Мелис Самоски
Мелис Самоски | |
---|---|
Датум рођења | 470 п.н.е. |
Датум смрти | 430 п.н.е. |
Мелис Самоски (стгрч. Μέλισσος ὁ ΣάμιοςΜέλισσος ὁ Σάμιος; fl. 5. век п. н. е.) био је трећи[1] и последњи члан античке школе Елеатске филозофије, чији су други чланови били Зенон и Парменид.
Мало се зна о његовом животу, осим да је био командант Самијске флоте у Самијском рату. Мелисов допринос филозофији био је трактат о систематским аргументима који подржавају елеатску филозофију.
Биографија
[уреди | уреди извор]Нема много података о животу Мелиса. Можда је рођен око 500. године пре нове ере;[2] датум његове смрти није познат.
Оно мало што се о њему зна углавном је извучено из малог одломка у Плутарховом животу Перикла.[3] Био је командант Самијске флоте у Самијском рату и победио је Перикла и атинску флоту 440. пре нове ере. Плутарх тврди да Аристотел наводи да је Мелис такође победио Перикла у ранијој бици.[4] У делу Темистоклеов живот,[5] Плутарх пориче Стесимбротову тврдњу да је Темистокле веома ценио Мелиса, тврдећи да он меша Темистокла и Перикла. Сматрало се да је Мелис био Парменидов ученик[6] и Леукипов учитељ[7] иако се на дате тврдње мора гледати са одређеном дозом скептицизма.
Много тога што је остало од Мелисове филозофске расправе, касније назване О природи, Симплиције је сачувао у коментарима које је саставио о Аристотеловој Физици и О небесима, а до нас је дошло неколико резимеа његове филозофије.[8] За разлику од Парменида, Мелис је своју расправу писао у прози, а не у поезији. Он тврди да је Биће једно, нестворено, неуништиво, недељиво, непроменљиво, непомично и исто.[9] Настојао је да покаже да је стварност потпуно неограничена и бесконачно проширена у свим правцима; а пошто је постојање неограничено, она такође мора бити јединствена.
Утицај
[уреди | уреди извор]Аристотел је Мелисово дело окарактерисао као „мало сироб”[10] и навео да је Мелис износио „неважеће аргументе полазећи од лажних претпоставки”. [11] Каснији перипатетички филозоф, Аристокле из Месене, такође је изразио критичке коментаре према Мелису, називајући неколико његових аргумената „апсурдним“.[12]
Мелисов рад је прошао нешто боље у очима савремених научника; сматра се да је био инвентиван филозоф и да је представљао јасне и директне аргументе.
Иако је Мелис сагласан са Парменидом у његовим општим погледима и оквирима елеатизма, дао је оригиналне доприносе и иновације у суштину елеатске филозофије.[13]
Фрагменти
[уреди | уреди извор]- B1. Simplicius (2011). On Aristotle Physics 1.3–4. London. 162,24. ISBN 978-1-4725-5230-3.
- B2. Simplicius (2022). On Aristotle Physics 1.1–2. London. 29,22. ISBN 9781350285682.
- B3. Simplicius (2011). On Aristotle Physics 1.3–4. London. 109,29. ISBN 978-1-4725-5230-3.
- B4. Simplicius (2011). On Aristotle Physics 1.3–4. London. 110,2. ISBN 978-1-4725-5230-3.
- B5. Simplicius (2011). On Aristotle Physics 1.3–4. London. 110,5. ISBN 978-1-4725-5230-3.
- B6. Simplicius (2009). On Aristotle On the heavens 3.1–7. London. 557,14. ISBN 978-1-4725-0161-5.
- B7. Simplicius (2011). On Aristotle Physics 1.3–4. London. 111,18. ISBN 978-1-4725-5230-3.
- B8. Simplicius (2009). On Aristotle On the heavens 3.1–7. London. 558,19. ISBN 978-1-4725-0161-5.
- B9. Simplicius (2011). On Aristotle Physics 1.3–4. London. 109,34. ISBN 978-1-4725-5230-3.
- B10. Simplicius (2011). On Aristotle Physics 1.3–4. London. 109,32. ISBN 978-1-4725-5230-3.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Whether or not Xenophanes should be included in the list of Eleatic philosophers is debatable.
- ^ M. Schofield approximates his birth as ca. 500 BC, given his military history and associates. Kirk, Raven and Schofield, (2004), p. 391.
- ^ Plutarch, Life of Pericles, 26.
- ^ Kirk, Raven and Schofield, (2004), state that this claim was in Aristotle’s lost work entitled Constitution of the Samians.
- ^ Plutarch, Life of Themistocles, 2.
- ^ Diogenes Laertius, Lives of the Philosophers, 9.24; Aetius 1.3.14
- ^ Tzetzes, Chiliades, 2.980.
- ^ Simplicius, Commentary on Aristotle’s Physics, 103.13–104.20; Pseudo-Aristotle, On Melissus, Xenophanes and Gorgias, Ch. 1–2; Philoponus, Commentary on Aristotle’s Physics, 50.30–52.11.
- ^ McKirahan, p. 296.
- ^ Aristotle, Metaphysics, 986b25–7.
- ^ Aristotle, Physics, 185a9–12.
- ^ DK192A14.
- ^ McKirahan, p. 295.
Литература
[уреди | уреди извор]- A1. Laërtius, Diogenes (1925). „Others: Melissus”. Lives of the Eminent Philosophers. 2:9. Превод: Hicks, Robert Drew (Two volume изд.). Loeb Classical Library.
- A2. Suda
- A3. Plutarch, Life of Pericles
- A4. Simplicius (2022). On Aristotle Physics 1.1–2. London. 70,16. ISBN 9781350285682.
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- Baird, Forrest E. and Walter Kaufmann, Ancient Philosophy, 4th Ed., Philosophic Classics, Volume I. Prentice Hall, 2003.
- Barnes, Jonathan, The Presocratic Philosophers. Routledge, New York, 1982.
- Diels, Hermann and Walther Kranz, Die Fragmente Der Vorsokratiker, (1903), 7th Ed. Berlin: Weidmann, 1954.
- Kirk, G. S., J. E. Raven and M. Schofield, The Presocratic Philosophers, 2nd Ed. Cambridge University Press, 2004.
- Makin, Stephen, "Melissus and his opponents : the argument of DK 30 B 8", Phronesis 2005 50 (4), pp. 263–288.
- McKirahan, Richard D., Philosophy before Socrates, Hackett Publishing Company, Inc., 1994.
- Rapp, Christof, "Zeno and the Eleatic anti-pluralism", in Maria Michela Sassi (ed.), La costruzione del discorso filosofico nell'età dei Presocratici / The Construction of Philosophical Discourse in the Age of the Presocratics, Pisa: Edizioni della Normale, 2006, pp. 161–182.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Фрагменти дела (грчки оригинал) на Site de Philippe Remacle