Српска дијаспора
Српска дијаспора се односи на заједнице етничких Срба у дијаспори. Због генерализације у пописима ван бивше Југославије, укупан број становништва српске дијаспоре не може се са сигурношћу знати. Процењује се да неколико милиона Срба живи ван бивше Југославије.[1]
Кроз векове, од постања па до данашњих дана, Србе прати судбина сталних ратова, деоба и сеоба. У дугој српској историји није пронађена национална стратегија са којом би се обезбедио одржив мир, демографска стабилност и свеопшти напредак.[2]
Настајање Српске дијаспоре
[уреди | уреди извор]Од почетка исељавања па до данашњих дана бележена су само масовна исељавања, а стихијска и појединачна исељавања остајала су и непримећена па нису ни записана. Српска дијаспора броји између 4 до 5 милиона Срба, и дели се у пет група.[3]
- Прва група: средњовековна исељавања и сеобе, попут великих сеоба Срба у источну и западну Европу;
- Друга група: Потомци исељеника који су се отиснули у свет пре Другог светског рата;
- Трећа група: Послератна политичка емиграција, тј. Срби и њихови потомци који су били принуђени на одлазак из земље победом комуниста у грађанском рату од 1941. до 1945. године;
- Четврта група: Економска емиграција: радници разних занимања и стручњаци који су отишли у западноевропске и прекоморске земље 1961—1991. у потрази за професионалним и материјалним успехом;
- Пета група: Избеглице од рата и последица рата у бившој Југославији од 1991. наовамо.[4]
Прва група
[уреди | уреди извор]Народ чије се име први пут на тлу данашње Србије помиње још 622. године а у Грчкој још 610. године доселио се на Балкан са старим Словенима. Поражени у седмом веку Срби су остали да живе у околини Солуна. Како је забележио цар Константин Порфирогенит по једном народу, вероватно највећем и најјачем, из тог словенског братства, Србима, област око Солуна је и добила име Сервија.
Био је то први велики талас исељавања Срба са севера Европе на Балкан. Владарски син који је довео Србе на простор између Дунава и планине Балкан, записано је у историји, умро је пре 680. године. Том роду припадали су се први српски кнезови Вишеслав, Радослав, Присогој и Властимир, који су се покоравали царевима Византије.
Када су Срби у деветом веку примили хришћанство почела је њихова вера и када је кнез Властимир поразио бугарског кана Пресија, огласио је уједињење српских племена, стварање прве српске војске и државе на територији Рашке. И данас у Јудејској пустињи постоји манастир светог Саве Освећеног Јерусалимског, који је 130 година био под српском управом, захваљујући Светом Сави српском.
Продор Турака на Балкан и порази Срба у биткама са њима пред крај XIV века, покренули су други велики талас исељавања српског народа на север, у Срем и Арад. У историји је, међутим, остала највише упамћена сеоба 60.000 Срба у Угарску, коју је водио Патријарх Арсеније III Црнојевић у лето 1690. године. Сеоба је трајала четрдесетак дана, а Срби су населили Будим и Сентандреју.
Друга група
[уреди | уреди извор]На простору од Угарске до Грчке, српски народ, приморан да трага за голом егзистенцијом, крајем XIX и почетком XX века је опет кренуо у велику сеобу. Поред европских земаља трећи талас сеоба захватио је и Северну и Јужну Америку. Тада су се у САД преко Калифорније, на пример, усељавали понајвише Срби из западних крајева, пре свега, Боке, Херцеговине, Лике, Кордуна, Далмације, Босне и Војводине. Према неким проценама, пре балканских ратова само у САД је живело око 20.000 Црногораца. Ова миграција Срба трајала је најдуже, чак до почетка Другог светског рата.
Трећа група
[уреди | уреди извор]За време Другог светског рата са српских територија протерано је 260.000 лица, а после рата по Европи је расуто 390.000 људи. Многи су се вратили кућама, док су многи одлучили да остану у иностранству. Већина ових других имала је статус политичких изгнаника. Био је то четврти талас исељавања Срба и Југословена. Њихова главна одредишта за емиграцију тада су биле прекоокеанске земље Аргентина, Аустралија, САД, Канада и Уједињено Краљевство. Овог пута Срби су у Америку улазили преко источне капије у Њујорку.
Четврта група
[уреди | уреди извор]Средином шездесетих одласком српских радника на привремени рад у европске метрополе започиње пети талас и најмасовнија сеоба Срба. За само десетак година број југословенских тј. српских гастарбајтера у западној Европи попео се на скоро пола милиона. Тако су Срби нашли своја нова уточишта у Немачкој, Француској, Италији, Шведској, Аустрији, Швајцарској.
Осамдесете године су подстакле високе стручњаке, њих десетак хиљада, пословне људе, уметнике, врхунске спортисте и младе таленте да у већем броју напуштају отаџбину у намери да своје способности или усаврше или добро наплате на свим континентима света. Такви Срби, учесници шестог таласа сеоба, нашли су своје нове домовине у САД, Канади, Јужној Африци, Шпанији, Француској, Немачкој, Аустралији, Грчкој, Кипру, па и Совјетском Савезу.
Пета група
[уреди | уреди извор]Почетком деведесетих, почео је нови рат на Балкану, изазван распадом друге Југославије у којој је живело 9,5 милиона Срба и Црногораца. Криза је изазвала и масовни егзодус југословенских и српског народа. Седми талас исељавања захватио је 4,1 милиона Југословена и тиме и Србе из свих република некадашње СФРЈ, који да би избегли страдања у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини одлазе у два правца - ка отаџбини и ка туђини.
Поред Србије, Црне Горе тј. треће Југославије и Републике Српске исељени Срби налазе своје уточиште у Аустралији, Новом Зеланду, САД, Канади, Јужној Африци, Немачкој, Аустрији, Мађарској, Норвешкој, Шведској, Данској, Италији. Санкције и економска криза потакли су тада и миграцију незапослених и младих људи који су своју бољу будућност тражили, такође, на Западу планете.
Економски утицај дијаспоре на Србију
[уреди | уреди извор]Према подацима Народне банке Србије 2009. дијаспора је у Србију слала добре 3,3 милијарде евра, шта је упркос глобалној рецесији 27% више него у 2008.[5] Према подацима Светске банке 2009. српска дијаспора слала је у Србију 5,5 милијарде долара, 10% више од године 2008.[6]
Срби у свету
[уреди | уреди извор]Овај чланак је део серије о Србима |
Срби |
---|
Аутохтоне земље
[уреди | уреди извор]Држава | Званични подаци или процена | Чланак |
---|---|---|
Србија | 5,360,239 (2022),[7] КиМ 146,128 (2013)[8][9] | |
Босна и Херцеговина | 1,086,733 (2013)[10] | Срби у Босни и Херцеговини |
Црна Гора | 205,370 (2023)[11] | Срби у Црној Гори |
са статусом националне мањине | ||
Албанија | 30,000 - 100,000[12] | Срби у Албанији |
Мађарска | 10,000 | Срби у Мађарској |
Румунија | 23,000 | Срби у Румунији |
Северна Македонија | 35,939 (2002)[13] | Срби у Северној Македонији |
Хрватска | 123,892 (2021)[14] | Срби у Хрватској |
без статуса националне мањине | ||
Бугарска | 20,000[15] | Срби у Бугарској |
Словенија | 38,964 (2002)[16] | Срби у Словенији |
Исељеништво
[уреди | уреди извор]Информације о српској дијаспори широм света.[17]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Стратегија очувања и јачања односа матичне државе
- ^ Енциклопедија српске дијаспоре у централној Европи
- ^ Српска дијаспора као део свеукупног српског бића
- ^ О дијаспори и Србима у региону
- ^ Od dijaspore tri milijarde evra
- ^ Dijaspora faktor makroekonomske stabilnosti
- ^ „Попис становништва из 2011. године” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 06. 07. 2016. г. Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ „COMMUNITY PROFILE: SERB COMMUNITY” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 01. 2017. г. Текст „Срби су бојкотовали попис” игнорисан (помоћ) ecmikosovo.org (језик: енглески)
- ^ Срби су бојкотовали попис „COMMUNITY PROFILE: SERB COMMUNITY” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 01. 2017. г. (PDF)
- ^ „1996 population census in Bosnia and Herzegovina”.
- ^ „(Завод за статистику Црне Горе)” (PDF). Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ ALBANIJA ETNIČKI ČISTI SRBE: Iščezlo 100.000 ljudi pokrštavanjem, kao što su to radile ustaše u NDH! | Telegraf – Najnovije vesti
- ^ Државен завод за статистика: Попис на населението, домаќинствата и становите во Република Македонија, 2002: Дефинитивни податоци (PDF)
- ^ „STANOVNIŠTVO PREMA NARODNOSTI – DETALJNA KLASIFIKACIJA – POPIS 2011.”. Архивирано из оригинала 07. 01. 2013. г. Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ Susedi broje Srbe | Aktuelno | Novosti.rs
- ^ Population by ethnic affiliation, Slovenia, Census 1953, 1961, 1971, 1981, 1991 and 2002
- ^ Dijaspora može da promeni Srbiju : Između matice i rasejanja : Tema nedelje : POLITIKA
- ^ Попис у Совјетском Савезу
- ^ Попис у Совјетском Савезу
- ^ [1]
- ^ Попис у Совјетском Савезу
- ^ Попис у Совјетском Савезу
- ^ [2]
- ^ (PDF) https://www.llv.li/files/as/bevolkerungsstatistik-30-juni-2014.pdf. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ) - ^ Попис у Совјетском Савезу
- ^ Попис у Совјетском Савезу
- ^ Попис у Совјетском Савезу
- ^ Попис у Совјетском Савезу
- ^ Попис у Совјетском Савезу
- ^ Попис у Совјетском Савезу
- ^ „Африка и Србија на вези: Срби у Боцвани”. rts.rs.
- ^ „Бадњак слоге на афричком сунцу”. novosti.rs.
Литература
[уреди | уреди извор]- Пузовић, Предраг (1996). „Епархије Српске православне цркве у расејању” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 40 (1-2): 87—96. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 06. 2019. г. Приступљено 25. 03. 2018.
- Radojević, Mira (2005). „Srpska politička emigracija posle Drugog svetskog rata: Savez "Oslobođenje" (1949—1990)”. Velike sile i male države u hladnom ratu 1945-1955: Slučaj Jugoslavije. Beograd: Filozofski fakultet. стр. 265—274.
- Радојевић, Мира (2007). „Милован Ђилас и српска политичка емиграција (1954—1995)” (PDF). Токови историје. 4: 118—135.
- Radojević, Mira (2010). „Jugoslovenska politička emigracija i disidentstvo u Jugoslaviji (podrška Saveza "Oslobođenje" demokratskoj opoziciji)”. Disidentstvo u suvremenoj povijesti. Zagreb: Hrvatski institut za povijest. стр. 271—291.
- Радојевић, Мира (2010). „Живети и радити у емиграцији: Савез "Ослобођење" (1949—1990)”. Југославија у хладном рату: Прилози истраживањима. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 97—110.
- Radojević, Mira (2011). „Jugoslovenska posleratna emigracija i Josip Broz Tito: Naša reč o sukobu sa IB-om 1948-1949”. Tito - viđenja i tumačenja: Zbornik radova. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, Arhiv Jugoslavije. стр. 101—116.
- Radojević, Mira (2014). „Savez "Oslobođenje" o spoljnoj politici jugoslovenske države (1948—1961)” (PDF). Annales: Anali za istrske in mediteranske študije. 24 (4): 681—690.
- Милановић, М. (2015). Српски писци у расејању – 1914–2014 – биографски лексикон. Београд: Милена Милановић. ISBN 978-86-906569-1-2.
- Калаузовић, И. (2025). Енциклопедија националне дијаспоре. Ниш: Impressions. ISBN 978-86-82470-02-1.