Милан Атлагић (генерал)
| милан атлагић | |
|---|---|
 Милан Атлагић прије II свјетског рата | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 25. јануар 1914. |
| Место рођења | Врточе, код Петровца, Аустроугарска |
| Датум смрти | 11. септембар 1972. (58 год.) |
| Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија |
| Професија | војно лице |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1941. |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1963. |
| Чин | генерал-мајор |
| Одликовања |  |
Милан Атлагић (Врточе, код Босанског Петровца, 25. јануар 1914 — Београд, 11. септембар 1972) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА.
Биографија
[уреди | уреди извор]Милан Атлагић Перкић је рођен 1914. године у Врточу, код Петровца, од оца Боже Атлагића Перкића и мајке Руже Глушица из Лике.[1][2] Одрастао је са три брата и двије сестре.[2] Потиче из земљорадничке породице. Прије рата био је радник.[1] Био је ожењен Невенком Зорић из Теочака и са њом имао сина Стеву, који је страдао 1943. и ћерке Дару и Миланку.[2]
По окупацији Југославије, укључио се у припреме за устанак и био је један од организатора оружаног устанка. 27. јула 1941. Од првих дана учествовао је у устаничким и герилским акцијама, са пушком коју му је дао отац Божо. Његова разборитост била је кључна да буде изабран за командира врточке чете.[1] Био је припадник Треће крајишке бригаде од њеног настанка, па до 1943. У КПЈ је примљен 1941.[3] Учесник је Битке на Неретви[4] и Битке на Сутјесци.[5] У рату је рањаван.[6]
У рату је обављао дужност командира врточког вода,[6] командира врточке чете, прво 4. (врточке) чете у 3. (петровачко-бихаћком) батаљону Првог крајишког партизанског одреда, а потом 2. (врточке) чете у 1. батаљону Треће крајишке бригаде. Након тога прима дужност команданта 1. батаљона Треће крајишке бригаде. Крајем рата био је замјеник команданта дивизије,[5] а потом и командант дивизије.[3]
Након рата служио је као официр у ЈНА. Унапређен је у чин генерал-мајора. Активна служба у ЈНА престала му је 1963. године.
Више пута је одликован. Носилац је Партизанске споменице 1941.[3]
Умро је у Београду 1972. године. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду. У родном Врточу му је постављена спомен-биста.[7]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в „CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 94(497.11)"1939/1945"(047.53) KAKO se stvara(la) istorija... : lične priče uče - PDF Бесплатно скидање”. docplayer.rs. Приступљено 2022-03-09.
- ^ а б в Пилиповић - Дајановић, Никица (1989). Сабор у Врточу. Мјесна заједница Врточе. стр. 10.
- ^ а б в Трећа крајишка бригада - Зборник сјећања. Београд: Одбор секције бораца Треће пролетерске крајишке бригаде у Београду. 1985. стр. 590.
- ^ „Ovo je priča čika Milana (103), najstarijeg partizana u Banjaluci - Opcija” (на језику: бошњачки). 2017-07-27. Приступљено 2022-03-09.
- ^ а б Кучан, Виктор (1996). Борци Сутјеске. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 664. ISBN 86-17-04984-7.
- ^ а б Петровац у НОБ. I том. Босански Петровац: Општински одбор СУБНОР-а Босански Петровац. 1974. стр. 476, 581.
- ^ „Spomenik Database | Memorial to Fallen Soldiers at Vrtoče”. spomenikdatabase (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-09.
