Пређи на садржај

Никомед III

С Википедије, слободне енциклопедије
Никомед III
Лични подаци
Датум рођења2. век п. н. е.
Породица
ПотомствоНикомед IV
РодитељиНикомед II
ПретходникНикомед II
НаследникНикомед IV

Никомед III од Битиније или Никомед III Еуергет (грч. Νικομήδης Εὐεργέτης, је био краљ Битиније у периоду од 127. -- 94. п. н. е.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Био је син краља Никомеда II. Наставио је очев савез и вазални однос са Римским царством . Када је Гај Марије тражио да му пошаље војску као помоћ у рату са Кимбрима одбио је са оправдањем да су сви слободни грађани Битиније завршили у дужничком ропству због похлепних римских сакупљача пореза публикана. Римски Сенат је након тога забранио продају у ропство слободних грађана римских савезника.[1]

У периоду од 108.-104. п. н. е. ушао је у савез са краљем Митридатом VI од Понта , краљем Понтског краљевства напао на Пафлагонију. Након освајања Пафалгонију су поделили.

У Кападокији је владао краљ Аријарат VI, ожењен Митридатовом сестром Лаодикаом. Митридат је успео да га отрује и од 116. п. н. е. Лаодика је владала као регент у име својих малолетних синова. Никомед III је 102. п. н. е. извршио инвазију на Кападокију и онда се оженио Лаодиком да би заједно владали. Међутим поново се умешао Митридат VI, који је са војском упао у Кападокију, и присилио Лаодику и Никомеда да напусте Кападокију.[2].

Митридат VI од Понта је покушао да влада помоћу свога нећака Аријарата VII, али када се Аријарат није показао кооперативан убио га је и на трон је поставио свога малолетнога сина, дајући му име Аријарат IX. У Кападокији је око 97. п. н. е. избила побуна против марионетске власти, а Никомед III је наредне године послао војску у Кападокију са циљем да на трон постави Аријарата VIII, млађега брата од Аријарата VII, али Митридат угушио побуну.

Никомеда III од Битиније је наследио син Никомед IV Филопатор.[3]

  1. ^ „O. L. Gabelko. стр. 9–10”. Архивирано из оригинала 16. 03. 2011. г. Приступљено 24. 09. 2015. 
  2. ^ Martin Schottky: Nikomedes 5. In: Der Neue Pauly (DNP). Band 8, Metzler. . Stuttgart. 2000. pp. 932. ISBN 978-3-476-01478-8. 
  3. ^ McGing 1986, стр. 143.

Литература

[уреди | уреди извор]