Кутригури

Кутригури су припадници хуно-прабугарских племена који су у 5. веку и 6. веку живели у степама североисточно од Црног мора и источно од реке Дон. У ранијем периоду су били у источном делу Хунског царства северно од Кавказа.

Кутригури су били турски номадски коњаници који су цветали у понтско-каспијској степи у 6. веку нове ере. Источно од њих су били слични Утигурима и обе групе су вероватно биле блиско повезане са Бугарима.^[1] Ратовали су са Византијским царством и Утигурима. Крајем 6. века апсорбовали су их панонски Авари под притиском Турака.

Порекло

Почели су да јачају после потчињавања једног дела Хуно-Прабугара Аварима. Хуно-Прабугари који су остали под владавином Утигура, првог Сандилчовог сина, су остали у историји познати као Утигури, а Хуно-Прабугари којима је владао Кутригур, а које су потчинили Авари остали су забележени у историји као Кутригури.

Историја

Кутригури је помињао Бар Хебреус (Bar Hebraeus) у 6. веку у контексту освајања са Имаон планина (Imaon Mountains). Помињу се и у хроникама, које је у 12. веку написао антиохијски патријарх Михајло Сиријац (Michael the Syrian).^[2]

Били су под утицајем Гоктурских кланова (Göktürks), а у 7. веку су се полако повлачили према горњој Волги падајући под разне утицаје и власт. Од тада су се све мање помињали и нестали су са историјске позорнице.

Види још

Извори

Peter Benjamin Golden (1992), An introduction to the History of the Turkic peoples: ethnogenesis and state formation in medieval and early modern Eurasia and the Middle East. Wiesbaden: Otto Harrassowitz. ISBN 9783447032742.
David Marshall Lang, The Bulgarians: from pagan times to the Ottoman conquest. Westview Press. 1976. ISBN 9780891585305.
Karatay, Osman (2003). In Search of the Lost Tribe: The Origins and Making of the Croatian Nation. Ayse Demiral. ISBN 9789756467077.
Zlatarski, Vasil (1918). History of the Bulgarian state in the Middle Ages, Volume I. History of the First Bulgarian Kingdom. Part I. Age of Hun-Bulgarian supremacy (679-852) (на језику: Bulgarian). Sofia.
Grousset, René (1970). The Empire of the Steppes: A History of Central Asia. The State University of New Jersey. ISBN 9780813513041.
Christopher I. Beckwith, Empires of the Silk Road: A History of Central Eurasia from the Bronze Age to the Present. Princeton University Press. 2009. ISBN 9781400829941.
Dickens, Mark (2004). Medieval Syriac Historians' Perceptions of the Turks. University of Cambridge. ^{[мртва веза]}
D. Dimitrov (1987). „Bulgars, Unogundurs, Onogurs, Utigurs, Kutrigurs”. Prabylgarite po severnoto i zapadnoto Chernomorie. kroraina.com. Varna.
Peter Benjamin Golden, Studies on the Peoples and Cultures of the Eurasian Steppes. Editura Academiei Române; Editura Istros a Muzeului Brăilei. 2011. ISBN 9789732721520.
Florin Curta, Zimonyi István; Osman Karatay, ур. (2015). „Avar Blitzkrieg, Slavic and Bulgar raiders, and Roman special ops: mobile warriors in the 6th-century Balkans”. Eurasia in the Middle Ages. Studies in Honour of Peter B. Golden. Wiesbaden: Otto Harrassowitz. стр. 69—89.
Dickens, Mark (2010). „The Three Scythian Brothers: an Extract from the Chronicle of Michael the Great”. Parole de l'Orient.

Референце

^ Peter Benjamin Golden (1990), „The peoples of the south Russian steppes”. The Cambridge History of Early Inner Asia. Cambridge University Press. стр. 256—284. ISBN 9781139054898. doi:10.1017/CHOL9780521243049.011. „Негде око 463. године нове ере покренута је серија номадских миграција у Унутрашњој Азији... Археолошки и литерарни докази нам дозвољавају да домовину ових придошлица, Огурских племена, сместимо у Западни Сибир и казахстанске степе... Огури су били део велике турске племенске групе познате у кинеским изворима као Тиех-ле, који су се налазили иу унутрашњој Азији. Флуидност ситуације у степама огледа се у нашим изворима, калеидоскопу распада и реформисања племенских заједница. Иако су неки од претходника ове важне миграције још увек нејасни, нема сумње да су племена 0гхур сада постала доминантни елемент у понтско-каспијским степама. Израз Огур је означавао „групу сродних племена, племенску заједницу” и личности у њиховим етнонимима: Оногур, Сарагхур, итд. Језик ових огурских племена, који је данас опстао само у Чувашу, био је различит од језика обичног турског. У 480. налазимо наше најраније чврсто обавештење о Бугарима („мешовити“), великом конгломерату Огурских, Хунских и других елемената. Поред тога, имамо извештаје о активностима Кутригура и Утригура који се у нашим изворима појављују под сопственим именима, као „Хуни“, а можда чак и као „Бугари“. Њихов прецизан однос са овим последњим не може се са сигурношћу утврдити, али сва тројица очигледно потичу из истог хуно-огурског миљеа..”
^ В. Златарски, Известието на Михаил Сирийски за преселението на българите. Том V: Избрани произведения, София, 1972, pp. 52. (Белешка Михајла Сиријца о миграцији Бугара. Одабрани радови, књига 5, Софија, 1972, pp. 52)

[1] Peter Benjamin Golden (1990), „The peoples of the south Russian steppes”. The Cambridge History of Early Inner Asia. Cambridge University Press. стр. 256—284. ISBN 9781139054898. doi:10.1017/CHOL9780521243049.011. „Негде око 463. године нове ере покренута је серија номадских миграција у Унутрашњој Азији... Археолошки и литерарни докази нам дозвољавају да домовину ових придошлица, Огурских племена, сместимо у Западни Сибир и казахстанске степе... Огури су били део велике турске племенске групе познате у кинеским изворима као Тиех-ле, који су се налазили иу унутрашњој Азији. Флуидност ситуације у степама огледа се у нашим изворима, калеидоскопу распада и реформисања племенских заједница. Иако су неки од претходника ове важне миграције још увек нејасни, нема сумње да су племена 0гхур сада постала доминантни елемент у понтско-каспијским степама. Израз Огур је означавао „групу сродних племена, племенску заједницу” и личности у њиховим етнонимима: Оногур, Сарагхур, итд. Језик ових огурских племена, који је данас опстао само у Чувашу, био је различит од језика обичног турског. У 480. налазимо наше најраније чврсто обавештење о Бугарима („мешовити“), великом конгломерату Огурских, Хунских и других елемената. Поред тога, имамо извештаје о активностима Кутригура и Утригура који се у нашим изворима појављују под сопственим именима, као „Хуни“, а можда чак и као „Бугари“. Њихов прецизан однос са овим последњим не може се са сигурношћу утврдити, али сва тројица очигледно потичу из истог хуно-огурског миљеа..”

[Ki-2] В. Златарски, Известието на Михаил Сирийски за преселението на българите. Том V: Избрани произведения, София, 1972, pp. 52. (Белешка Михајла Сиријца о миграцији Бугара. Одабрани радови, књига 5, Софија, 1972, pp. 52)

[1]

[2]