Пређи на садржај

Односи Србије и Црне Горе

С Википедије, слободне енциклопедије
Односи Србија-Црна Гора
Map indicating locations of Црна Гора and Србија

Црна Гора
Србија

Односи Србије и Црне Горе су инострани односи Републике Србије и Црне Горе.

Историја односа

[уреди | уреди извор]

Пад под турску власт у 15. веку

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Српско-турски ратови и Османско царство

Црна Гора је била дио Српске деспотовине, све док није освајањем југа Србије (доцније под називом Стара Србија) од стране Османлија 1455. године, одвојена од остатка земље. У то вријеме била је под влашћу Бранковића. Из ове диобе потиче настанак двије одвојене државе - савремене Србије и Црне Горе, које су биле одвојене више од три и по вијека, што је довело до стварања извјесних разлика међу њима, али и очувавања постојећих духовних и културних истовјетности. Црнојевићи су добро осјетили турску најезду и окренули се Венецијанској републици за заштиту. Србија је коначно окупирана од стране Османлија падом Смедерева у вријеме Котроманића 1459. године, а правно је у потпуности опстанак њених династа и велможа у Угарској престао 1537. године. Црна Гора је наставила да живи као посљедњи неосвојени дјелић старе српске средњовјековне монархије, чувајући њене култове и насљеђе, све до 1496. године, када пада под контролу Османског царства, које је и формално укида 1499. године и присваја Скадарском санџаку.

Обнова Србије и односи са Црном Гором

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Српска револуција

Првим српским устанком почиње процес стварања српске државе центриран у шумадијским крајевима под вођством Ђорђа Петровића Карађорђа, и одмах по избијању и ту почињу планови о границама обновљене српске државе. 1809. године српски устаници побуђују велики дио данашње Црне Горе, знатно већи него што је тада и био слободан, дижући и Васојевиће на буну.

У та времена буђења националне свијести, одвија се и црногорско национално буђење али под српским именом.

Викизворник има изворни текст повезан са чланком Начертаније књаза Николе и књаза Михаила 1866. године.

Најочигледнији корак ка уједињењу Србије и Црне Горе у једну државу су направљени склапањем Тајног споразума од 27. септембра 1866. У ту сврху влада Србије је послала Милана Пироћанца по споразуму на Цетиње.

Ослободилачки ратови (1876—1878)

[уреди | уреди извор]
Владари и војсковође кнежевина Србије и Црне Горе 1876.
Главни чланак: Велика источна криза

Књажевство Србија и Књажевина Црна Гора су заједно на Видовдан 1876. прогласиле Турској рат у којем се дошло до међународног признавања независности и територијалног проширења две државе на Берлинском конгресу 13. јула 1878. Али се није дошло до жељене заједничке границе.

Односи Краљевине Србије и Црне Горе

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Бомбашка афера, Анексиона криза и Васојевићка афера

Књаз Никола I Петровић је посјетио Београд на Видовдан 1896. Краљ Александар Обреновић је наредне 1897. посетио Цетиње на крсну славу Петровића Ђурђевдан.[1]

У спољној политици, односи између Црне Горе и Србије су тас на ваги политичких струјања и у самој Црној Гори, у тзв. уставном периоду. Тај период у политици Црне Горе су обележили прогони политичких противника, монтирани судски процеси и афере.[2]

Поводом проглашења Црне Горе за краљевину на Цетиње је допутовала и делегација Србије на челу са престолонасљедником Александром Карађорђевићем, краљевим унуком. У делегацији краљевине Србије налазио се и генерал Степа Степановић, командант 9-ог пешадијског пука који је носио име књаза Николе I Петровића Његоша.[3]

У Задужбину краља Петра I на Опленцу пренета је 15. марта 1912. Љубица (Зорка) Карађорђевић.[4]

Ослободилачки ратови (1912—1918)

[уреди | уреди извор]
Црна Гора и Србија пре и после балканских ратова
Балкански ратови
[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Балкански савез, Први балкански рат и Други балкански рат
Сусрет двије српске војске, Србије и Црне Горе, у Пећи, 1912.

Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија су били савезници у Првом балканском рату, коначном рату за ослобађање од турске власти на Балкану. У том рату је успостављена заједничка граница између две државе

Црна Гора је такође била у савезу са Србијом против Бугара у Другом балканском рату. Она је послала помоћ од 12000 људи, од којих је српска Врховна команда, после допуне артиљеријом и осталим потребним деловима, образовала Црногорску дивизију.

После Балканских ратова 1913. Краљевина Србија уступа Пљевља Краљевини Црној Гори.[5]

Први свјетски рат
[уреди | уреди извор]
Краљ Никола са својим Начелником Штаба, генералом Божом Јанковићем.
Главни чланци: Први светски рат, Српско-црногорска офанзива у Босну, Албанска голгота, Мојковачка битка и Владе Краљевине Црне Горе у егзилу

Краљевина Црна Гора је објавило рат Аустроугарској 5. августа 1914.

Аустроугарска војска први пут је ушла и окупирала Пљевља на Преображење 19. августа 1914, потом је заузела Пријепоље и продужила ка Сјеници да гони српску војску. Падом Пљевља настала је велика криза на овом дијелу српско-црногорског ратишта. Од пораза Црну Гору је спасила побједа српске војске на Церу и на Јадру, послије које се аустроугарска војска из Рашке области повукла у Босну.[6]

Српски генерали Божа Јанковић и Петар Пешић су били начелници штаба црногорске Врховне команде.

Зиме 1915/1916. српска војска се након тројне инвазије на Србију повлачи преко Црне Горе и Албаније на грчко острво Крф.

Ослобођење Црне Горе 1918.
[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Јадранске трупе и Подгоричка скупштина

Црногорски комити који су од 1916. до 1918. водили борбу против аустроугарске окупације су се придружили српским трупама у ослобођењу Црне Горе 1918. и црногорском уједињењу са Србијом, док је мањина 1918. наставила комитску борбу у циљу обнове Црне Горе као државе.

Српске трупе су преко црногорске територије укорачиле и на тло Аустроугарске ушавши и заузевши цијелу Боку Которску.

После ослобођења у Подгорици се састаје изабрана скупштина која проглашава збацивање црногорске династије Петровић у корист династије Карађорђевић и проглашава присаједињење Црне Горе Краљевини Србији.

Унутар Југославије

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Божићна побуна, Други светски рат у Југославији, ЗАВНО Црне Горе и Боке, Распад СФРЈ, Грађански рат у Југославији 1991−1992., Крња Југославија (СФРЈ), Референдум о независности Црне Горе 1992., НАТО бомбардовање СРЈ и Референдум о независности Црне Горе 2006.

Црна Гора је са Србијом била у саставу исте државе у раздобљу од 1918. до 2006.

Федерализацијом Југославије под комунизмом Црна Гора и Србија су конституисане као две засебне републике.

1992. Србија и Црна Гора одлучиле су ипак да чувају југословенску државу. Донесен је устав са снажним конфедералним елементима.

Односи Републике Србије и Црне Горе

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Устав Црне Горе из 2007. године и Међународна реакција на проглашење независности Косова и Метохије

Црна Гора је приступила НАТО пакту 2017.

Обе државе воде политику приступања ЕУ где обе државе имају статус кандидата за чланство.

Билатерални односи

[уреди | уреди извор]

Србија и Црна Гора су успоставили званичне дипломатске односе 22. јуна 2006. године.[7]

Спорови између српске и црногорске културе настали су из политичких и државних разлога. Културолошки ништа не разликује Србије и Црногорце, осим политичке историје.[8]

16. октобра 2016. поводом парламентарних избора у Црној Гори 20 држављана Србије је приведено због сумње да припремају терористички напад у Црној Гори укључујући бившег команданта Жандармерије Србије Братислава Дикића.

Отворена питања

[уреди | уреди извор]

Косово и Метохија

[уреди | уреди извор]

Црна Гора је признала једнострано проглашење независности Косова.

Црна Гора је гласала за пријем Косова у УНЕСКО 2015.

Питање двојног држављанства у Црној Гори

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Држављанство Србије и Држављанство Црне Горе

Ни после десет година од мајског референдума и разлаза Подгорице и Београда, питање двојног држављанства оптерећује две државе, јер су Црна Гора и Србија на различите начине законски регулисале ту област. Ово питање годинама је предмет полемика, пошто се Влада Црне Горе одлучила за рестриктиван закон којим се чува "ексклузивитет". С друге стране, прописано је да "обични грађани", који су стекли услове и већ дуго живе и раде у Црној Гори пре добијања црногорског држављанства обавезно морају да се одрекну претходног држављанства. Коначно, Подгорица, није пристала да у закон унесе Могућност двојног држављанства које је, нарочито, интересовало све који су хтели да имају српско.[9]

Положај Српске православне цркве у Црној Гори

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Српска православна црква у Црној Гори

Непостојање званичне стратегије Владе Црне Горе о односима са црквама и вјерским заједницама, и као најспорније у свеукупним односима државе са црквама и вјерским заједницама у Црној Гори апострофирано је питање положаја Митрополије и епархија Српске православне цркве, које имају канонско утемељење, легитимитет и признање и континуитет правног субјективитета, и тзв. „Црногорске православне цркве“, коју је, „мимо свих канонских прописа Православне Цркве, 2000. године основала група грађана“[10]

Положај српског језика и ћирилице у Црној Гори

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Српски језик у Црној Гори

У Црној Гори Срби немају пуно право на школовање на свом језику.[11] После преговора 2011. постигнут је договор о називу наставног предмета у образовном систему – наставни предмет у школама зове се „Црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност“. Међутим, договор о језику није у потпуности операционализован. Док се рад Комисије за израду програма за наставни предмет црногорски-српски, босански, хрватски језик одуговлачи, што представници српске стране у Комисији оцењују планским задржавањем statusа quo „како се у школама ништа не би мењало и деца наставила да уче искључиво на црногорском језику“, односно како би се заобишао принцип равноправности језика.[12]

Без обзира на то што Устав Црне Горе чланом 13 ћирилично и латинично писмо ставља у равноправан положај, ћирилица је у Црној Гори готово у потпуности изопштена из државног и административног комуницирања.[13]

Посете високих званичника

[уреди | уреди извор]
  • Посете Председника Републике Србије:
    • 21. јула 2015. реализована је радна посета председника Републике Србије Томислава Николића Црној Гори.
    • 18. јануара 2013. Председник Томислав Николић боравио је у радној посети Црној Гори,
  • Посете Предсједника Црне Горе:
    • 13. јула 2016. Филип Вујановић се у Београду састао са председником Србије Т. Николићем, којом приликом су заједно отворили „Црногорску кућу".
    • 2. и 3. јуна 2015. реализована је радна посета председника Црне Горе Филипа Вујановића.
    • 29. маја 2014. Председник Црне Горе Филип Вујановић посетио је Србију.
  • Посете Предсједника Владе Црне Горе:
    • 3. и 4. фебруара 2017. Душко Марковић је био у дводневној посети Србији.
    • 16. децембра 2014. Мило Ђукановић је учествовао на Самиту Кине и земаља централне и источне Европе у Београду.
    • 31. октобра 2014. Мило Ђукановић је учествовао на Трилатералној комисији у Београду.
    • 9. и 10. децембра 2013. Председник Владе Црне Горе Мило Ђукановић посетио је Србију.
    • 30. маја 2013. Председник Владе и МВПЕИ Црне Горе Игор Лукшић посетио је Републику Србију.
  • Посета Председника Владе Републике Србије:
    • 20. септембра 2013. Председник Владе Ивица Дачић боравио је у посети Црној Гори.
  • 20. октобра 2014. Председник Народне скупштине Републике Србије Маја Гојковић посетила је Црну Гору.
  • 11-12. јула 2013. Председник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић боравио је у посети Србији.
  • Посете појединих министра:
    • 3. и 4. децембра 2015. Потпредседник Владе и министар иностраних послова и европских интеграција Црне Горе Игор Лукшић учествовао је на Министарском савету ОЕБС у Београду.
    • 18. фебруара 2015. у функцији председавајућег ОЕБС, први потпредседник Владе и министар спољних послова Ивица Дачић посетио је Црну Гору.
    • 26. октобра 2014. Потпредседник Владе и министар иностраних послова и европских интеграција Црне Горе Игор Лукшић учествовао је на Конференцији Западни Балкан - ЕУ у Београду.
    • 17. јуна 2014. Потпредседник Владе и министар иностраних послова и европских интеграција Црне Горе Игор Лукшић посетио је Србију.
    • 19. априла 2013. Министар спољних послова Иван Мркић боравио је у посети Црној Гори.

Економски односи

[уреди | уреди извор]

Србија остварује значајан суфицит у робној размени са Црном Гором.

  • Робна размена је у 2018. години износила 976 мил. $ (извоз 905 - увоз 71)
  • Робна размена је у је 2019. износила 959 мил. $ (извоз 881 - увоз 78)
  • Робна размена је у 2020. години износила 858,4 мил. $ (извоз 784,5 - увоз 73,8)[14][15]
Аутопут Бар—Бољаре у изградњи део планираног Аутопута Београд—Бар

Србија је један од најважнијих економских партнера Црне Горе. Постоји обострана заинтересованост за унапређење економске сарадње и за реализацију заједничких инфраструктурних пројеката (реконструкција пруге Београд-Бар и изградња аутопута Бар-Београд), као и у енергетици (слив Дрине, река Комарница), а могући извори финансирања би били фондови ЕУ. Други састанак МК за економску сарадњу одржан је у Београду, 2. марта 2015. године.

Значајан број држављана Црне Горе живи и ради у Србији, првенствено у Београду, и обратно држављани Србије живе и раде у Црној Гори посебно у летњој туристичкој сезони.

Туризам

[уреди | уреди извор]
  • У 2012. години у Црној Гори је боравило 337 245 туриста из Републике Србије, који су остварили 2 353 370 ноћења.
  • У 2011. години у Црној Гори је боравило 299 617 туриста из Републике Србије, који су остварили 2 109 159 ноћења.
  • У 2010. години у Црној Гори је боравило 314 836 туриста из Републике Србије, који су остварили 1 097 051 ноћења.[16]

Просвета

[уреди | уреди извор]

Многи држављани Црне Горе, првенствено српске националности, долазе у Србију ради стицања вишег и високог образовања.[17]

Дипломатски представници

[уреди | уреди извор]

Србија није имала амбасадора у Подгорици до 2008.[18]

У Београду и Нишу

[уреди | уреди извор]

У Подгорици

[уреди | уреди извор]
  • Србија Јелисавета Чолановић, отправница послова, 2022-
  • Србија Мићо Роговић, отпр. послова, 2021-2022.
  • Србија Оливер Стаменковић, отпр. послова, 2020-2021
  • Србија Др Владимир Божовић, амбасадор, 2019-2020
  • Србија Проф. др Зоран Бингулац, амбасадор, 2013-2019
  • Србија Србија Зоран Лутовац, амбасадор, 2008—2013

Код црногорске владе у егзилу

[уреди | уреди извор]

На Цетињу

[уреди | уреди извор]
Некадашње српско посланство на Цетињу

Поређење

[уреди | уреди извор]
Црна Гора Црна Гора Србија Србија
Становништво 620.029 9.024.734 (са КиМ), 7.243.007 (без КиМ)
Површина 13.812 km² 88.361 km²
Главни град Подгорица - 150.977 (185.937 шире подручје) Београд - 1.182.000 (1.659.440 шире подручје)
Облик владавине Парламентарна република Парламентарна република

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ ПОСЈЕТА КЊАЗА НИКОЛЕ ПЕТРОВИЋА БЕОГРАДУ, НА ВИДОВДАН 1896.
  2. ^ Вукић Илинчић, Бомбашка и Васојевићка афера[мртва веза], стране 9 и 16
  3. ^ НАРОДНА СТРАНКА У КЊАЖЕВИНИ И КРАЉЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ 1906—1918. ПРИЛОГ ПОЧЕЦИМА ПАРЛАМЕНТАРИЗМА У ЦРНОЈ ГОРИ, Јован Б. Маркуш
  4. ^ „Црна Гора[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 28. 06. 2017. г. Приступљено 13. 07. 2017.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  5. ^ ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ КРАЈЕВА ПРИСАЈЕДИЊЕНИХ СРБИЈИ ПОСЛЕ БАЛКАНСКИХ РАТОВА 1912- 1913, Владимир Д. Вучковић, Београд, 2013
  6. ^ „Austrougarska uprava u Pljevljima | MOSTOVI KULTURE - blog Dragana Paldrmića[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 19. 10. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2016.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  7. ^ „Билатерални односи са Црном Гором”. Архивирано из оригинала 03. 02. 2015. г. Приступљено 03. 02. 2015. 
  8. ^ Аврамовић, Зоран (2013). Родољупци и родомрсци: Савремени српски патриотизам и национално дезинтегративна мисао и пракса. Београд: Службени Гласник. стр. 222. 
  9. ^ Dupli pasoš menja zakon?, 2016.
  10. ^ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић: Црква и држава у Црној Гори Архивирано на сајту Wayback Machine (28. март 2016), 8. Март 2016.
  11. ^ УНАПРИЈЕТИТИ ПОЛОЖАЈ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2014), СРНА
  12. ^ СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ ПОСЛЕ РАЗДВАЈАЊА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ 2006. ГОДИНЕ, ЗОРАН ЛУТОВАЦ, 2014.
  13. ^ Рушење ћирилице у Црној Гори[мртва веза], СРПСКЕ НОВИНЕ, 28. фебруар 2017.
  14. ^ „Serbia Exports to Montenegro”. TRADING ECONOMICS. Приступљено 31. 12. 2021. 
  15. ^ „Serbia Imports from Montenegro”. TRADING ECONOMICS. Приступљено 31. 12. 2021. 
  16. ^ Билатерални односи > Србија Архивирано на сајту Wayback Machine (20. децембар 2016), Министарство иностраних послова
  17. ^ Политика: 19.08.2015.
  18. ^ Srpski ambasador još nije u Podgorici, 29. јануар, 2008.
  19. ^ „РТС :: Политика :: Небојша Родић нови амбасадор Србије у Црној Гори”. rts.rs. Приступљено 2023-12-21. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Икона за клице

Овај чланак везан за политику је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Односи_Србије_и_Црне_Горе&oldid=28380888”