Пређи на садржај

Немири на Косову 1981.

С Википедије, слободне енциклопедије
Немири у Социјалистичкој Аутономној Покрајини Косово 1981.
Време11. март3. април 1981.
Место
Узрокалбански сепаратизам
Исход немири угушени
Сукобљене стране
Југословенска милиција
Југословенска народна армија
Албански националисти
Жртве и губици
4 убијена 7 убијених, 4.200 ухапшених

Немири у Социјалистичкој Аутономној Покрајини Косово 1981. године подразумевају низ масовних протеста, почев од марта 1981, на којима су косовски Албанци захтевали да Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово постане седма република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

То је било први пут да су косметски Албанци отворено масовно подржали идеју о независној косметској републици. Немири су били последица сецесионистичке политике Албанаца, а за циљ су имале да се Косово издвоји из СР Србије и добије статус федералне јединице унутар Југославије, након чега би био отворен пут ка издвајању из Југославије с обзиром да су републике имале право на самосталност.[1]

Против демонстраната су дејствовале војска и полиција, а у сукобима који су уследили је, према званичној верзији, погинуло 11 особа, док је ухапшено 4.200 људи.

Хронологија

[уреди | уреди извор]

11. марта увече, у Приштини, дошло је до протеста студената Приштинског универзитета. Наиме, настао је лом у студентској мензи. Изгледало је да су протести социјалне природе, највише због узвикивања парола.[2] Међутим, милиција је у току ноћи интервенисала и разбила демонстрације. Сутрадан се састало покрајинско руководство и осудило протесте, а ухапшен је и већи број лица. Сматрало се да је револт смирен. Међутим, због задржавања ухапшених особа у притвору, избиле су много снажније демонстрације.

У конаку манастира Пећке патријаршије 16. марта подметнут је пожар.[3] Иако је у конаку спавало 30 људи, није било жртава. Пожар је подметнут на три места у поткровљу на растојању од по 10 метара. Изгорели су цео конак са капелом, патријарховим одајама, сестринским собама, радионицама и магацин, као и велики број икона и богослужбених књига. Ватрогасне службе из Пећи су саботирале гашење, доласком празних цистерни, тако да је пожар беснео до вечери, када је конак потпуно изгорео.

На дан када је Штафета младости стизала у Приштину, 26. марта, демонстранти су поново изашли на улице, носећи најпре политичке, а онда социјалне пароле.[4] Овога пута, снаге милиције су реаговале жестоко и брутално. Повређено је више од 30 особа. Покренут је још један низ хапшења. Студенти три највећа приштинска факултета 30. марта ступају у штрајк. Следећег дана, 1. априла, протести су поново букнули, али са радикалнијим захтевима. Сада су се демонстрантима придружили и радници. Пошто милиција није успевала да заведе ред и мир, покрајински секретаријат за општенародну одбрану наредио је да армија изађе са тенковима, што је и учињено. Истовремено, милицијска појачања из остатка Србије заустављена су на барикадама. Да би присилили повлачење тих снага, демонстранти су отели неколико десетина особа из оближњих кућа. Међутим, када је стигла додатна милицијска јединица, они су савладани, а таоци су ослобођени. На Косову је била причињена огромна материјална штета: полупан је већи број српских излога, аутомобила, кућа, школа итд. Председништво СФРЈ и ЦК СКЈ заседали су у Београду на ванредној седници. Проглашено је ванредно стање у Приштини и наређено повећање борбене готовости армије.

Поред тога, нове демонстрације су избиле 3. априла у Вучитрну, Косовској Митровици и Урошевцу. Тада су милицијске снаге, са пуном подршком савезног, републичког, и покрајинског руководства, успеле да угуше сукобе.

Слогани на демонстрацијама су били: „Трепча ради, Београд се гради”, „Слобода, равноправност, демократија”, „Косово Косоварима“, „Хоћемо уједињене албанске земље”, „Косово Република“[5], „Албанци смо, а не Југословени”, „Уједињење са Албанијом”, „Живео марксизам-лењинизам — доле ревизионизам”.[6]

Реакције

[уреди | уреди извор]

Југословенске власти су одбијале да демонстрације окарактеришу као сепаратизам, већ су их дефинисали као контрареволуција. Након демонстрација дошло је до осетног пада инвестиција на Косову.[7]

На 8. конгресу Партије рада Албаније, који је одржан од 1. до 8. новембра 1981. године, албанско руководство је пружило јаку подршку борби Албанаца на Косову за отцепљење и заузело веома оштар став у осуди југословенске политике према албанској мањини у СФРЈ.

Председништво СФРЈ је у децембру 1981. посмртно одликовало петорицу погинулих милиционара: Ибрахим Абази, Војо Тубић, Мухамет Сељманај, Салих Хасановић и Миланко Пејовић.[8]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Pavković & Radan 2011, стр. 159.
  2. ^ Jović 2009, стр. 184.
  3. ^ „[Projekat Rastko Gracanica-Pec] Vladika Atanasije Jeftic: Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990. godine”. Rastko.rs. Приступљено 17. 3. 2013. 
  4. ^ Jović 2009, стр. 185.
  5. ^ „1996/03/15 01:13 15. GODINA OD ALBANSKIH DEMONSTRACIJA”. Aimpress.ch. Архивирано из оригинала 02. 04. 2015. г. Приступљено 17. 3. 2013. 
  6. ^ „Милојица Шутовић: Косовизација Србије и Југославије” (PDF). Scindeks-clanci.nb.rs. стр. 222. Приступљено 17. 3. 2013. [мртва веза]
  7. ^ Ljepojević 2008, стр. 69.
  8. ^ "Борба", 17. дец. 1981, стр. 5

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]