Пређи на садржај

Мирко Ћуковић

С Википедије, слободне енциклопедије
мирко ћуковић
Лични подаци
Датум рођења(1908-11-00)новембар 1908.
Место рођењаНова Варош, Османско царство
Датум смрти22. децембар 1986.(1986-12-22) (78 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијаправник
Деловање
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
У току НОБпотпредседник ЗАВНО Санџака

Одликовања
Орден Републике са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем Орден партизанске звезде са сребрним венцем
Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Мирко Ћуковић (Радоиња, код Нове Вароши, новембар 1908Београд, 22. децембар 1986) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Србије и СФРЈ и публициста.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је новембра 1908. у селу Радоиња, код Нове Вароши. Потицао је из земљорадничке породице. Основу школу завршио је у родном селу, а даље гимназијско школовање је наставио у Пријепољу, Новом Пазару, Ужицу и Сарајеву. Потом је у Београду завршио Правни факултет. Током студија прикљчио се студентском револуционарном покрету и учествовао у његовим акцијама.[1][2][3]

Био је посебно активан у Удружењу студента Санџака, које је деловало међу студентима Универзитета у Београду, и окупљало студенте родом из Санџака. Због свог политичког рада, иако није био члан тада илегалне Комунистичке партије, био је хапшен и прогањан од полиције, а 1934. је изведен пред Државни суд за заштиту државе у Београду. До почетка Другог светског рата радио је као адвокатски приправник, а бавио се и новинарством и био дописник Загребачких новина.[1][2][3]

Године 1941. постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а након окупације Југославије прикљчио се активно Народноослободилачком покрету (НОП). Био је један од организатора устанка у нововарошком крају. У току Народноослободилачког рата налазио се на дужностима помоћника политичког комесара чете, заменика политичког комесара батаљона и члана Политичког одељења (Политодел) Треће пролетерске санџачке ударне бригаде. Био је члан Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Санџака (ЗАВНОС) и потпредседник његовог Извршног одбора.[1][2][3]

Након ослобођења, налазио се најпре у дипломатској служби Нове Југославије, као саветник Посланства ФНРЈ у Тирани, у НР Албанији. Потом је био помоћник претседника Комитета за законодавство ФНРЈ, председник Верске комисије ФНРЈ, а од 1953. секретар Комисије за исељеничка питања.[1][2] Радио је у министарству пољопривреде, у Централном комитет Савеза комуниста Југославије, Савезу синдиката и Скупштини СР Србије. Био је главни уредник телеграфске агенције ТАНЈУГ. Биран је од 1963. за судију Уставног суда Србије.[3]

Биран је за народног посланика Републичког већа Народне скупштине НР Србије, у више сазива, где је био секретар Одбора за народно здравље и социјалну политику, као и за члана Градског већа Народног одбора града Београда. Био је члан Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРН Србије), Главног одбора Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата Србије (СУБНОР Србије) и члан Централног комитета Савеза комуниста Србије (ЦК СК Србије), члан Председништва Савеза синдиката Србије и председник Савеза пријатеља деце Београда.[4][2] У три мандата биран је за члана Савета Републике СР Србије.[3]

Преминуо је 22. децембра 1986. у Београду, за говорницом током седнице Савета Републике. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.[3]

Активно се бавио прикупљањем историјских докмената везаних за историју Санџака. Објавио је неколико публикација:

  • За даљи развој сељачких радних задруга, Београд 1949.
  • Културно-просветни рад на селу, Београд 1950.
  • Србија у Народноослободилачкој борби — Санџак, Београд 1964.
  • Путовање у слободу — ратне белешке. Нова Варош 1979.
  • Нововарошки крај кроз историју — од неолита до 1941, Нова Варош 1991. (постхумно)

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден републике за златним венцем, Орден братства и јединства првог реда, Орден партизанске звезде другог реда, Орден заслуга за народ другог реда, Орден за храброст и др.[1][3]

Његово име носио је Дом културе у Новој Вароши, а његова спомен-биста налази се заједно са другим спомен-бистама истакнутих револуционара и народних хероја нововарошког краја испред зграде Завичајног музеја у Новој Вароши.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Ko je ko 1957, стр. 124.
  2. ^ а б в г д Ko je ko 1970, стр. 182.
  3. ^ а б в г д ђ е „Мирко Ћуковић умро за говорницом”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 23. 12. 1986. стр. 3. 
  4. ^ Ko je ko 1957, стр. 123.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957.  COBISS.SR 4864263
  • Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970.  COBISS.SR 4897031