Пређи на садржај

Маја Т. Искјердо

С Википедије, слободне енциклопедије
Маја Т. Искјердо
Маја Т. Искјердо, 2021
Лични подаци
Пуно имеМаја Тодоровић Искјердо
Датум рођења(1976-05-14)14. мај 1976. (48 год.)
Место рођењаБеоград, СФР Југославија
Образовањедоктор архитектуре и урбанизма
УниверзитетУниверзитет у Београду
Универзитет Лас Палмас де Гран Канарија
Универзитет Ла Лагуна
Универзитета Унион – Никола Тесла
Породица
СупружникМилош Шобајић (2016–2021)
РодитељиСилвија Искјердо Тодоровић (мајка)
Тиосав Тодоровић (отац)
Гиљермо Искјердо Риос (деда)
Франсиско Искјердо Риос (деда-стриц)
НаградеСтипендија Владе Краљевине Шпаније (2002–2004)
Признање „Summa cum laude” (2010)
Награда „Капетан Миша Анастасијевић” (2018)
Признање Министарства спољних послова Републике Перу (2020, 2022)
Званични веб-сајт
mayaizqu.artelista.com
pejzaznarhitektura.blogspot.com

Маја Тодоровић Искјердо[а] (шп. Maja Todorović Izquierdo; Београд, 14. мај 1976) српски je и перуански пејзажни архитекта, психолог и универзитетски професор.[1] Доктор је архитектуре и урбанизма. Председник је Удружења српско-перуанског пријатељства (шп. Asociación de Amistad Serbio-Peruana) и Удружења „Милош Шобајић”.[2][3][4]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Маја Т. Искјердо је рођена у Београду, од мајке Перуанке Силвије Искјердо (шп. Silvia Izquierdo) и оца Србина Тиосава Тодоровића. Са мајчине стране, пореклом је из амазонског племена Ашанинка.[5] Оба родитеља су јој научни радници. Њен деда је био Гиљермо Искјердо Риос (шп. Guillermo Izquierdo Ríos), а деда-стриц Франсиско Искјердо Риос (шп. Francisco Izquierdo Ríos), познати и признати перуански преповедачи XX века, који су имали велики утицај на њен образовни и стваралачки пут.

Маја Т. Искјердо је одрасла на темељу мешавине српског и перуанског културног мозаика, проводећи време и у Србији и у Перуу и истовремено слушајући приче из словенске митологије и трезора амазонских легенди. Велики део детињства провела је пак у региону Сан Мартин, у срцу Амазонске прашуме. Тако се је сусрела са богатом духовношћу тамошњих народа и значају који предају прецима, природи и лечењу ентеогеним биљкама.[2][6]

Од своје дванаесте године бави се сликарством и вајарством, што јој је и даље хоби. На њеним сликама и скулптурама доминирају андско-амазонски мотиви.[7]

Увршћена је у „Енциклопедију националне дијаспоре”, коју уређује Иван Калаузовић Иванус.[8]

Образовање

[уреди | уреди извор]

У родном Београду се најпре образовала на одсеку за клавир Музичке школе „Даворин Јенко” и на смеру архитектонског техничара ентеријера Архитектонско-техничке школе, а потом је дипломирала пејзажну архитектуру на Шумарском факултету 2001. године. Звање мастера архитектуре и урбанизма стекла је 2004. на Архитектонском факултету Универзитета Лас Палмас де Гран Канарија, а диплому о напредним студијама (шп. Diploma de Estudios Avanzados – DEA) добила је од две шпанске образовне институције – Универзитета Ла Лагуна и Универзитета Лас Палмас де Гран Канарија 2010. Докторирала је на Факултету за градитељски менаџмент београдског Универзитета Унион – Никола Тесла 2013. Теза докторске дисертације јој је била „Природа и мистицизам у материјализацији архитектуре, са освртом на дела Рудолфа Штајнера и Бакминстера Фулера”.[2]

Завршила је и основне студије психологије на Факултету хуманистичких наука Универзитета Лас Палмас де Гран Канарија 2005. године, као и мастер студије историје уметности на Факултету хуманистичких наука Универзитета Ла Лагуна 2009, мастер студије биотехничких наука на Шумарском факултету 2011. и мастер студије клиничке психологије на Факултету за медије и комуникације Универзитета Сингидунум 2020.[2]

Део њене биографије су и курс ликовне уметности на Факултету ликовних уметности Универзитета уметности у Београду 1998. године, курс шпанске филологије на Академији „Местер” у Саламанки, такође 1998, курс екологије и еволуционе биологије на Универзитету Јејл 2015, курс будизма и савремене психологије на Универзитету Принстон 2016. и курс екологије, анархизма, антропологије и феминизма на Институту за социјалну екологију 2017.[2]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Маја Т. Искјердо је била део истраживачког тима Папског католичког универзитета у Перуу (енгл. Pontificia Universidad Católica del Perú) и проучавала је амазонску антропологију, надограђујући знање о традиционалној медицини народа Ашанинка, стечено у млађим данима у Амазонској прашуми. То јој је била увертира за студије клиничке психологије у Београду и истраживања трансперсоналне психологије у Барселони.

Од 2016. године је редовни професор на Факултету за градитељски менаџмент Универзитета Унион – Никола Тесла,[9] а раније је била доцент и ванредни професор на Факултету за уметност и дизајн Мегатренд универзитета.[10]

Аутор је многих стручних и научних радова и публицистичких чланака,[11][12] али и блога „Екологија и пејзажна архитектура”. Учесник је бројних пројеката и гостујући предавач у земљи и иностранству.

Европски је представник Пејзажних архитеката без граница (енгл. Landscape Architects Without Borders), групе у оквиру Међународне федерације пејзажних архитеката (енгл. International Federation of Landscape Architects), чији је циљ обезбеђивање здравог и пријатног окружења насупрот кризним ситуацијама као што су природне непогоде, миграције, ратови...[13]

Члан је Инжењерске коморе Србије и Удружења пејзажних архитеката Србије и сродних професионалних организација у свету.

Кооснивач је и председник Удружења српско-перуанског пријатељства, регистрованог и у Србији и у Перуу, чија је мисија културна размена између две земље.

Течно говори српски, шпански и енглески језик.

Приватан живот

[уреди | уреди извор]

Била је удата за српског и француског сликара и вајара Милоша Шобајића, који се сматра једним од најзнаменитијих домаћих и европских уметника.[14] Шобајић је своју аутобиографију „Мојих девет живота” (Vukotić media, 2021) посветио управо њој,[15] а заједно су радили на краткометражном филму „Загубљени списи Марије Магдалене” (2016) и написали драму „Вецин циркус” (Центар за културу „Зоран Радмиловић”, Народно позориште Тимочке крајине „Зоран Радмиловић”, 2021). Она је и коауторка текстова каталога Шобајићевих изложби „Бежање и гушење” (Нови Сад, 2018) и „Сублимације” (Београд, 2022). Такође је и кооснивач је председник Удружења „Милош Шобајић”, које служи за промоцију уметникове заоставштине, организовање изложби и сл.[4][16][17][18][19][20]

Живи и ради на релацији Србија–Перу.

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
  • Стипендија Владе Краљевине Шпаније за постдипломске студије у области архитектуре и пејзажне архитектуре (2002–2004)
  • Признање „Summa cum laude” шпанског Универзитета Ла Лагуна за постигнут успех током одбране Дипломе о напредним студијама (DEA) (2010)
  • Награда „Капетан Миша Анастасијевић” за афирмацију пејзажне архитектуре у Србији (2018)
  • Признање Министарства спољних послова Републике Перу за хуманитарни рад и помоћ перуанској заједници у Републици Србији током пандемије ковида 19 (2020)
  • Признање Министарства спољних послова Републике Перу за допринос у ширењу знања о перуанској култури (2022)

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Правилна транскрипција имена ове личности је Искиердо, али се у јавности усталио облик Искјердо.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Лексикон српских архитеката од XIX до XXI века, Асоцијација српских архитеката. Посећено 27. октобра 2024.
  2. ^ а б в г д „Србија на вези – портрети: Маја Тодоровић Искјердо”, РТС, 28. септембар 2018. Посећено 16. октобра 2024.
  3. ^ „Београдска професорица вратила се амазонским коренима”, Дневник, 25. фебруар 2018. Посећено 16. октобра 2024.
  4. ^ а б „Исповест – Маја Тодоровић Искјердо: Ни у књигама није било такве љубави као моје и Милошеве”, Вечерње новости, 1. август 2021. Посећено 16. октобра 2024.
  5. ^ „Маја Т. Искјердо – Неолиберализам уништава домородачке културе”, Печат, 26. јануар 2018. Посећено 16. октобра 2024.
  6. ^ „Мистерија ајаваске: хладне главе и без маске”, Два југа, 9. мај 2024. Посећено 16. октобра 2024.
  7. ^ Слике Маје Т. Искјердо, Artelista.com. Посећено 27. октобра 2024.
  8. ^ Енциклопедија националне дијаспоре, Impressions. Посећено 16. октобра 2024.
  9. ^ „Др Маја Тодоровић Искјердо – профил наставника”, Универзитет Унион – Никола Тесла. Посећено 16. октобра 2024.
  10. ^ „Др Маја Тодоровић Искјердо – профил наставника”, Мегатренд универзитет. Посећено 16. октобра 2024.
  11. ^ „Капитал против плућа планете”, Политика, 3. септембар 2019. Посећено 16. октобра 2024.
  12. ^ „Лима и Београд: два споменика, једна прича”, Политика, 12. фебруар 2021. Посећено 16. октобра 2024.
  13. ^ Чланови Комитета Пејзажних архитеката без граница, Међународна федерација пејзажних архитеката. Посећено 27. октобра 2024.
  14. ^ „Милош Шобајић и Маја Искјердо: Љубав не броји године”, Gloria, 30. јул 2018. Посећено 16. октобра 2024.
  15. ^ „Девет живота Милоша Шобајића”, Печат, 19. март 2021. Посећено 16. октобра 2024.
  16. ^ „Последњи радови Милоша Шобајића у Дому војске: Велики сликар није имао свој атеље и његова дела настајала су у кухињи”, Курир, 3. мај 2022. Посећено 27. октобра 2024.
  17. ^ „Изложба Милоша Шобајића ’Сублимације’ у Великој галерији Дома Војске Србије ’Београд’”, Медија центар „Одбрана”, 11. мај 2022. Посећено 27. октобра 2024.
  18. ^ „Промоција драме ’Вецин циркус’ Милоша Шобајића у Дворани”, Нова, 14. јун 2022. Посећено 27. октобра 2024.
  19. ^ „Последњи потези на платну: Изложба слика Милоша Шобајића ’Поглед уназад, корак унапред’ у Музеју Херцеговине”, Вечерње новости, 23. август 2024. Посећено 27. октобра 2024.
  20. ^ „Отворена изложба ’Милош Шобајић, Поглед уназад, корак унапред’”, СРНА, 30. август 2024. Посећено 27. октобра 2024.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Шобајић, М. (2021). Мојих девет живота. Београд: Vukotić media. ISBN 978-86-81510-20-9. 
  • Шобајић, М.; Искјердо, М. Т. (2021). Вецин циркус. Зајечар: Центар за културу „Зоран Радмиловић”, Народно позориште Тимочке крајине „Зоран Радмиловић”. ISBN 978-86-89575-03-3. 
  • Калаузовић, И. (2024). Енциклопедија националне дијаспоре. Ниш: Impressions. ISBN 978-86-82470-02-1. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маја_Т._Искјердо&oldid=28968715”