2003., прва жена судија у Ирану током Пахлавијеве ере, Ширин Ебади, добила је Нобелову награду за мир за своје напоре у промовисању људских права.

Према свјетској анкети УНЕСКО-а, на нивоу основног уписа Иран има највећи однос жена и мушкараца на свијету међу сувереним нацијама, са односом жена и мушкараца од 1,22 : 1,00.[18] До 1999. Иран је имао 140 женских издавача, довољно да одрже изложбу књига и часописа које су издавале жене.[19] Од 2005. године, 65% иранских универзитетских студената и 43% његових плаћених радника биле су жене,[20] а почетком 2007. скоро 70% иранских студената науке и инжењерства су жене.[21] Ово је довело до тога да многе жене са дипломираним школама и универзитетима буду недовољно искоришћене. Ово почиње да утиче на иранско друштво и био је фактор који је допринео протестима иранске омладине у различитим временима током посљедњих неколико деценија.

Током посљедњих деценија, Иранке су имале значајно присуство у иранском научном покрету, умјетничком покрету, књижевном новом таласу и савременој иранској кинематографији. Жене чине 60% свих студената природних наука, укључујући сваког петог докторанта.[22]

Традиција и обичаји

[уреди | уреди извор]

Свадбене церемоније

[уреди | уреди извор]

Постоје двије фазе у типичном ритуалу вјенчања у Ирану. Понекад се обје фазе одвијају у једном дану. Прва фаза је позната као "Агхд", што је у основи законска компонента брака у Ирану. У овом процесу, млада и младожења, као и њихови старатељи, потписују брачни уговор. Ова фаза се обично одвија у кући невјесте. Након што се овај правни процес заврши, наступа друга фаза, "Јасхн-е Арооси". У овом кораку, који је у основи свадбени пријем, гдје се одржавају праве гозбе и прославе, обично траје око 3-7 дана. Церемонија се одвија у украшеној просторији са цвијећем и прелијепо украшеном простирком на поду. Овај намаз се обично преноси са мајке на ћерку и састоји се од веома лијепих тканина као што су "Термех" (кашмир), "Атлас" (златом везени сатен) или "Абришам" (свила).

text
Иранска свадбена церемонија

На овај намаз стављају се предмети: огледало (судбине), два канделабра (који представљају младу и младожењу и њихову свијетлу будућност), послужавник са седам разнобојних биљака и зачина (укључујући мак, дивљи пиринач, анђелику, со, семенке црне, црни чај и тамјан). Ове биљке и зачини играју специфичне улоге у распону од разбијања чини и врачања, до засљепљивања злог ока и спаљивања злих духова. Поред ових биљака/зачина, посебан печени и украшени сомун, корпа украшених јаја, украшени бадеми, ораси и љешници (у љусци да представљају плодност), корпа нара/јабука (за радосну будућност као ово воће сматрају се божанским), шоља ружине водице (од специјалних персијских ружа)—која помаже у мирису ваздуха, чинија направљена од шећера (очигледно да заслади живот младом брачном пару) и мангала са запаљеним угљем и посута дивљим рута (као начин да се одврати урок и да се прочисти свадбени ритуал) стављају се и на намаз. Коначно, ту су и додатни предмети који се морају ставити на намаз, укључујући здјелу златника (да представља богатство и просперитет), шал/мараму од свиле/фине тканине (који ће се држати преко главе младе и младожење у одређеним тачкама у церемонији), двије шећерне шишарке—које су мљевене изнад главе младе и младожења и тако симболизују слаткоћу/срећу, шољу меда (за заслађивање живота), иглу и седам нити обојеног конца (шал који се држи изнад главе младе и младожења је ушивена уз конце током цијеле церемоније), и копија Свете књиге пара (друге религије захтевају различите текстове); али све ове књиге симболизују Божји благослов за пар.[23] Рано доба у браку — посебно за невјесте — је дуго документована карактеристика брака у Ирану. Док су грађани Ирана покушавали да легално промјене ову праксу увођењем већег минимума у ​​брак, постојало је безброј препрека за такав покушај. Иако се просјечна старост жена које се удају повећала за око пет година у посљедњих неколико деценија, удаје младих дјевојака је и даље уобичајена карактеристика брака у Ирану—иако постоји члан у иранском грађанском законику који забрањује брак жена млађих од 15 година и мушкарци млађих од 18 година.[24]

Традиционални празници/прославе

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Ирански фестивали

Иранци наредне дане славе на основу соларног календара, поред важних верских дана исламског и шиитског календара, који се заснивају на лунарном календару.

Тигран и Дамаванд национални фестивали Aмол

Новруз (иранска Нова година) – почиње од 21. марта сиздах бедар (Дан природе) Тирган (Фестивал воде) Садех (Фестивал ватре) Мехреган (Јесењи фестивал) Шаб-е-Јалда (зимска гозба) Чахаршанбе Сури

Перзијски тепих

[уреди | уреди извор]

У Ирану су персијски ћилими одувек били витални дио персијске културе.

text
Антички персијски Машад тепих

Иранци су били једни од првих људи у историји који су ткали тепихе. Прво произилазећи из појма основне потребе, персијски тепих је започео као једноставно/чисто ткање тканине које је помогло номадским људима који живе у древном Ирану да остану топли од хладне, влажне земље. Како је време одмицало, сложеност и љепота ћилима су порасли до тачке у којој се теписи сада купују као украсни дијелови.[25] Због дуге историје финог ткања тепиха од свиле и вуне у Ирану, перзијски теписи су свјетски познати као неки од најљепших, замршено дизајнираних простирки које су доступне. У разним мјестима у Ирану, чини се да су теписи нека од најцјењенијих ствари локалног становништва. Иран тренутно производи више тепиха и простирких него све друге земље у свијету заједно.[26]

Књижевност Ирана

[уреди | уреди извор]
Рељефи са бехистунским натписима
Главни чланци: Књижевност у Ирану, Иранска књижевност и Персијска књижевност у западној култури
Гробница Саадија у Ширазу, Иран

Књижевност Ирана је једна од најстаријих и најславнијих књижевности на свијету, која обухвата више од 2500 година, од многих ахеменидских натписа, као што је натпис Бехистун, до прослављених иранских пјесника из златног доба ислама и модерног Ирана.[27][28][29] Иранска књижевност је описана као једна од великих књижевности човјечанства и једно од четири главна тијела свјетске књижевности.[30][31] Уважени професор Л. П. Елвел-Сатон описао је књижевност персијског језика као „једну од најбогатијих поетских књижевности свијета“.[32]

Преживело је врло мало књижевних дјела из предисламског Ирана, дијелом због уништења библиотека у Персепољу од стране Александра Македонског током ере Ахеменида и накнадне инвазије Арапа на Иран 641. године, који су настојали да искорене све не-Куранске текстоеи.[33] То је довело до тога да су све иранске библиотеке уништене, књиге спаљене или бачене у рокеке. Једини начин на који су Иранци могли да заштите ове књиге био је да их закопају, али су многи текстови временом заборављени.[33] Чим су околности дозвољавале, Иранци су писали књиге и састављали библиотеке.[33]

Фирдусијева гробница у Тусу, Иран

Иранска књижевност обухвата разноврсну књижевност на језицима који се користе у Ирану. Савремена иранска књижевност обухвата персијску књижевност, азербејџанску књижевност, курдску књижевност и књижевност преосталих мањинских језика. Персијски је преовлађујући и службени језик Ирана и током иранске историје био је најутицајнији књижевни језик нације. Персијски језик је често називан најдостојнијим језиком на свијету који служи као канал за поезију.[34] Азербејџанска књижевност је такође имала дубок утицај на иранску књижевност јер је веома развијена након првог поновног уједињења Ирана у 800 година под Сафавидским царством, чији су владари сами писали поезију.[35] Остало је неколико књижевних дјела на изумрлом иранском језику старог азерског језика који је коришћен у Азербејџану прије лингвистичке турцификације народа у региону.[36] Курдска књижевност је такође имала дубок утицај на књижевност Ирана, укључујући различите курдске дијалекте који се говоре широм Блиског истока. Најранија дела курдске књижевности су она песника из 16. вијека Малаје Џазирија.[37]

Савремена иранска књижевност је била под утицајем класичне персијске поезије, али такође одражава посебности савременог Ирана, кроз писце као што су Хоушанг Моради-Кермани, најпревођенији модерни ирански писац и пјесник Ахмад Шамлу.[38]

Поезија и писање

[уреди | уреди извор]

У Ирану се поезија одувек сматрала супериорном од прозе. Ова два начина организовања текста разликовала су се не само у рими и ритму, већ и у игри између експлицитног значења и скривених, имплицитних нијанси. Рудаки је стајао на почетку иранске поезије, први бисери персијске поезије припадају његовом перу.[39][40]

Персијска проза је, пак, рођена у 10. вијеку, за време владавине Саманида у Бухари. То је углавном била проза религиозног садржаја.[40]

Упркос колосалном утицају исламске цивилизације, класична персијска поезија није изгубила своје језичке корене и у великој мјери се ослањала на традицију и културно памћење, снажну везу са предисламским периодом, што је било изражено у метру (упркос чињеници да је прилагођена на арапски), рјечник и кључне теме.[41]

Од персијских пјесника који су ушли у историју књижевности, вриједи поменути: Фирдуси, Ибн Сина, Омар Хајам, Рудаки, Саади, Руми, Хафиз, Незами Ганџави, Џами.[42][43][44] Ови пјесници су инспирисали Гетеа, Ралфа Волда Емерсона и многе друге.

Персијска калиграфија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Персијска калиграфија
Рубаије Хафиза, XVI—XVII вијек

У Ирану, након ширења ислама и арапског писма, на основу којих је настала персијска азбука, калиграфија је одувек била једна од највиших, најцењенијих умјетности, као и у другим земљама муслиманског истока. Било је много стилова, врста и рукописа калиграфије: Куфик, Талик (шпански за службену преписку), Сулс, Шекасте (шпански за писма и поетска дјела), Наск (шпански за преписивање књига), Тугра, Насталик. Овај други, који је, према предању, створио чувени табризски мајстор Мир Али Хасан у 15. вијеку, за вријеме владавине Бајсанкора Мирзе у Херату, био је посебно популаран међу персијским калиграфима. Овај рукопис је настао на основу већ постојећег талика и наска, затим је током времена претрпио бројне промјене да би на крају стигао до данашњих дана и још увек се користи у Ирану, Централној Азији, Пакистану и Индији. Насталик је постао широко распрострањен, укључујући и у облику многих нових рукописа насталих на његовој основи, посебно због своје лакоће брзине писања, читљивости, елеганције, као и способности да јасно истакне риму и гребене у поетским дјелима.[45]

Калиграфија је коришћена за преписивање текста Курана, хадиса, писама, књига и дизајнирања поетских редова.[46].

Модерна култура

[уреди | уреди извор]

Кинематографија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Кинематографија у Ирану

Са 300 међународних награда у последњих 10 година, ирански филмови настављају да се славе широм света. Најпознатији персијски редитељи су Абас Киаростами, Маџид Маџиди, Џафар Панахи и Асгар Фархади.

Савремена умјетност

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Иранска модерна и савремена уметност и Листа иранских сликара

Постоји оживљавање интересовања за иранске савремене умјетнике и умјетнике из веће иранске дијаспоре. Кључне личности су Ширин Алиабади, Мохамед Ехсај, Рамин Хаеризадех, Рокни Хаеризадех, Голназ Фати, Монир Шахруди Фарманфармајан, Парастоу Форухар, Поуран Ђинчи, Фархад Мошири, Ширин Нешат, Парвиз Танаволи, И. З. Хоуди Зеиндер и Чарлс Хоуди Зеиндер.

Ирански медији

[уреди | уреди извор]

Новине: „Кеихан“, „Еттелаат“.

Емитовање:

  • Ирански телевизијски канал "Прес ТВ"
  • Владина радио и телевизија – „Глас Исламске Републике Иран“

Страно емитовање у земљи врши америчка радио станица Радио Фарда (енг. Radio Farda), огранак RFE/RL.

Новинске агенције:

Музика

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Музика Ирана
Музика, игра, поезија и пијење вина на двору владара из 17. вијека Абас II од Перзије

Иранска музика је директно утицала на културе Западне Азије, Централне Азије, Европе и Јужне Азије.[47] Углавном је утицао и изградио већи дио музичке терминологије суседних турских и арапских култура, а доспио је у Индију преко Перзијанског могулског царства из 16. вијека, чији је двор промовисао нове музичке форме доводећи иранске музичаре.[47]

Иран је мјесто поријекла сложених инструмената, са инструментима који датирају из трећег миленијума п. н. е.[48] Бројне трубе направљене од сребра, злата и бакра пронађене су у источном Ирану које се приписују цивилизацији Окус и датирају између 2200. и 1750. године п. н. е. Употреба и вертикалних и хоризонталних угаоних харфа документована је на археолошким налазиштима Мадакту (650. п. н. е.) и Кул-е Фара (900.–600. п. н. е.), са највећом колекцијом еламитских инструмената документованом у Кул-е Фари. Вишеструки прикази хоризонталних харфи су такође извајани у асирским палатама, који датирају између 865. и 650. године п. н. е.[48]

Владавина сасанијског владара Хосрова II сматра се "златним добом" за иранску музику. Сасанидска музика је мјесто гдје многе музичке културе свијета вуку своје далеко поријекло. Двор Хосрова II угостио је низ истакнутих музичара, укључујући Азада, Бамшада, Барбада, Нагису, Рамтина и Саркаша. Међу овим посведоченим именима, Барбад се памти у многим документима и назван је као изузетно високо квалификован. Био је пјесник-музичар који је развио модалну музику, можда је измислио лауту и ​​музичку традицију која је требало да се трансформише у форме дастгах и макам.[48][49][50] Приписује му се да је организовао музички систем који се састоји од седам „краљевских модуса“ (хосровани), 30 изведених модуса (нава) и 360 мелодија (дастан).[48][49]

Академска класична музика Ирана, поред очувања мелодијских типова који се често приписују сасанидским музичарима, заснована је на теоријама звучне естетике коју су излагали ирански музички теоретичари у раним вековима након муслиманског освајања Сасанида. Царство, прије свега Ибн Сина, Ел Фараби, Кутбудин Ширази и Сафиаддин Урмави.[47]

Плес

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Ирански плес и Митраизам

Иран има богату и древну плесну културу која се протеже до шестог миленијума п. н. е. Плесови из древних артефаката, ископани на археолошким праисторијским локалитетима Ирана, приказују живу културу која мијеша различите облике плесова за све прилике. У комбинацији са музиком, артефакти су приказивали глумце, играче и обичне људе који плешу у представама, драмама, прославама, жаловању и вјерским ритуалима са опремом као што су костими животиња или биљака, маске и околни предмети. Како је вријеме одмицало, ова култура плеса је почела да се развија и цвјета.[51]

Иран је мултиетничка нација. Иако су културе њених етничких група веома сличне и у већини области скоро идентичне, свака има свој посебан и специфичан плесни стил. Иран поседује четири категорије плеса, а то су: групни плесови, соло импровизациони плес, ратни или борбени плесови и духовни плесови.

Типично, групни плесови су често јединствени и названи по региону или етничким групама са којима су повезани. Ови плесови могу бити ланчани плесови који укључују групу или чешћи групни плесови који се углавном изводе на свечаним приликама као што су венчања и прославе Новруза који се мање фокусирају на заједничку линију или плесове у кругу, а више на соло импровизацијске форме, при чему сваки плесач интерпретира музику на свој посебан начин, али у оквиру специфичног распона плесног рјечника понекад мијешајући друге плесне стилове или елементе.[52]

Ратни или борбени плесови, имитирају борбу или помажу у обуци ратника. Могло би се тврдити да су мушкарци из Зурхане („Куће снаге“) и њихови ритуализовани покрети за обуку рвања познати као врста плеса под називом „Рагхс-е-Па“ или „Паи-Бази“ са плесовима и акцијама урађено у Зурхану такође подсјећајући на борилачку вјештину.[52][53]

Духовни плесови у Ирану су познати као "сама". Постоје различите врсте ових духовних плесова који се користе у духовне сврхе као што је ослобађање тела од злих предзнака и злих духова. Ови плесови укључују транс, музику и сложене покрете. Пример таквог плеса је плес Белучија који се зове "ле'б говати", који се изводи да би се наводно опседнута особа ослободила запосједнутог духа. На језику Белуџија, израз „говати“ се односи на психички болесне пацијенте који су се опоравили кроз музику и плес.[54][55]

Најранији истражени плесови из Ирана је плес који обожава Митру, зороастријско анђеоско божанство савеза, свјетлости и заклетве, који је уобичајено користио римски култ Митре.[56] Једна од церемонија култа укључивала је жртвовање бика након чега је усљедио плес који је подстицао животну снагу.[56] Култ Митре је био активан од 1. вијека н.е. до 4. вијека н.е. и обожавао је мистеријску религију инспирисану иранским обожавањем Митре. Био је ривал хришћанству у Римском царству и на крају је потиснут у 4. вијеку нове ере од стране римских власти у корист хришћанства.[57][58][59] То је учињено како би се супротставио већем иранском културном утицају који се ширио широм Римског царства.[58] Култ је био веома поштован и цијењен у цијелом Римском царству са центром у Риму, и био је популаран широм западне половине царства, све до југа до римске Африке и Нумидије, све до сјевера до Римске Британије и у мањој мери у Римска Сирија на истоку.[60][61]

Архитектура

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Персијска архитектура

Историја иранске архитектуре датира од најмање 5.000 година п. н. е. са карактеристичним примерима распоређеним на огромном подручју од Турске и Ирака до Узбекистана и Таџикистана до Јужног Кавказа и Занзибара. Тренутно постоји 19 УНЕСКО-ових мјеста свјетске баштине које су дизајнирали и изградили Иранци, од којих се 11 налази ван Ирана. Иранска архитектура показује велику разноликост и структуре и естетике и упркос поновљеним траумама деструктивних инвазија и културних шокова, ирански жар и идентитет су увек тријумфовали и цвјетали. Заузврат, она је у великој мјери утицала на архитектуру њених освајача од Грка преко Арапа до Турака.[62][63]

Традиционална тема иранске архитектуре је космички симболизам, који осликава комуникацију и учешће човјека са силама неба. Ова тема не само да је дала континуитет и дуговјечност архитектури Ирана, већ је била и примарни извор њеног емоционалног карактера нације. Иранска архитектура се креће од једноставних структура до „неких од највеличанственијих структура које је свијет икада видио“.[63][64]

Ирански архитектонски стил је комбинација интензитета и једноставности за формирање непосредности, док орнамент и, често, суптилне пропорције награђују континуирано посматрање. Иранска архитектура користи обиље симболичке геометрије, користећи чисте форме као што су круг и квадрат, а планови су засновани на често симетричним распоредима са правоугаоним двориштима и холовима. Најважније врлине иранске архитектуре су: „изражен осјећај за форму и размјере; структурална инвентивност, посебно у конструкцији сводова и куполе; геније за декорацију са слободом и успјехом који се не може мјерити ни у једној другој архитектури“.[65]

Традиционална архитектура Ирана кроз вијекове је категорисана у двије породице и шест сљедећих класа или стилова. Двије категорије су зороастријски и исламски, што се односи на ере предисламског и постисламског Ирана, а шест стилова, по редоследу њихове ере, су: парзијски, партски хорасански, рази, азари, есфахански. Предисламски стилови се ослањају на 3000 до 4000 година архитектонског развоја различитих цивилизација Иранске висоравни. Заузврат, постисламска архитектура Ирана црпи идеје из свог предисламског претходника и има геометријске и понављајуће форме, као и површине које су богато украшене глазираним плочицама, резбареним штукатурама, шареном циглом, цвјетним мотивима и калиграфијом.[66]

Поред историјских капија, палата, мостова, зграда и вјерских објеката који истичу високо развијену надмоћ иранске умјетности архитектуре, ирански вртови су такође примјер иранске космичке симболике и јединственог стила комбиновања интензитета и једноставности за непосредност форме.[62][64] Тренутно постоји 14 иранских вртова који су на листи УНЕСКО-ве свјетске баштине, од којих се 5 налази ван Ирана.[62][64] Традиционални стил иранских вртова треба да представља земаљски рај или рај на Земљи. Од времена Ахеменидског царства, идеја о земаљском рају се ширила кроз иранску књижевност у друге културе, а ријеч за рај на иранским језицима Авестија, Старог Персијског и Медијанског, проширила се на језике широм свијета.[67] Стил и дизајн иранске баште у великој мери су утицали на баштенске стилове земаља од Шпаније до Италије и Грчке до Индије, а неки значајни примери таквих вртова су баште Алхамбре у Шпанији, Хумајунова гробница и Таџ Махал у Индији, Хеленистички вртови Селеукидског царства и Птолемеја у Александрији.[67]

Кухиња

[уреди | уреди извор]

Иранска кухиња се односи на кулинарске праксе Ирана. Због историјски уобичајене употребе термина „Персија“ за означавање Ирана у западном свијету,[68][69][3] је алтернативно позната као персијска кухиња, упркос томе што су Персијанци само једна од мноштва иранских етничких група који су допринијели иранској кулинарској традицији.[а]

Кухиња Ирана је током своје историје остварила широк контакт са кухињама сусједних региона, укључујући кухињу са Кавказа, централноазијску кухињу, грчку кухињу, левантијску кухињу, месопотамску кухињу, руску кухињу и турску кухињу.[71][72][73][74] Аспекти иранске кухиње су такође значајно усвојени од стране индијске кухиње и пакистанске кухиње кроз различите историјске перзијанске султанете који су цвјетали током муслиманске владавине на индијском потконтиненту, при чему је најистакнутија и најутицајнија од ових држава била Могулско царство.[75][76][77]

Типична иранска главна јела су комбинације пиринча са месом, поврћем и орасима. Често се користи зачинско биље, уз воће као што су шљиве, нар, дуња, суве шљиве, кајсије и суво грожђе. Карактеристични ирански зачини и ароме као што су шафран, кардамом, сушени креч и други извори киселих арома, цимет, куркума и першун се мјешају и користе у разним јелима.

Изван Ирана, снажно присуство иранске кухиње може се наћи у градовима са значајном популацијом иранске дијаспоре, односно у области залива Сан Франциска, Торонту,[78][79][80][81] Хјустону и посебно Лос Анђелесу и његовој околини.[78][79][82]

Спорт у Ирану

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Спорт у Ирану
  • Игра поло је настала од иранских племена у древним временима и редовно се виђала широм земље све до револуције 1979. године када је постала повезана са монархијом. Игра се и даље, али само у руралним срединама и дискретно. У посљедње вријеме, од 2005. године, добија све већи публицитет. У марту 2006. године одржан је турнир који је био веома популаран и сви значајни мечеви се сада преносе на телевизији.
  • Пахлевани и зурхане ритуали у Ирану.

Традиционални културни насљедници старе Персије

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Персијанско друштво
Prince Muhammad-Beik of Georgia, 1620. Умјетник је Reza Abbasi.

Попут персијског тепиха који показује бројне боје и форме у блиставом приказу топлине и креативности, персијска култура је љепак који повезује народе западне и централне Азије. Јужни Кавказ и Централна Азија „заузимају важно мјесто у историјској географији персијске цивилизације“. Већи дио региона био је укључен у предисламска персијска царства, а многи његови древни народи су или припадали иранском огранку индоевропских народа (нпр. Медијци и Согиди), или су били у блиском културном контакту са њима (нпр. Јермени).[81] Према речима иранолога Ричарда Нелсона Фраја:

Много пута сам нагласио да садашњи народи централне Азије, било да говоре ирански или турски, имају једну културу, једну религију, један скуп друштвених вриједности и традиција са само језиком који их раздваја..

Култура Персије се тако развијала током неколико хиљада година. Али историјски гледано, народи данашњег Ирана, Курдистанске регије,[83] Јерменије, Азербејџана, Турске, Узбекистана, Таџикистана, Туркменистана,[84][85]] источне Грузије и Авганистана повезани су једни с другима као дио већег група народа великоиранске културно-историјске сфере. Сјеверни Кавказ је такође у сфери утицаја персијске културе, што се може вијдети из многих преосталих реликвија, рушевина и књижевних дјела из тог региона(e.g. 1) (e.g. 2)

  • Иран је препун гробова песника и музичара, као што је ова која припада Рахи Мо'аиерију. Илустрација дубоког уметничког наслеђа Ирана.
    Иран је препун гробова песника и музичара, као што је ова која припада Рахи Мо'аиерију. Илустрација дубоког уметничког наслеђа Ирана.
  • Ирански шаховски сет (шатрањ), глазирани фризер, Нишапур из 12. века. Њујорк Метрополитен музеј умјетности.
    Ирански шаховски сет (шатрањ), глазирани фризер, Нишапур из 12. века. Њујорк Метрополитен музеј умјетности.
  • Древна ледена кућа, звана јачал, изграђена у давна времена за складиштење леда током лета.
    Древна ледена кућа, звана јачал, изграђена у давна времена за складиштење леда током лета.

Доприноси човјечанству у античкој историји

[уреди | уреди извор]

[[Датотекаe:National Museum of Iran Darafsh (189).JPG|thumb|десно|Фигурица која држи жичани инструмент (рани танбур или лауту). Прва половина другог миленијума прије нове ере. Суса. Чува се у Националном музеју Ирана.]] Од скромне цигле, до вјетрењаче, Персијанци су помјешали креативност са умјетношћу и понудили свијету бројне доприносе.[86][87] Оно што слиједи је листа само неколико примјера културних доприноса Великог Ирана.

  • (10.000 година пре нове ере) – Најраније познато припитомљавање козе.[88][89][90][91]
  • (6000. п. н. е.) – Модерна цигла.[92] Неке од најстаријих до сада пронађених опека су персијске, из око 6000. п. н. е..
  • (5000. п. н. е.) – Проналазак вина. Откриће које су направиле ископавања Универзитета Пенсилваније у Хаџи Фируз Тепеу у северозападном Ирану.[93]
  • (5000. п. н. е.) – Проналазак тар (лаута), који је довео до развоја гитаре.[94][95]
  • (3000. п. н. е.) – Зигурат. Сиалк зигурат, према Организацији за културну баштину Ирана, претходи зигурату Ура или било ког другог од 34 зигурата Месопотамије.
  • (3000. п. н. е.) – На истоку Ирана појављује се игра која личи на бекгаммон.[96]
  • (1400. п. н. е. – 600. п. н. е.) – Зороастризам: где је настао први пророк монотеистичке вере према неким научницима,[97] тврдећи да је зороастризам „најстарија од откривених верских религија, која је вероватно имала већи утицај на човечанство директно или посредно, више од било које друге вере“.[98][99]
  • (576. п. н. е. – 529. п. н. е.) – Цирусов цилиндар: Прва светска повеља о људским правима.[100]
  • (521. п. н. е.) – Игра поло.[101]
  • (500. п. н. е.) – Први банкарски систем, у време Ахеменида, успостављање државних банака за помоћ пољопривредницима у време суше, поплава и других природних катастрофа у облику зајмова и зајмова за опрост за поновно покретање својих фарми и сточарства. Ове владине банке су биле ефикасне у различитим облицима све до краја Сасанијског царства пре инвазије Арапа на Персију.
  • (500. п. н. е.) – Ријеч „чек” има персијски корен у старом персијском језику. Употреба овог документа као провјере била је у употреби од времена Ахеменида до краја Сасанидског царства. Ријеч [Бонцак, или Бонџагх] на савременом персијском језику је нова верзија старог авестанског и пахлави језика "провера". На перзијском то значи документ који личи на вриједност новца за злато, сребро и имовину. По закону, људи су могли да купују и продају ове документе или да их размјењују.
  • (500. п. н. е.) – Најстарија намирница на свијету.
  • (500. п. н. е.) – Први систем опорезивања (под Ахеменидским царством).
  • (500. п. н. е.) – „Краљевски пут“ – прва курирска пошта.[102]
  • (500. п. н. е.) – Извор за увођење домаће пилетине у Европу.
  • (500. п. н. е.) – Прва култивација спанаћа.
  • (400. п. н. е.) – Јахчали, древни фрижидери.
  • (400. п. н. е.) – Сладолед.
  • (250. п. н. е.) – Првобитно ископавање Древног Суецког канала, започето под Даријем, завршено под Птолемејима.[103]
  • (50. н.е.) – Брескве, воће кинеског порекла, унесене су на запад преко Персије, на шта указује њихово латинско научно име, Прунус персица, од којег (преко француског) потичемо енглеску реч „бресква“.[104]
  • (271. не) – Академија Гундишапура – ​​Прва болница.[105]
  • (700 АД) – Колачић.
  • (700. н.е.) – Ветрењача.[106]
  • (864 АД – 930 АД) – Прва систематска употреба алкохола у медицини: Рхазес.[107]
  • (1000. н.е.) – Тулипани су први пут узгајани у средњовековној Персији.[108]
  • (1000. н.е.) – Увођење папира на запад.[109]
  • (935 АД – 1020 АД) – Фердовси пише Шахнаму (Књигу о краљевима) која је резултирала оживљавањем иранске културе и ширењем иранске културне сфере.
  • (980 АД – 1037 АД) – Авицена, лекар, пише Канон медицине, један од темељних приручника у историји модерне медицине.
  • (1048 АД – 1131 АД) – Хајам, један од највећих полиматичара свих времена, представља теорију хелиоцентричности својим вршњацима. Његов допринос постављању темеља алгебре је такође вредан пажње.
  • (1207 АД – 1273 АД) – Руми пише поезију и 1997. године преводи су били бестселери у Сједињеним Државама.[110]
  • Алгебра и тригонометрија: Ирански научници су били директно одговорни за успостављање алгебре, напредак медицине и хемије и откриће тригонометрије.[111]
  • Канат, подземни аквадукти.
  • Хватач вјетра, древна клима за становање.

Види

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Cultural Life”. Tehrān. Encyclopædia Britannica. Приступљено 16. 4. 2018. „Persian cuisine is characterized by the use of lime and saffron, the blend of meats with fruits and nuts, a unique way of cooking rice, and Iranian hospitality. Food is delicate in flavour and appearance, heavy in meat, dairy, and herbs, and not hot or spicy. An emphasis on sour and sweet is found within this cuisine. Many recipes date back to ancient times; Iran’s historical contacts have assisted in the exchange of ingredients, flavours, textures, and styles with various cultures ranging from the Mediterranean Sea region to China, some of whom retain these influences today.” 
  2. ^ Clark, Melissa (19. 4. 2016). „Persian Cuisine, Fragrant and Rich With Symbolism”. The New York Times. 
  3. ^ а б Yarshater, Ehsan Persia or Iran, Persian or Farsi Архивирано 2010-10-24 на сајту Wayback Machine, Iranian Studies, vol. XXII no. 1 (1989)
  4. ^ Oelze, Sabine (13. 4. 2017). „How Iran became a cradle of civilization”. DW. Приступљено 3. 7. 2019. 
  5. ^ Bakhtiyar, Afshin (2014). Iran the Cradle of Civilization. Gooya House of Cultural Art. ISBN 978-9647610032. 
  6. ^ „Iran – Cradle of Civilisation”. Drents Museum. 12. 4. 2018. Приступљено 3. 7. 2019. 
  7. ^ Kermanshah, A Cradle of Civilization, 28 September 2007. Retrieved 4 July 2019
  8. ^ а б „Persian Culture”. Архивирано из оригинала 2016-07-27. г. Приступљено 2014-11-21.  Непознати параметар |deadlink= игнорисан [|dead-url= се препоручује] (помоћ)
  9. ^ „Culture — www.IRAN.IR”. Архивирано из оригинала 2014-11-02. г. Приступљено 2014-11-21.  Непознати параметар |deadlink= игнорисан [|dead-url= се препоручује] (помоћ)
  10. ^ Milani, A. Lost Wisdom. 2004.. ISBN 0-934211-90-6.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) p.15
  11. ^ "The World Factbook – Central Intelligence Agency". Cia.gov. Archived from the original on 2012-02-03. Retrieved 2019-07-01
  12. ^ Grebennikov, Marat (2013). „The Puzzle of a Loyal Minority: Why Do Azeris Support the Iranian State?”. Middle East Journal. 67 (1): 64—76. ISSN 0026-3141. JSTOR 23361693. S2CID 145719557. doi:10.3751/67.1.14. 
  13. ^ Windfuhr, Gernot. The Iranian Languages. Routledge, Taylor and Francis Group. 
  14. ^ "Ethnologue report for Iranian". Ethnologue.com.
  15. ^ Eberhard, David M., Gary F. Simons, and Charles D. Fennig (eds.). 2019. Ethnologue: Languages of the World. Twenty-second edition. Dallas, Texas: SIL International. Online version: http://www.ethnologue.com.
  16. ^ а б в Shaul Shaked, From Zoroastrian Iran to Islam, 1995; and Henry Corbin, En Islam Iranien: Aspects spirituels et philosophiques (4 vols.), Gallimard, 1971-3.
  17. ^ „Iran Holidays 2013”. Q++ Studio. 6. 9. 2023. 
  18. ^ „Girls to boys ratio, primary level enrolment statistics – countries compared”. NationMaster. Приступљено 20. 5. 2013. 
  19. ^ The Last Great Revolution by Robin Wright c2000, p.137
  20. ^ Ebadi, Shirin, Iran Awakening : A Memoir of Revolution and Hope by Shirin Ebadi with Azadeh Moaveni, Random House, 2006 (p.210)
  21. ^ Masood, Ehsan (2. 11. 2006). „Islam and Science: An Islamist revolution”. Nature. 444 (7115): 22—25. Bibcode:2006Natur.444...22M. PMID 17080057. S2CID 2967719. doi:10.1038/444022a Слободан приступ. 
  22. ^ Koenig, R. (2000). „Iranian Women Hear the Call of Science”. Science. sciencemag.org. 290 (5496): 1485. PMID 17771221. S2CID 153275092. doi:10.1126/science.290.5496.1485. Приступљено 13. 1. 2016. 
  23. ^ „Persian Wedding Traditions and Customs”. Farsinet.com. 
  24. ^ Momeni, Djamehid (август 1972). „The Difficulties of Changing the Age at Marriage in Iran”. Journal of Marriage and Family. 34 (3): 545—551. JSTOR 350454. doi:10.2307/350454. 
  25. ^ Opie, James (1981). Tribal Rugs of Southern Persia. Portland, OR. стр. 47. 
  26. ^ „Persian Rugs, Persian Carpets, and Oriental Rugs”. Farsinet.com. 
  27. ^ Spooner, Brian (1994). "Dari, Farsi, and Tojiki". In Marashi, Mehdi (ed.). Persian Studies in North America: Studies in Honor of Mohammad Ali Jazayery. Leiden: Brill. pp. 177–178.
  28. ^ Spooner, Brian (2012). "Dari, Farsi, and Tojiki". In Schiffman, Harold (ed.). Language policy and language conflict in Afghanistan and its neighbors: the changing politics of language choice. Leiden: Brill. p. 94.
  29. ^ Campbell, George L.; King, Gareth, eds. (2013). "Persian". Compendium of the World's Languages (3rd ed.). Routledge. p. 1339.
  30. ^ Arberry, Arthur John (1953). The Legacy of PersiaНеопходна слободна регистрација. Oxford: Clarendon Press. стр. 200. ISBN 0-19-821905-9. 
  31. ^ Von David Levinson; Karen Christensen, Encyclopedia of Modern Asia, Charles Scribner's Sons. 2002, vol. 4, p. 480
  32. ^ Elwell-Sutton, L.P. (trans.), In search of Omar Khayam by Ali Dashti, Columbia University Press, 1971, . ISBN 0-231-03188-2.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  33. ^ а б в Kent, Allen; Lancour, Harold; Daily, Jay E. (1975). Encyclopedia of Library and Information Science: Volume 13. стр. 23, 24. ISBN 9780824720131. 
  34. ^ Emmerick, Ronald Eric (23 February 2016). "Iranian languages". Encyclopædia Britannica. Retrieved 1 July 2019.
  35. ^ Doerfer, Gerhard (15. 12. 1991). „CHAGHATAY LANGUAGE AND LITERATURE”. Encyclopædia Iranica. Приступљено 1. 7. 2019. 
  36. ^ Yarshater, E. (15. 12. 1988). „AZERBAIJAN vii. The Iranian Language of Azerbaijan”. Encyclopædia Iranica. Приступљено 1. 7. 2019. 
  37. ^ Kreyenbroek, Philip G. (20 July 2005). "KURDISH WRITTEN LITERATURE". Encyclopædia Iranica. Retrieved 1 July 2019
  38. ^ HOUSHMAND, Zara, "Iran", in Literature from the "Axis of Evil" (a Words Without Borders anthology), . ISBN 978-1-59558-205-8.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), 2006, pp.1–3
  39. ^ Saʿid Nafisi, Aḥwāl o ašʿār-e Rudaki, 3 vols., Tehran, 1930-40; 2nd ed., Tehran, 1962.
  40. ^ а б „Энциклопедия «Ираника»”. Архивирано из оригинала 2014-11-29. г. Приступљено 2014-11-21.  Непознати параметар |deadlink= игнорисан [|dead-url= се препоручује] (помоћ)
  41. ^ L. P. Elwell-Sutton, "The «Rubāʿī» in Early Persian Literature," in Camb. Hist. Iran IV, 1976, pp. 168—222
  42. ^ ЭСБЕ/Персидский язык и литература
  43. ^ C. A. (Charles Ambrose) Storey and Franço de Blois (2004), "Persian Literature – A Biobibliographical Survey: Volume V Poetry of the Pre-Mongol Period", RoutledgeCurzon; 2nd revised edition (21 June 2004). p. 363: "Nizami Ganja'i, whose personal name was Ilyas, is the most celebrated native poet of the Persians after Firdausi. His nisbah designates him as a native of Ganja (Elizavetpol, Kirovabad) in Azerbaijan, then still a country with an Iranian population, and he spent the whole of his life in Transcaucasia; the verse in some of his poetic works which makes him a native of the hinterland of Qom is a spurious interpolation."
  44. ^ Franklin Lewis, Rumi Past and Present, East and West, Oneworld Publications, 2000. How is it that a Persian boy born almost eight hundred years ago in Khorasan, the northeastern province of greater Iran, in a region that we identify today as Central Asia, but was considered in those days as part of the Greater Persian cultural sphere, wound up in Central Anatolia on the receding edge of the Byzantine cultural sphere, in which is now Turkey, some 1500 miles to the west? (p. 9)
  45. ^ „Иранская каллиграфия”. Архивирано из оригинала 2014-11-29. г. Приступљено 2014-11-21.  Непознати параметар |deadlink= игнорисан [|dead-url= се препоручује] (помоћ)
  46. ^ Акимушкин, О. Ф. Альбом индийских и персидских миниатюр и каллиграфии XVI—XVIII вв. М., 1962. С. 60—71.
  47. ^ а б в „IRAN xi. MUSIC”. Encyclopædia Iranica. 30. 3. 2012. Приступљено 1. 7. 2019. 
  48. ^ а б в г Lawergren, Bo (20. 2. 2009). „MUSIC HISTORY i. Pre-Islamic Iran”. Encyclopaedia Iranica. Приступљено 1. 7. 2019. 
  49. ^ а б "BĀRBAD". Encyclopædia Iranica. III. 15 December 1988. pp. 757–758.
  50. ^ ČAKĀVAK, Encyclopædia Iranica. IV. 15 December 1990. pp. 649–650. (Pers. navā, Ar. laḥn, naḡma, etc.)
  51. ^ Taheri, Sadreddin (2012). „Dance, Play, Drama; a Survey of Dramatic Actions in Pre-Islamic Artifacts of Iran”. Honarhay-e Ziba. Tehran, Iran. 3 (43). doi:10.22059/jfadram.2012.24776. 
  52. ^ а б Laurel Victoria, Gray (2007). „A Brief Introduction to Persian Dance”. Central Asian, Persian, Turkic, Arabian and Silk Road Dance Culture. Приступљено 3. 7. 2019. 
  53. ^ Nashepour, Peyman. „A brief about Persian dance”. Official Website of Dr. Peyman Nasehpour. Приступљено 3. 7. 2019. 
  54. ^ Friend, Robyn C. (2002). „Spirituality in Iranian Music and Dance Conversations with Morteza Varzi”. The Best of Habibi, A Journal for Lovers of Middle Eastern Dance and Arts. 18. Приступљено 3. 7. 2019. 
  55. ^ Oakling (2 May 2003). "Bandari". everything2. Retrieved 3 July 2019
  56. ^ а б Kiann, Nima (2000). „Persian Dance and Its Forgotten History”. Les Ballets Persans. Приступљено 3. 7. 2019. 
  57. ^ Hopfe, Lewis M. (1. 9. 1994). Uncovering Ancient Stones. US. стр. 147. ISBN 9780931464737. „Today more than four hundred locations of Mithraic worship have been identified in every area of the Roman Empire. Mithraea have been found as far west as Britain and as far east as Dura Europas. Between the second and fourth centuries C.E. Mithraism may have vied with Christianity for domination of the Roman world.” 
  58. ^ а б Hopfe, Lewis M.; Richardson, Henry Neil (September 1994). "Archaeological Indications on the Origins of Roman Mithraism".
  59. ^ Martin, Luther H.; Beck, Roger (30 December 2004). "Foreword". Beck on Mithraism: Collected Works With New Essays. Ashgate Publishing. pp. xiii. . ISBN 978-0-7546-4081-3.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). However, the cult was vigorously opposed by Christian polemicists, especially by Justin and Tertullian, because of perceived similarities between it and early Christianity. And with the anti-pagan decrees of the Christian emperor Theodosius during the final decade of the fourth century, Mithraism disappeared from the history of religions as a viable religious practice.
  60. ^ Lewis M. Hopfe, "Archaeological indications on the origins of Roman Mithraism", in Lewis M. Hopfe (ed). Uncovering ancient stones: essays in memory of H. Neil Richardson, Eisenbrauns (1994), pp. 147–158. p. 156: "Beyond these three Mithraea [in Syria and Palestine], there are only a handful of objects from Syria that may be identified with Mithraism. Archaeological evidence of Mithraism in Syria is therefore in marked contrast to the abundance of Mithraea and materials that have been located in the rest of the Roman Empire. Both the frequency and the quality of Mithraic materials is greater in the rest of the empire. Even on the western frontier in Britain, archaeology has produced rich Mithraic materials, such as those found at Walbrook. If one accepts Cumont's theory that Mithraism began in Iran, moved west through Babylon to Asia Minor, and then to Rome, one would expect that the cult left its traces in those locations. Instead, archaeology indicates that Roman Mithraism had its epicenter in Rome. Wherever its ultimate place of origin may have been, the fully developed religion known as Mithraism seems to have begun in Rome and been carried to Syria by soldiers and merchants. None of the Mithraic materials or temples in Roman Syria except the Commagene sculpture bears any date earlier than the late first or early second century. [footnote in cited text: 30. Mithras, identified with a Phrygian cap and the nimbus about his head, is depicted in colossal statuary erected by King Antiochus I of Commagene, 69–34 BCE. (see Vermaseren, CIMRM 1.53–56). However, there are no other literary or archaeological evidences to indicate that the religion of Mithras as it was known among the Romans in the second to fourth centuries AD was practiced in Commagene]. While little can be proved from silence, it seems that the relative lack of archaeological evidence from Roman Syria would argue against the traditional theories for the origins of Mithraism."
  61. ^ Clauss, M., The Roman cult of Mithras, pages 26 and 27
  62. ^ а б в Arthur Upham Pope. Introducing Persian Architecture. Oxford University Press. London. 1971.
  63. ^ а б Arthur Upham Pope. Persian Architecture. George Braziller, New York, 1965. p.266
  64. ^ а б в Nader Ardalan and Laleh Bakhtiar. Sense of Unity; The Sufi Tradition in Persian Architecture. 2000. . ISBN 1-871031-78-8.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  65. ^ Arthur Upham Pope. Persian Architecture. George Braziller, New York, 1965. p.10
  66. ^ Sabk Shenasi Mi'mari Irani (Study of styles in Iranian architecture), M. Karim Pirnia. 2005. . ISBN 964-96113-2-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  67. ^ а б Fakour M., Achaemenid Gardens [1]; CAIS-Online – Accessed 4 July 2019
  68. ^ „Cultural Life”. Tehrān. Encyclopædia Britannica. Приступљено 16. 4. 2018. „Persian cuisine is characterized by the use of lime and saffron, the blend of meats with fruits and nuts, a unique way of cooking rice, and Iranian hospitality. Food is subtly spiced, delicate in flavour and appearance, and not typically hot or spicy. Many recipes date back to ancient times; Iran’s historical contacts have assisted in the exchange of ingredients, flavours, textures, and styles with various cultures ranging from the Mediterranean Sea region to China, some of whom retain these influences today.” 
  69. ^ Clark, Melissa (19. 4. 2016). „Persian Cuisine, Fragrant and Rich With Symbolism”. The New York Times. 
  70. ^ Majd, Hooman, The Ayatollah Begs to Differ: The Paradox of Modern Iran, by Hooman Majd, Knopf Doubleday Publishing Group, September 23, 2008, . ISBN 0385528426.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), 9780385528429. p. 161
  71. ^ „Persian Cuisine, a Brief History”. Culture of IRAN. Приступљено 2016-01-08. 
  72. ^ electricpulp.com. „ĀŠPAZĪ – Encyclopaedia Iranica”. www.iranicaonline.org. 
  73. ^ „Iranian Food”. Архивирано из оригинала 14. 4. 2014. г. Приступљено 13. 4. 2014. 
  74. ^ „Culture of IRAN”. Cultureofiran.com. Приступљено 13. 4. 2014. 
  75. ^ Achaya, K. T. (1994). Indian Food: A Historical Companion. Oxford University Press. стр. 11. 
  76. ^ Stanton; et al. (2012). Cultural Sociology of the Middle East, Asia, and Africa: An Encyclopedia. SAGE Publications. стр. 103. ISBN 978-1452266626. 
  77. ^ Holland, Mina (6. 3. 2014). The Edible Atlas: Around the World in Thirty-Nine Cuisines. Canongate Books. стр. 207—. ISBN 978-0-85786-856-5. 
  78. ^ а б Dehghan, Saeed Kamali (3. 2. 2016). „Top five Persian restaurants in London”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 16. 2. 2016. 
  79. ^ а б Ta, Lien (27. 11. 2011). „The Best Persian Food In LA (PHOTOS)”. HuffPost. 
  80. ^ „Bay Area chef circles back to childhood with Iranian breads”. San Francisco Chronicle. Приступљено 3. 3. 2018. 
  81. ^ Nuttall-Smith, Chris (13. 12. 2013). „The 10 best new restaurants in Toronto in 2013”. The Globe and Mail. Приступљено 16. 2. 2016. 
  82. ^ Whitcomb, Dan (4. 1. 2018). „Los Angeles' large Iranian community cheers anti-regime protests”. Reuters. 
  83. ^ پیشگامی فرد, زهرا; قالیباف, محمد باقر; یزدانپناه, کیومرث (20. 2. 2016). „پژوهشی در حوزه فرهنگی و تمدنی ایران نمونه موردی: کردستان عراق”. پژوهش های باستان شناسی ایران. 5 (9): 125—144. 
  84. ^ „Turkmens of Persia”. Encyclopedia Iranica. 
  85. ^ „Turkmen”. Center for Languages of the Central Asian Region. Indiana University. 
  86. ^ Iran's contribution to the world civilization. A.H. Nayer-Nouri. 1969. Tehran, General Dept. of Publications, Ministry of Culture and Arts. OCLC number: 29858074 Perry–Castañeda Library Reprinted in 1996 under the title: سهم ارزشمند ایران در فرهنگ جهان
  87. ^ "The effect of Persia's culture and civilization on the world" (Taʼ̲sīr-i farhang va tamaddun-i Īrān dar jahān). Abbās Qadiyānī (عباس قدياني). Tehran. 2005. Intishārāt-i Farhang-i Maktūb. . ISBN 964-94224-4-7.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) OCLC 70237532
  88. ^ Zeder, M.A. (2001). „A metrical analysis of a collection of modern goats (Capra hircus aegargus and c.h. hircus) from Iran and Iraq: Implications for the study of caprine domestication”. Journal of Archaeological Science. 28 (1): 61—79. Bibcode:2001JArSc..28...61Z. S2CID 11815276. doi:10.1006/jasc.1999.0555. 
  89. ^ Zeder, M.A. (2008). „Domestication and early agriculture in the Mediterranean Basin: Origins, diffusuion, and impact”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 105 (33): 11597—11640. Bibcode:2008PNAS..10511597Z. PMC 2575338 Слободан приступ. PMID 18697943. doi:10.1073/pnas.0801317105 Слободан приступ. 
  90. ^ Zeder, M.A.; Hesse, B. (2000). „The initial domestication of goats(capra hircus) in the Zagros mountains 10,000 years ago”. Science. 287 (5461): 2254—2257. Bibcode:2000Sci...287.2254Z. PMID 10731145. doi:10.1126/science.287.5461.2254. 
  91. ^ MacHugh, D.E.; Bradley, D.G. (2001). „Livestock genetic origins : Goats buck the trend”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 98 (10): 5382—5384. Bibcode:2001PNAS...98.5382M. PMC 33220 Слободан приступ. PMID 11344280. doi:10.1073/pnas.111163198 Слободан приступ. 
  92. ^ Arthur Upham Pope, Persian Architecture, 1965, New York, p.15
  93. ^ Link: University of Pennsylvania „Research”. Архивирано из оригинала 16. 12. 2008. г. Приступљено 2009-07-31. 
  94. ^ Cultural Sociology of the Middle East, Asia, and Africa: An Encyclopedia Volume 2. Stanton AL. p.166
  95. ^ .Miller L. Music and Song in Persia (RLE Iran B): The Art of Avaz Routledge 2012 p.5-8
  96. ^ Richard Foltz. Iran in World History. Oxford University Press. 2015
  97. ^ Abbas Milani. Lost Wisdom. 2004. Mage Publishers. p.12. . ISBN 0-934211-90-6.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  98. ^ Mary Boyce, "Zoroastrians", London, 1979, 1.
  99. ^ Notes:
  100. ^ Arthur Henry Robertson and J. G. Merrills, Human Rights in the World: An Introduction to the Study of the International, Political Science, Page 7, 1996; Paul Gordon Lauren, The Evolution of International Human Rights: Visions Seen, Political Science, Page 11, 2003; Xenophon and Larry Hedrick, Xenophon's Cyrus the Great: The Arts of Leadership and War, History, Page xiii, 2007
  101. ^ Link: BBC http://news.bbc.co.uk/2/hi/middle_east/4272210.stm
  102. ^ Links:
  103. ^ Links:
  104. ^ Link: http://www.birdnature.com/nov1899/peach.html
  105. ^ Elgood, Cyril. A medical history of Persia, Cambridge University Press, 1951, p. 173
  106. ^ Links:
  107. ^ Link: http://www.free-definition.com/Abu-Bakr-Mohammad-Ibn-Zakariya-al-Razi.html Архивирано 11 октобар 2016 на сајту Wayback Machine
  108. ^ Links:
  109. ^ Link: „The Story of Islam's Gift of Paper to the West”. Архивирано из оригинала 29. 11. 2013. г. Приступљено 2014-04-11. 
  110. ^ Refer to article by The Christian Science Monitor – http://www.csmonitor.com/1997/1125/112597.us.us.3.html.
  111. ^ See:
    • Hill, Donald. Islamic Science and Engineering. May 1994. Edinburgh University Press. p.10
    • Sardar, Ziauddin. Introducing Mathematics. Totem Books. 1999.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Акимушкин, О. Ф. «Средневековый Иран. Культура, история, филология»;
  • Колесников, А. И. «Сасанидский Иран. История и культура»
  • Michael C. Hillman. Iranian Culture. 1990. University Press of America. . ISBN 0-8191-7694-X.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Iran: At War with History, by John Limbert, pub. 1987, a book of socio-cultural customs of The Islamic Republic of Iran
  • George Ghevarghese Joseph.The Crest of the Peacock: The Non-European Roots of Mathematics. July 2000. Princeton U Press.
  • Welch, S.C. (1972). A king's book of kings: the Shah-nameh of Shah Tahmasp. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 9780870990281. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Грешка код цитирања: Постоје ознаке <ref> за групу с именом „lower-alpha“, али нема одговарајуће ознаке <references group="lower-alpha"/>

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Култура_Ирана&oldid=28514872”