Пређи на садржај

Срби у Француској

С Википедије, слободне енциклопедије
Срби у Француској
Укупна популација
120.000[1]
Региони са значајном популацијом
углавном Париз, Гренобл, Лион
Језици
француски и српски
Религија
православље
Сродне етничке групе
Српска дијаспора
Француска је у групи од првих 10 земља света као одредиште српске емиграције

Срба у Француској данас има око 120.000. Они се налазе углавном у регионима Париз, Лион, Гренобл, Белфорт, Милуз, Монбелијар и Стразбур.

Историја

[уреди | уреди извор]

Први талас Срба у Француској дошао је заједно са осталим јужним Европљанима (Италијани, Шпанци, Португалци, Грци). Већина Срба, међутим, дошла је у током 1960-их и 1970-их, неки су такође дошли касније као избеглице Југословенских ратова 1990-их. Мањи део Срба у Француској су потомци досељеника из периода после Првог светског рата.

Срби у Паризу

[уреди | уреди извор]

У Паризу је било Срба у 19. веку који су се школовали по тамошњим универзитетима. Било их је 1886. године толико да су основали "Српску читаоницу" у Паризу. Читаоница је била уређена на адреси: Paris, 128. Rue St. Germain, а њен Одбор су чинили: проф. Давид Савић, Тихомиљ Јовановић правник и Шпиро Б. Познановић новинар.[2] Та читаоница је лепо напредовала, а добијала је више српских листова и часописа бесплатно. Преместила је своје седиште на нову адресу: Paris, Rue Dolomien 3. О српској читаоници се пише (али као тазе основаној!?) и фебруара 1899. године, на адреси: Salle de lecture Serbe s Rue Jean de Beauvais, Paris.[3]

Правник Јанићије Дробњак професор на Правном факултету у Паризу, умро је тамо 1899. године. Упамћен је по драми у пет чинова "Последњи деспот", која је својевремено играна у београдском Народном позоришту. Објављивао је и у листовима, попут "Гимназијалац"-а - прво дело звано "Пустињак".[4]

Међу Србима у Паризу је Живко Влаховић који се бави превођењем књижевних дела са српског на француски језик и славистиком.[5]

У Ници је, по наводима Делфе Иванић, у време Првог светског рата, било 7 српских малих кафана где се хранио, углавном српски свет. Тада је основано и једно српско женско удружење „L komite de dam Serb“ за чију је председницу изабрана г-ђа Стана Лозанић (супруга Симе Лозанића), а за подпредседнице Мара Марка Трифковића (суприга Марка Трифковића) и Делфа Иванић. Циљ удружења је било помагање српским сиромашним избеглицама, који су се нашли у туђини, без довољно новца. Продавале су лутке обучене у српске народне ношње, у Ници и у Лиону, а део су слале у Париз и Америку. Организовале су и изложбу слика Пашка Вучетића и др. Канцеларија им је била у једној соби конзулата. У Ници је тада постојао и интернат српске женске деце.[6]

Делфа Иванић и Стана Лозанић су у кући Светолика Радовановића у Паризу 1916. године основале друштво са називом „Комитет српских жена у Паризу“. Циљ је било помагање српских избеглица и слање пакета заробљеницима. Биле су две председнице: Ђурђина Пашић и Бланша Веснић. Тада је ту постојало и друштво „La Nation Serbe eu France“. Чланови друштва су били и неки угледни Французи: Виктор Берар, Емил Оман, Стефан Жан-Мари Пишон ... La Patrie Serbe је био часопис Срба у Паризу који је излазио од октобра 1916. до децембра 1918. на француском језику. Уредник је био Драгомир Иконић.[7]

Познати Срби у Француској

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Дијаспора може да промени Србију politika.rs
  2. ^ "Застава", Нови Сад 1886. године
  3. ^ "Застава", Нови Сад 1899. године
  4. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1899. године, број 34, страна 4
  5. ^ Живко шири српску културу у Паризу, студира на Сорбони, али размишља о враћању у Београд, коренима (Телеграф, 17. мај 2020)
  6. ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 171, 173. ISBN 978-86-7403-172-8. 
  7. ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 175. ISBN 978-86-7403-172-8. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]