Пређи на садржај

Напади на Србе током српско-турских ратова

С Википедије, слободне енциклопедије

Прогон и напади на српско становништво десили су се на османском Косову 1878. године, као последица српско-турских ратова (1876–78).[1] У нападима су учествовале и албанске трупе, по налогу султана Абдула Хамида Другог.[1]

Српским ослобођењем Ниша, Кумановци су дочекали српску војску која је кренула на Врање и Косово. Српска артиљеријска паљба чула се током целе зиме 1877/78.  Османске албанске трупе из Дебра и Тетова побегле су са фронта и прешле Пчињу, пљачкајући и силујући успут.[2][3][4][5][6] У склопу српско-турског рата, султан Абдул Хамид Други је пустио своје помоћне трупе које су се састојале од косовских Албанаца на преостале Србе пре и после повлачења османске војске 1878. године. [7] Тензије у виду осветничких напада на локалне косовске Србе су расле током долазака Албанских избеглица, које су допринеле почецима текућег српско-албанског сукоба у наредним деценијама.[8][9][10]

Дана 18. јануара 1878. 17 наоружаних Албанаца сишло је са планина у Осларе. Прво су стигли до куће Арсе Стојковића, коју су опљачкали и испразнили. Погођен је у стомак, док је био још жив, узео је колац и задао снажан ударац стрелцу у главу, те је стрелац умро са њим. Сељани су затим брзо ушли у оружану борбу са Албанцима и убили их.[2]

Дана 19. јануара 1878. године 40 албанских дезертера који су се повлачили од османске војске упали су у кућу старешине Ташка, кмета, у Бујановачком крају, везали мушкарце и силовали његове две ћерке и две снаје.[11] Албански дезертери су пијани пресретнути код Лукарца, где су сви претучени на смрт.[11]

Стара Приштина

У исто време у Приштини је дошло до масакра Срба.[2] У Приштину су 26. јануара дошле избеглице из села насељених Албанцима са вестима да су српске испоставе већ у Грачаници. Наоружани Албанци су се окупили у махали Панађуриште насељеној Србима.[12][13][14][15] Почели су од куће оружара Јована Јанићијевића-Ђаковца, који је имао много оружја. Врата су дрхтала од удараца, а нико се није отварао. У сукобу је убрзо убијена Јованова жена, док су Јован и његов рођак Стојан, бранећи се, убили неколико Албанаца. Кућа је тада била изрешетана хицима. Снажно су се бранили, а у самој улици су многи страдали. Нападачи су се удаљили, па се вратили са сеном и сламом да их спале. Стојан је у сукобу обезглављен, а нападачи су потом његову одсечену главу бацили међу себе на улицу. Јован је убрзо затим убијен. За 20 Албанаца, тражена је одмазда и само једна од кућа, Хаџи-Косте, дала је 17 жртава.[16][17][18]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Отомански пораз, уз нове геополитичке околности после 1878. којем су се противили албански националисти, резултирао је антихришћанским ставовима међу њима који су на крају подржали оно што је данас познато као „етничко чишћење“ које је натерало део становништва косовских Срба да оде. [19]

Уочи Балканских ратова (1912–13), вођа заједнице косовских Срба Јањићије Поповић изјавио је да су ратови 1876–1878 „утростручили“ мржњу Турака и Албанаца према Србима.[10]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Lampe, 2000, p. 55.
  2. ^ а б в Krakov, Stanislav (2009). Plamen četništva : zašto, kada i kako je nastao četnički pokret. Nova iskra. ISBN 978-86-912319-6-5. OCLC 751570682. 
  3. ^ Pllana, Emin (1985). „Les raisons de la manière de l'exode des refugies albanais du territoire du sandjak de Nish a Kosove (1878–1878) [The reasons for the manner of the exodus of Albanian refugees from the territory of the Sanjak of Niš to Kosovo (1878–1878)]”. Studia Albanica. 1: 189—190. 
  4. ^ Rizaj, Skënder (1981). „Nënte Dokumente angleze mbi Lidhjen Shqiptare të Prizrenit (1878–1880) [Nine English documents about the League of Prizren (1878–1880)]”. Gjurmine Albanologjike (Seria e Shkencave Historike). 10: 198. 
  5. ^ Şimşir, Bilal N, (1968). Rumeli’den Türk göçleri. Emigrations turques des Balkans [Turkish emigrations from the Balkans]. Vol I. Belgeler-Documents. p. 737.
  6. ^ Elsie, Robert (2010). Historical Dictionary of Kosovo. Scarecrow Press. стр. XXXII. ISBN 9780333666128. 
  7. ^ Lampe 2000, стр. 55. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFLampe2000 (help)
  8. ^ Frantz, Eva Anne (2009). „Violence and its Impact on Loyalty and Identity Formation in Late Ottoman Kosovo: Muslims and Christians in a Period of Reform and Transformation”. Journal of Muslim Minority Affairs. 29 (4): 460—461. doi:10.1080/13602000903411366.  "In consequence of the Russian-Ottoman war, a violent expulsion of nearly the entire Muslim, predominantly Albanian-speaking, population was carried out in the sanjak of Niš and Toplica during the winter of 1877-1878 by the Serbian troops. This was one major factor encouraging further violence, but also contributing greatly to the formation of the League of Prizren. The league was created in an opposing reaction to the Treaty of San Stefano and the Congress of Berlin and is generally regarded as the beginning of the Albanian national movement. The displaced persons (Alb. muhaxhirë, Turk. muhacir, Serb. muhadžir) took refuge predominantly in the eastern parts of Kosovo. The Austro-Hungarian consul Jelinek reported in April of 1878.... The account shows that these displaced persons (muhaxhirë) were highly hostile to the local Slav population.... Violent acts of Muslims against Christians, in the first place against Orthodox but also against Catholics, accelerated. This can he explained by the fears of the Muslim population in Kosovo that were stimulated by expulsions of large Muslim population groups in other parts of the Balkans in consequence of the wars in the nineteenth century in which the Ottoman Empire was defeated and new Balkan states were founded. The latter pursued a policy of ethnic homogenisation expelling large Muslim population groups."; p. 467. "Clewing (as well as Müller) sees the expulsions of 1877 – 1878 as a crucial reason for the culmination of the interethnic relations in Kosovo and 1878 as the epoch year in the Albanian-Serbian conflict history."
  9. ^ Müller, Dietmar (2009). „Orientalism and Nation: Jews and Muslims as Alterity in Southeastern Europe in the Age of Nation-States, 1878–1941”. East Central Europe. 36 (1): 63—99. doi:10.1163/187633009x411485.  "For Serbia the war of 1878, where the Serbians fought side by side with Russian and Romanian troops against the Ottoman Empire, and the Berlin Congress were of central importance, as in the Romanian case. The beginning of a new quality of the Serbian-Albanian history of conflict was marked by the expulsion of Albanian Muslims from Niš Sandžak which was part and parcel of the fighting (Clewing 2000 : 45ff.; Jagodić 1998 ; Pllana 1985). Driving out the Albanians from the annexed territory, now called "New Serbia," was a result of collaboration between regular troops and guerrilla forces, and it was done in a manner which can be characterized as ethnic cleansing, since the victims were not only the combatants, but also virtually any civilian regardless of their attitude towards the Serbians (Müller 2005b). The majority of the refugees settled in neighboring Kosovo where they shed their bitter feelings on the local Serbs and ousted some of them from merchant positions, thereby enlarging the area of Serbian-Albanian conflict and intensifying it."
  10. ^ а б Stefanović, Djordje (2005). „Seeing the Albanians through Serbian eyes: The Inventors of the Tradition of Intolerance and their Critics, 1804–1939”. European History Quarterly. 35 (3): 469. doi:10.1177/0265691405054219.  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ) "In 1878, following a series of Christian uprisings against the Ottoman Empire, the Russo-Turkish War, and the Berlin Congress, Serbia gained complete independence, as well as new territories in the Toplica and Kosanica regions adjacent to Kosovo. These two regions had a sizable Albanian population which the Serbian government decided to deport."; p.470. "The ‘cleansing’ of Toplica and Kosanica would have long-term negative effects on Serbian-Albanian relations. The Albanians expelled from these regions moved over the new border to Kosovo, where the Ottoman authorities forced the Serb population out of the border region and settled the refugees there. Janjićije Popović, a Kosovo Serb community leader in the period prior to the Balkan Wars, noted that after the 1876–8 wars, the hatred of the Turks and Albanians towards the Serbs ‘tripled’. A number of Albanian refugees from Toplica region, radicalized by their experience, engaged in retaliatory violence against the Serbian minority in Kosovo... The 1878 cleansing was a turning point because it was the first gross and large-scale injustice committed by Serbian forces against the Albanians. From that point onward, both ethnic groups had recent experiences of massive victimization that could be used to justify ‘revenge’ attacks. Furthermore, Muslim Albanians had every reason to resist the incorporation into the Serbian state."
  11. ^ а б Institut za savremenu istoriju 2007, стр. 86 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFInstitut_za_savremenu_istoriju2007 (help)
  12. ^ Popović, Zar R. (1900). Pred Kosovom: beleške iz doba 1874.-1878. godine (на језику: српски). Državna štamparija Kraljevine Srbije. „Панађуриште беше центар арнаутских напада. Дођоше пет Арнаута пред врата Јованове куће и стадоше лупати.” 
  13. ^ Brastvo (на језику: српски). Društvo sv. Save. 1928. „Али је напад поглавито био управљен на Панађуриште, а у Панађуришту на кућу Јована Ђаковца.” 
  14. ^ Brastvo (на језику: српски). Društvo sv. Save. 1930. „После неколико дана је у Приштини настала сеча Срба од Арнаута Малесораца којих је био пун град. Нарочито је био напад у махали Панађуришту на кућу непокорног Јована Ђаковца пушкара.” 
  15. ^ Milan Budisavljević; Paja Adamov Marković; Dragutin J. Ilić (1899). Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. 5. „Али догађај 26. јануара 1878. године остаће крвавим словима записан на лнетоии- ма историје града Приштине.” 
  16. ^ Михаило Војводић (1978). Србија 1878: документи. Српска књижевна задруга. 
  17. ^ Vladimir Stojančević (1998). Srpski narod u Staroj Srbiji u Velikoj istočnoj krizi 1876-1878. Službeni list SRJ. 
  18. ^ Bor. M. Karapandžić (1986). Srpsko Kosovo i Metohija: zločini Arnauta nad srpskim narodom. sn.n. 
  19. ^ Little 2007, стр. 125. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFLittle2007 (help)

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
  • Krakov, Stanislav (1990) [1930]. Plamen četništva (на језику: српски). Belgrade: Hipnos. 
  • Institut za savremenu istoriju (2007). Gerila na Balkanu (на језику: српски). Tokyo: Institute for Disarmament and Peace Studies. 
  • Popović, Zarija R. (1900). Pred Kosovom: beleške iz doba 1874-1878 godine. Drž. štamp. Kralj. Srbije. стр. 86—87. „Панађуриште беше центар арнаутских напада. Дођоше пет Арнаута пред врата Јованове куће и стадоше лупати.” 
  • Milan Budisavljević; Paja Adamov Marković; Dragutin J. Ilić (1899). Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. 5. „Али догађај 26. јануара 1878. године остаће крвавим словима записан на лнетоии- ма историје града Приштине.” 
  • Društvo sv. Save (1928). Brastvo. 22. Društvo sv. Save. стр. 58. „Али је напад поглавито био управљен на Панађуриште, а у Панађуришту на кућу Јована Ђаковца. Јован је по зањимању пушкар. Његово српско одушев- љење било је појачано утицајем приштевачког учитеља Кова- чевића, коме је Јован често одлазио. И кад би Јован са својим шеснаестогодишњим сином ишао јутром у дућан, или се ве- чером враћао из дућана, били су вазда наоружани револверима и мартинкама. Турци би на овако наоружане кауре попреко гледали, ...” 
  • Društvo sv. Save (1930). Brastvo. 24–26. Društvo sv. Save. „После неколико дана је у Приштини настала сеча Срба од Арнаута Малесораца којих је био пун град. Нарочито је био напад у махали Панађуришту на кућу непокорног Јована Ђаковца пушкара. Јован се јуначки борио, док му није кућа упаљена те му загрожена опасносг да се у диму угуши или да у пламену изгори. Заменивши своје главе десетороструко главама арнаутским, најзад су јуначки пали Јован, жена му и шурак.” 
  • Lampe, John R. (28. 3. 2000). Yugoslavia as History: Twice There Was a Country. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77401-7. 
  • Little, David (2007). Peacemakers in Action: Profiles of Religion in Conflict Resolution. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85358-3. 
  • Михаило Војводић (1978). Србија 1878: документи. Српска књижевна задруга. 
  • Vladimir Stojančević (1998). Srpski narod u Staroj Srbiji u Velikoj istočnoj krizi 1876-1878. Službeni list SRJ. 
  • Bor. M. Karapandžić (1986). Srpsko Kosovo i Metohija: zločini Arnauta nad srpskim narodom. sn.n. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Напади_на_Србе_током_српско-турских_ратова&oldid=26947236”