Мрачно просветитељство
Мрачно просветитељство, такође названо неореакционарни покрет (понекад скраћено НРх), је антидемократски, антиегалитарни, реакционарни филозофски и политички покрет. Током 2007. и 2008. године, Кертис Јарвин, писајући под псеудонимом Менсиус Молдбуг, артикулисао је оно што ће се развити у размишљање мрачног просветитељства. Јарвинове теорије разрадио је и проширио Ник Ланд, који је први сковао термин мрачно просветљење у свом истоименом есеју. Термин мрачно просветљење је реакција на доба просветитељства.[1][2]
Идеологија генерално одбацује виговску историографију[3] — концепт да историја показује неизбежан напредак ка већој слободи и просветљењу, који кулминира либералном демократијом и уставном монархијом[3] — у корист повратка традиционалним друштвеним конструкцијама и облицима владавине, укључујући апсолутни монархизам и други архаични облици вођства као што је камерализам.[4]
У јулу 2010. године, Арнолд Клинг, помоћни научник на Като институту, сковао је термин „неореакционари“ да би описао Јарвина и његове следбенике.[1]
Критика
[уреди | уреди извор]Новинар Ендру Саливан примећује да песимистичка оцена демократије од стране покрета одбацује многе напретке који су направљени и да глобални производни обрасци такође ограничавају економску независност коју суверене државе могу имати једна од друге.[5]
У чланку за Социолошки преглед, након испитивања основних начела мрачног просветитељства, Роџер Бароуз осуђује идеологију као „хипернеолибералну, технолошки детерминистичку, антидемократску, антиегалитарну, проеугеничарску, расистичку и, вероватно, фашистичку“, и исмејава цео акцелекционистички оквир као погрешан покушај „мејнстриминга... мизогинистичких, расистичких и фашистичких дискурса“.[6] Штавише, он критикује расне принципе неореакције због њиховог дрског „одрицања од било каквих дискурса“ који се залажу за друштвено-економску једнакост и, сходно томе, сматра то „еугеничком филозофијом“ у корист онога што Ланд сматра „хипер-расизмом“.[6]
Неки сматрају мрачно просветитељство делом алт-деснице, као њен теоријски огранак.[3][7] Мрачно просветитељство су неки означили као неофашистичку идеологију,[3] а професор Универзитета у Чичестеру Бенџамин Нојс[3] као „убрзање капитализма до фашистичке тачке“. Ланд оспорава сличност између његових идеја и фашизма, тврдећи да је „фашизам масовни антикапиталистички покрет“,[3] док он преферира да „[капиталистичка] корпоративна моћ треба да постане организујућа снага у друштву“.[3]
Новинар и стручњак Џејмс Кирчик наводи да „иако неореакционарни мислиоци презиру масе и тврде да презиру популизам и људе уопштено, оно што их повезује са остатком алт-деснице је њихов неопростиви расистички елемент, њихова заједничка мизантропија и њихова огорченост према лошем управљању од стране владајућих елита“.[8]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Finley, Klint (22. 11. 2013). „Geeks for Monarchy: The Rise of the Neoreactionaries”. TechCrunch. Архивирано из оригинала 26. 3. 2014. г. Приступљено 25. 6. 2017.
- ^ Phillips, Jon (јесен 2014). „Troublesome Sources”. Southern Poverty Law Center. Архивирано из оригинала 2015-02-24. г. Приступљено 2015-02-24.
- ^ а б в г д ђ е Goldhill, Olivia. „The neo-fascist philosophy that underpins both the alt-right and Silicon Valley technophiles”. Quartz. Архивирано из оригинала 2017-06-18. г. Приступљено 2018-05-27.
- ^ Gray, Rosie (10. 2. 2017). „Behind the Internet's Anti-Democracy Movement”. The Atlantic. Архивирано из оригинала 10. 2. 2017. г. Приступљено 15. 2. 2017.
- ^ Sullivan, Andrew (30. 4. 2017). „Why the reactionary right must be taken seriously”. New York Magazine. Архивирано из оригинала 8. 10. 2018. г. Приступљено 14. 10. 2017.
- ^ а б Burrows, Roger (10. 6. 2020). „On Neoreaction”. The Sociological Review. Архивирано из оригинала 21. 12. 2020. г. Приступљено 11. 6. 2020.
- ^ Matthews, Dylan (25. 8. 2016). „The alt-right is more than warmed-over white supremacy. It's that, but way way weirder.”. Vox. Архивирано из оригинала 31. 8. 2017. г. Приступљено 15. 10. 2017.
- ^ Kirchick, James (16. 5. 2016). „Trump's Terrifying Online Brigades”. Commentary Magazine. Архивирано из оригинала 19. 5. 2016. г. Приступљено 25. 10. 2017.