Пређи на садржај

Морлаци

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Мавро-Власи)
Не поистовећивати са Морлаци (млетачки добровољци).
За друге употребе, погледајте страницу Црни Власи.
Морлачки сељак из околине Сплита, 1864.

Морлаци је био егзоним који се користио за руралне заједнице у Лици и Далматинској Загори. Термин је првенствено кориштен за влашке пастирске заједнице у планинама Далмације и Млетачке републике од друге половине 14. до почетка 16. вијека. Касније, када се заједница налазила на млетачко-османској граници у 17. вијеку, термин се односио на словенско говорно становништво, претежно православно, а у мањој мјери католичко. Егзоним је престао да се користи крајем 18. вијека и добио је увриједљив смисао. Порастом националне свијести током 19. вијека, становништво далматинске Загоре стекло је српску или хрватску националну свијест.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Ријеч Морлак изведена је из италијанске ријечи Morlacco и латинских Morlachus или Murlachus, што је когнат грчке ријечи Μαυροβλάχοι, што у преводу значи „Црни Власи”. У неким редакцијама Љетописа попа Дукљанина из 16. вијека, за њих се користи назив Морлаци или Nigri Latini (Црни Латини).[1] Петар Скок је предложио изведеницу из латинског maurus и грчког maurós (црно), двоглас au и av указују на далматоромански лексички остатак.[2]

Постоји неколико тумачења етнонима и фразе „моро/мавро/мауро власи”. Директан превод имена Моровласи на српски значи „Црни Власи”. Сматрало се да се „црно” односи на смеђу тканину њихове одјеће. Млетачко далматински историчар Иван Лучић из 17. вијека сугерише да је то заправо значило „Црни Латини”, у односу на „Бијеле Латине” у приобалним подручјима. Млетачки писац Алберто Фортис из 18. вијека у својој књизи „Viaggio in Dalmazia” (срп. Путовања по Далмацији; 1774), у којој је опширно писао о Морлацима, сматрао је да назив потиче од ријечи море, што би значи да су Морлаци Морски Власи. Буњевце у Далмацији он назива католички Морлаци.[3] Хрватски писац Иван Ловрић из 18. вијека, разматрајући Фортисов рад, мислио је да је назив дошао из ријечи море и (в)лац(с)и (јаки, моћни),[4] додајући да су Грци за Горњу Влашку користили назив Maurovlachia и да су Морлаци то име доњели са собом.[5][6] Румунски лингвиста Чичероне Погирк нуди слично тумачење које значи „Сјеверни Латини”, што је изведено из индоевропске праксе да се стране свијета означавају бојама.[7] Друге теорије указују да се назив односи на њихове кампове и пашњаке који се налазе на „црним” мјестима,[8][ко?] или да је деноним изведен из области ријеке Мораве,[8] или из Морејског полуострва,[9] или, према Доминику Мандићу, од афричких Мавра.[10]

Поријекло и култура

[уреди | уреди извор]

Рани Морлаци били су романизовани аутохтони балкански народи, већином илирског поријекла. Етимологија егзонима указује на везу са Власима, али како је наведено у Фортисовом дјелу „Viaggio in Dalmazia”, они су у то вријеме говорили словенским језиком. Због миграција из разних дијелова Балкана, име је дато каснијим заједницама. Морлаци су били и православне и католичке вјероисповијести.

Исправним тумачењем Фортисове студије[11] о Морлацима, које је он добро упознао, може се закључити да су то били Срби у Далмацији, Лици и Херцеговини, иако он то, као и други (хрватски и католички тумачи) вешто избегава. Тако он наводи да је то народ са примитивним али и „непоквареним” (цивилизацијом) патријархалним начином живота. Уочио је да ти становници Далмације (судећи по много чему) немају исто порекло као Загорци (Хрвати), а говоре језиком — наречјем који је најсличнији рашанском (српском) и бугарском говору. Примећује да су Морлаци као народ „оба закона” (вере) — римског и грчког обреда (православног), помиње њему Италијану стран словенски обред и свечани дан заштитника обитељи (кућна слава); а тај „народ” могу чинити (бити) зна се само подељени, православни Срби и покатоличени Срби. Даље, када говори о етнолошким особеностима, описује ношњу и понајвише свадбене обичаје (свадбе) који су обреди готово исти по цијелој пространој земљи у којој живе Морлаци (хоће рећи код католика и православаца!). Истиче морлачко празноверје, веровање у вампире, те обичаје свирала гусала и играња кола, па старе српске народне песме попут женидбе „Сибињанина Јанка” са Темишварком Јањом, и помоћ младожењиног нећака Секула. Из његове квалитетне студије о некаквим „тајанственим” Морлацима са Приморја, назире се даља судбина тог гостољубивог и јуначког „народа”, који је одједном „нестао”, након пада Млетачке републике. Срби католици, које он назива „Морлаци западног обреда” хрватизацијом постали су захваљујући Илирском политичком покрету — дични Хрвати, а погрдни синоним Морлака — Власи је остао резервисан за преостале малобројније Србе православце; ту непожељне и прогоњене, до наших дана.

Фортис је примјетио физичку разлику између Морлака; они из околине Котора, Сиња и Книна углавном су били плавокоси, са плавим очима и широким лицима, док су они из околине Задварје и Вргорца углавном били смеђокоси са уским лицима. Били су и различите природе. Иако су често посматрали становнике из урбаних подручја као странце и „оне људе” из периферије[12][13] — провидура, Ђорђи Гримани их описује као „дивље, али не несавладиве” природе, Едвард Гибон за њих каже да су „варвари”,[14][15] а Фортис је похвалио њихово „племенито дивљаштво”, морал, породицу и пријатељске врлине, али се пожалио на њихову упорност у очувању старе традиције. Открио је да су пјевали меланхоличке стихове епских пјесама о османској владавини,[16] чије је пјевање пратио традиционални једножичани инструмент гусле.[16] Током његови путовања, открио је оно што је сматрао „морлачком баладом”, Хасанагиницу.[16] Манфред Белер и Јозеф Лирсен идентификовали су културне особине Морлака са јужнословенским и српски етнотипом.[16]

Они су живјели као пастири и трговци, али и као војници.[17][18] Занемаривали су пољопривредне радове, углавном нису имали баште и воћњаке, осим оних који су природна расли, а посједовали су старе пољопривредне алатке. Ловрић описује ово као: „шта наши преци нису радили, нећемо ни ми”.[19][18] Стада морлачких породица су бројала од 200 до 600 јединки, док су оне сиромашне имале од 40 до 50, од којих су добијали млијеко и правили разне млијечне производе.[20][18] „Влашки” или „романски” традиционални систем бројања оваца у паровима (до — два, пато — четири, шасто — шест, шопћи — осам, зећи — десет) био је присутан у неким планинским областима далматинске Загоре, Буковице, Велебита и Ћићарије.[18][21][22]

Савременик Ивана Ловрића је забиљежио да су Морлаци били Словени, који су словенски боље говорили од Дубровчана (због растуће италијанизације далматинске обале).[23] Бошко Десница (1886—1945), након проучавања млетачких докумената, закључио је да Млечани нису разликовали Словене у Далмацији, и да је језик и писмо у региону означавано као Illirico (срп. илирски) или Servian (срп. српски).[24] Ловрић није правио разлику између Морлака/Влаха у Далмацији и Црној Гори, које је сматрао Словенима, и није му уопште сметала чињеница да су Морлаци претежно православни хришћани.[25] Фортис је примјетио да су сукоби између православних и католичких Морлака били чести.[26]

Вицко Змајевић је из Задра писао 5. и 14. фебруара 1720. помињући Србе морлаке (morlachi Seruiani).[27]

Гашпар Петар Вињалић је о Морлацима написао да су грчког обреда и да су доселили из Босне, Рашке и Србије. [28]

Историја

[уреди | уреди извор]

Рана историја

[уреди | уреди извор]

Прво помињање термина Морлаци десило се истовремено са појавом Влаха у хрватским документима из раног 14. вијека; мјесни свештеник на острву Крк 1321. године поклонио је земљиште цркви („до земље Кнеже, ке се зову влашке”), док су Власи 1322. године били савезници Младена II Шубића у бици у залеђу Трогира.[29]

У овим раним документима не постоји препознатљива разлика између термина Власи и Морлаци.[30] Употреба термина Морлаци први пут је потврђено 1344. године, када су Морлаци поменути у земљама око Книна и Крбаве током сукоба између грофова из породица Курјаковић и Нелипић.[31] Споразумом из 1352. годин којим је договорена продаја соли из Задра Мелтачкој републици, Задар задржава дио соли који Морлаци и други извозе копном.[32][33] Морлаци су 1362. населили, без дозволе, земљу око Трогира и користили је за испашу неколико мјесеци.[34] У статуту Сења из 1388. године, Франкопани помињу Морлахе и одређују количину времена коју су имали за испашу када сиђу са планине.[35] Морлаци су 1412. године заузели млетачку тврђаву Островица.[36] У августу 1417. године, млетачке власти су биле забринуте због „Морлаха и осталих Словена” из залеђа, који су били пријетља безбједности Шибеника.[37]

Рани Власи су вјероватно живјели на територији Хрватске и прије 14. вијека, који су били потомци романизованих Илира и предсловенског романског говорног становништва.[38] Током 14. вијека, морлачка насеља су већ постојала на већем дијелу данашње Хрватске, од острва Крк на сјеверу, око планина Велебит и Динара и дуж ријека Крка и Цетина на југу. Ти Власи, до краја 14. и 15. вијека, су престали, ако су икада и говорили, говорити својим романским језиком, или су барем били двојезични.[39] Када су прихватили словенски језик, једина „влашка” карактеристика која је код њих преостала било је сточарство.[40] Такозвани Истрорумуни наставили су да говоре својим истрорумунским језиком у селима око Чепићког језера у Истри,[41] док су друге заједнице у планинама изнад језера сачувале штокавско-чакавско нарјечје са икавским изговором из јужног Велебита и подручја око Задра.[42][43]

Власи (Морлаци) који су населили Истру (око планине Ћићарије), послије разних разорних епидемија куге и ратова између 1400. и 1600. године,[44] стигавши до острва Крк. Њихови потомци су данашњи Истрорумуни. Постоје помињања 1465. и 1468. године морлачког судије Герга Бодолића и влашког сељака Микуле, у Крки и Цриквеници.[45] Млетачка колонизација Истре (и Ћићарије) дошла је најкасније почетком двадесетих година 16. вијека,[44] а било је неколико случајева када су се Власи вратили у Далмацију.[46]

16. вијек

[уреди | уреди извор]

Како су многи бивши становници хрватско-османског граничног појаса побјегли на сјевер или су их заробили османски освајачи, те области су остале ненасељене. Аустријско царство успоставило је Војне крајине 1522, које су служиле као тампон зоне према Османском царству.[47] У то вријеме, „Власи” су се налазили у османској, али и у аустријској и млетачкој војсци, и насељавали су обје стране.[48]

Неколико група Морлака је 1592. године имигрирало и затражило да се упосле као војни колонисти.[49] У почетку, постојале су тензије између тих досељеника и успостављених ускока.[49] Генерал провидур Кристофоро Валијер је 1593. године поменуо три народа који чине ускоке: „родом из Сења, Хрвати и Морлаци из турских дијелова”.[50]

Назив „Морлак” је постао и топоним; планина Велебит је названа Montagne della Morlacca (Морлачка планина), док је Велебитски канал добио назив Canale della Morlacca (Морлачки канал).

Од 16. вијека па надаље, историјски термин је мијењао значење, већином у млетачким документима, Морлацима се обично сматрају досељеници, и православци и католици, са подручја које је освојило Османско царство у западном Балкану (превенствено Босна и Херцеговина). Они су населили млетачко-османску границу, у залеђу приморских градова, а ступили су у млетачку војну службу почетком 17. вијека.

17. вијек

[уреди | уреди извор]

За вријеме Кандијског (1645—1669) и Морејског рата (1684—1699), велики број Морлака је населио унутрашњој далматинских вароши, као и Равне Котаре. Они су имали велико војно искуство и познавали су локалну територију, а служили су као плаћени војници и у млетачкој и османској војсци.[51] Њихова активност је била слична ускочкој. За њихову војну службу додјељивано им је земљиште, као и ослобођење од пореза, а дата су им права која су их ослободила од пуног порезног закона (само 1⁄10 приноса), због чега су се многи придружили „морлачкој” или „млетачкој” војсци.[52]

У то вријеме, неке угледне морлачке војне вође, који су опјевани у епској пјесми, били су: Јанко Митровић, Илија и Стојан Јанковић, Петар, Илија и Фрањо Смиљанић, Стјепан и Марко Сорић, Вук Мандушић, Илија Пераица, Шимун Бортулачић, Божо Милковић, Станислав Сочивица и грофови Фрањо и Јурај Поседарски.[53][54][55] Иако су Морлаци отприлике подједнако били и православне и католичке вјероисповјести, породица Митровић Јанковић је била предводник православних Морлака, док је породица Смиљанић била предводник католичких Морлака.[53]

Након распада Млетачке републике 1797. године, и њеног нестанка из Далмације, термин Морлаци је нестао из употребе.

Код Морлака је био развијен култ Краљевића Марка.[56]

Насљеђе

[уреди | уреди извор]

За вријеме просветитељства и романтизма, Морлаци су виђени као „модел примитивног словенства”[57] и „духови пастирске Аркадије”.[58] Привукли су пажњу путописаца из 17. вијека Жакоба Спуна и Џорџа Вилера,[59][60] као и писаца из 18. вијека Јохана Готфрида фон Хердера и Јохана Волфганга Гетеа, који су своје пјесма означили као „морлачке” (њем. Morlackisch).[61][62] На карневалу у Венецији 1793. године била је тачка о Морлацима, Gli Antichi Slavi, која је извођена, а 1802. године је поново приказан као балет Le Nozze dei Morlacchi.[62] На почетку 19. вијека, и даље су посматрани као реликвија из примитивне прошлости и синоним за варварски народ, инспирисали су научнофантастичног писца Херберта Џорџа Велса (Морлок),[15] док су везене женске ногавице подсјетиле Томаса Грејема Џексона на изглед жена америчких старосједилаца.[63] У 20. вијеку, Алис Ли Мок, као и многе друге жене путници, у свом филму о путовању из 1914. године „Delightful Dalmatia”, истиче живописни призор морлачких жена и мушкараца у својим народним ношњама, од којих задарски трг изгледа као сценска поставка и које изражавају жалост због доласка нове цивилизације.[63]

На Балкану је термин Морлак постао увриједљив, који указује на планинске људе — заостале људе, и сами Морлаци (Срби и Хрвати) су замрзили термин.[64][65] На хрватским пописима становништва није било појединаца који су се изјашњавали као Морлаци.[66]

Италијански сир Морлако, познат и под називима Морлак, Бурлах или Бурлако, добио је назив по морлачким сточарима и шумарима који су живјели у области Монте Грапа.[67][68][69]

„Морлаки” (итал. Morlacchi) италијанско је презиме, које и данас постоји. Људи који носе то презиме очигледно потичу од Морлака који су асимиловани у италијанско друштво.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Mužić 2011, стр. 66, 206.
  2. ^ Skok, P. (1972). Etymological dictionary of Croatian or Serbian language. II. Zagreb: JAZU. стр. 392—393. 
  3. ^ Алберто Фортис: „Пут по Далмацији 1774. године”, превод, Загреб 1984.
  4. ^ Nasturel, P. S. (1979). Les Valaques balcaniques aux Xe-XIIIe siècles (Mouvements de population et colonisation dans la Romanie grecque et latine). Byzantinische Forschungen VII. Amsterdam. стр. 97. 
  5. ^ Mirdita, Zef (2001). Tko su Maurovlasi odnosno Nigri Latini u "Ljetopisu popa Dukljanina". 47. Zagreb: Croatica Christiana periodica. стр. 17—27. 
  6. ^ Trencsényi, Balázs; Kopeček, Michal (2006). Late Enlightenment: Emergence of modern national ides. Central European University Press. стр. 62. ISBN 978-963-7326-52-3. „Jean François de Saint-Lambert (1716—1803) gave the thesis Greeks used the word Maurovlachia, i.e. Black Wallachia, for Upper Vallachia.” 
  7. ^ Poghirc, Cicerone (1989). Romanisation linguis tique et culturelle dans les Balkans. Survivance et évolution, u: Les Aroumains... Paris: INALCO. стр. 23. 
  8. ^ а б „I Vlasi o Morlacchi, i latini delle alpi dinariche” (на језику: италијанском). ilbenandante. Архивирано из оригинала 6. 6. 2014. г. Приступљено 2. 4. 2017. 
  9. ^ Mažuranić, Vladimir (1908—1922). Prinosi za hrvatski pravno-povjestni rječnik. Zagreb: JAZU. стр. 682. 
  10. ^ Mandić, Dominik (1956). Postanak Vlaha prema novim poviestnim istraživanjima. 18—19. Buenos Aires: Hrvatska misao. стр. 35. 
  11. ^ Алберто Фортис, наведено тело
  12. ^ Wolff 2002, стр. 126.
  13. ^ Brookes 1812, стр. 501.
  14. ^ Naimark & Case 2003, стр. 40.
  15. ^ а б Wolff 2002, стр. 348.
  16. ^ а б в г Beller 2007, стр. 235.
  17. ^ Lovrić 1776, стр. 170–181.
  18. ^ а б в г Jelka Vince-Pallua (1992). Tragom vlaških elemenata kod Morlaka srednjodalmatinskog zaleđa. Volume 1, No. 1 April. Zagreb: Ethnologica Dalmatica: Faculty of Humanities and Social Sciences, Center for Ethnological Cartography, University of Zagreb. стр. 137—145. 
  19. ^ Lovrić 1776, стр. 174: Ciò, che non ànno fatto i nostri maggiori, neppur noi vogliam fare.
  20. ^ Lovrić 1776, стр. 170—181.
  21. ^ Trošelj, Mirjana (2011). Mitske predaje i legende junovelebitskog Podgorja (Mythical Traditions and Legends from Podgorje in southern Velebit). Studia Mythologica Slavica 14. Zagreb: Slovenian Academy of Sciences and Arts, Ljubljana. стр. 346. 
  22. ^ Vinšćak, Tono (1989). Kuda idu "horvatski nomadi". 1. Zagreb: Studia ethnologica Croatica: Faculty of Humanities and Social Sciences, Center for Ethnological and Cultural Anthropology, University of Zagreb. стр. 9. 
  23. ^ Fine 2006, стр. 360.
  24. ^ Fine 2006, стр. 356.
  25. ^ Fine 2006, стр. 361.
  26. ^ Narodna umjetnost. 34. Institut za narodnu umjetnost. 1997. стр. 83. „"It is usual that there is perfect disharmony between the Latin and the Greek religions; neither of the clergymen do not hesitate to sow it: each side tells thousands of scandalous stories about the other" (Fortis 1984:45)” 
  27. ^ Змајевић 2015, стр. 271, 272.
  28. ^ Vinjalić 2010, стр. 213.
  29. ^ Mužić 2010, стр. 10.
  30. ^ Mužić 2010, стр. 14—17.
  31. ^ Mužić 2010, стр. 10, 11: Et insuper mittemus specialem nuntium…. Gregorio condam Curiaci Corbavie,…. pro bono et conservatione dicte domine (Vedislave) et comitis Johannis,….; nec non pro restitutione Morolacorum, qui sibi dicuntur detineri per comitem Gregorium…; Exponat quoque idem noster nuncius Gregorio comiti predicto quod intelleximus, quod contra voluntatem ipsius comitis Johannis nepotis sui detinet catunos duos Morolacorum…. Quare dilectionem suam… reget, quatenus si quos Morolacos ipsius habet, placeat illos sibi plenarie restitui facere…
  32. ^ Listine o odnošajih Južnoga Slavenstva i Mletačke Republike. III. Zagreb: JAZU. 1872. стр. 237. „Prvi se put spominje ime »Morlak« (Morlachi) 1352 godine, 24. јуна, u pogodbi po kojoj zadarsko vijeće prodaje sol Veneciji, gdje Zadar zadržava dio soli koju Morlaci i drugi izvoze, kopnenim putem.” 
  33. ^ Mužić 2010, стр. 11: Detractis modiis XII. milie salis predicti quolibet anno que remaneant in Jadra pro usu Jadre et districtu, et pro exportatione solita fi eri per Morlachos et alios per terram tantum…
  34. ^ Mužić 2010, стр. 12: quedam particula gentis Morlachorum ipsius domini nostri regis... tentoria (tents), animalia seu pecudes (sheep)... ut ipsam particulam gentis Morlachorum de ipsorum territorio repellere… dignaremur (to be repelled from city territory)... quamplures Morlachos... usque ad festum S. Georgii martiris (was allowed to stay until April 24, 1362).
  35. ^ Margetić, L. (2007). Statute of Senj from 1388. Volume 34, No. 1, December. Senj: Senjski Zbornik. стр. 63,77. „§ 161. Item, quod quando Morowlachi exeunt de monte et uadunt uersus gaccham, debent stare per dies duos et totidem noctes super pascuis Senie, et totidem tempore quando reuertuntur ad montem; et si plus stant, incidunt ad penam quingentarum librarum.” 
  36. ^ Mužić 2010, стр. 13: Cum rectores Jadre scripserint nostro dominio, quod castrum Ostrovich, quod emimusa Sandalo furatum et acceptum sit per certos Murlachos, quod non est sine infamia nostri dominii...
  37. ^ Fine 2006, стр. 115.
  38. ^ Fine 2006, стр. 129.
  39. ^ Mužić 2010, стр. 73 (I): „As evidence Vlachs spoke a variation of Romanian language, Pavičić later in the paragraph referred to the Istro-Romanians, and Dalmatian language on island Krk.”
  40. ^ Mužić 2010, стр. 80.
  41. ^ Mužić 2010, стр. 73.
  42. ^ Mužić 2010, стр. 89.
  43. ^ Ribarić, Josip (2002). O istarskim dijalektima: razmještaj južnoslavenskih dijalekata na poluotoku Istri s opisom vodičkog govora (на језику: Croatian). Zagreb: Josip Turčinović. 
  44. ^ а б Franceschi, Carlo de (1879). L'Istria: note storiche (на језику: италијанском). G. Coana (Harvard University). стр. 355—371. 
  45. ^ Mužić 2010, стр. 14, 207: Jesu prišli tužiti se na Vlahov, kojih jesmo mi postavili u konfi ni od rečenoga kaštel Mušća (Omišalj) na Kras, kadi se zove v Orlec imenujući Murlakov sudca Gerga Bodolića i sudca Vida Merkovića (...) Darovasmo crikvi sv. Marije na Crikvenici Vlaha, po imenu Mikulu, ki Vlah budući va to vrieme naš osobojni, koga mi dasmo crikvi sv. Marije na Crikvenici sa svu ovu službu, ku je on nam služil budno na našej službi.
  46. ^ Mužić 2010, стр. 76—79, 87-88.
  47. ^ Suppan & Graf 2010, стр. 55—57.
  48. ^ Suppan & Graf 2010, стр. 52, 59.
  49. ^ а б Rothenberg, Gunther Erich (1960). The Austrian military border in Croatia, 1522—1747. University of Illinois Press. стр. 50. 
  50. ^ Fine 2006, стр. 218.
  51. ^ Roksandić, Drago (2004). Etnos, konfesija, tolerancija (Priručnik o vojnim krajinama u Dalmaciji iz 1783. godine) (PDF). Zagreb: SKD Prosvjeta. стр. 11—41. 
  52. ^ Ivanišević, Milan (2009). Izvori za prva desetljeća novoga Vranjica i Solina. Volume 2, No. 1 September. Solin: Tusculum. стр. 98. 
  53. ^ а б Desnica, Boško (1950—1951). Istorija Kotarski Uskoka 1646—1749 (PDF). I—II. Venice: SANU. стр. 140,141,142. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2015. г. Приступљено 04. 04. 2017. 
  54. ^ Lovrić 1776, стр. 223.
  55. ^ Roksandić, Drago (2003). Triplex Confinium, Ili O Granicama I Regijama Hrvatske Povijesti 1500—1800 (PDF). Zagreb: Barbat. стр. 140, 141,151,169. 
  56. ^ Култ Марка Краљевића у Далмацији („Политика”, 9. јануар 2019)
  57. ^ Wolff 2002, стр. 13.
  58. ^ Naimark & Case 2003, стр. 41.
  59. ^ Wolff 2002, стр. 128.
  60. ^ Bracewell, Wendy; Alex Drace-Francis (2008). Under Eastern Eyes: A Comparative Introduction to East European Travel Writing on Europe. Central European University Press. стр. 154—157. ISBN 978-963-9776-11-1. 
  61. ^ Wolff 2002, стр. 190.
  62. ^ а б Naimark & Case 2003, стр. 42.
  63. ^ а б Naimark & Case 2003, стр. 47.
  64. ^ Baerlein, Henry. The Birth of Yugoslavia (Complete). Library of Alexandria. стр. 20. ISBN 978-1-4655-5007-1. 
  65. ^ Naimark & Case 2003, стр. 46.
  66. ^ „Stanovništvo prema narodnosti, popisi 1971. — 2011.”. Приступљено 9. 4. 2017. ; „Croatian 2001 census, detailed classification by nationality”. 
  67. ^ „Formaggio Morlacco” (PDF). venetoagricoltura.org (на језику: италијанском). Приступљено 9. 4. 2017. 
  68. ^ „Morlacco del Grappa”. venetoformaggi.it (на језику: италијанском). Приступљено 9. 4. 2017. 
  69. ^ „Grappa Mountain Morlacco”. fondazioneslowfood.com. Slow Food. Приступљено 9. 4. 2017. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Морлаци&oldid=28506263”