Нусрет Идризовић
| Нусрет Идризовић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Нусрет Идризовић |
| Датум рођења | 24. април 1930. |
| Место рођења | Бијело Поље, Краљевина Југославија, данашња Црна Гора |
| Датум смрти | 14. март 2007. (76 год.) |
| Место смрти | Загреб, Хрватска |
| Књижевни рад | |
| Период | 1952 — 2000 |
| Најважнија дела | Икона без Бога Богумилски циклус (трилогија) |
| Награде | Награда Владимир Назор |
Нусрет Идризовић (Бијело Поље, 24. април 1930 — Загреб, 14. март 2007) био је југословенски и хрватски писац и новинар.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Нусрет Идризовић рођен је у Бијелом Пољу (Црна Гора) 1930. године. Матурирао је у Загребу 1950, а затим студирао славистику на Филозофском факултету у Сарајеву и Филозофском факултету у Загребу.
Радио је као наставник, коректор у предузећу Народна просвјета и управник Меморијалног музеја „Васо Мискин Црни” у Сарајеву.[2] Касније ради у уредништвима сарајевског књижевног часописа Живот и загребачког часописа Република, а од 1962. до 1990. радио је као новинар, драматург[2] и уредник на Радио Загребу.[1]
Умро је у Загребу 2007. године.
Књижевни рад
[уреди | уреди извор]Нусрет Идризовић почео је да објављује 1952. године у Студентском листу (Загреб). Касније сарађује са многим југословенским часописима и новинама: Кругови (Загреб), Сусрети (Цетиње), Живот (Сарајево), Ослобођење (Сарајево), Стварање (Титоград), Република (Загреб), Телеграм (Загреб), Вјесник (Загреб), Коло, Форум (ЈАЗУ), Мост (Мостар).[2]
У југословенској књижевности појавио се збирком песама Тишине се одрећи не могу (1955), али је постао актуелан својим прозним делима.[1] Написао је неколико романа, као и радио-драме, и драматизовао више од 100 романа за емисију Радио Роман.[3] Писао је и књижевне критике.
Пажњу читалачке публике привукао је романом Икона без Бога (1970). Посебну вредност има Идризовићев Богумилски циклус у три књиге: Коло босанске школе смрти (1984), Коло тајних знакова (1987) и Коло светог броја (1989) о босанскохерцеговачком, односно хумском) средњем веку, оличеном у стећцима као јединим сведоцима духовних и уметничких тежњи богумилске културе.[4]
Објављена дела (избор)
[уреди | уреди извор]- Тишине се одрећи не могу (збирка песама, 1955)
- Смрт није крај (1960)
- Мрав и аждаја (1961)
- Боркина љубав (1965)
- И дан... и ноћ (1966)
- Дивин (1967)
- Икона без Бога (1970)
- трилогија Богумилски циклус:[4]
- Коло босанске школе смрти (1984)
- Коло тајних знакова (1987)
- Точак светог броја (1990)
- Тешке судбине: Силовање Азре (1996)
- Двоструко двориште (2000)[1]
Награде
[уреди | уреди извор]За роман Коло тајних знакова 1987. године добио је Награду Владимир Назор.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г „Idrizović, Nusret | Hrvatska enciklopedija”. www.enciklopedija.hr. Приступљено 2022-02-01.
- ^ а б в „IDRIZOVIĆ, Nusret - Hrvatski biografski leksikon”. hbl.lzmk.hr. Приступљено 2025-01-31.
- ^ а б „In memoriam Nusret Idrizović (1930. – 2007.)”. Magazin Plus (на језику: бошњачки). Приступљено 2022-02-01.
- ^ а б „Sandžački pisci: Bošnjačko jezičko, stilsko i motivsko-tematsko blago”. Sandzacke.rs (на језику: бошњачки). 2024-03-09. Приступљено 2025-01-31.