Исхрана

Храна

Исхрана, односно нутриција се тумачи као наука о органским процесима помоћу којих организам усваја и користи храну и течности за нормално функционисање, раст и развој, као и за одржавање равнотеже између здравља и болести.

Преглед

Све до шездесетих година двадесетог века лекари су говорили својим пацијентима да исхрана има малог утицаја на њихово здравље. Данас је, међутим, јасно да исхрана представља један од најважнијих фактора за људско здравље. Сва материја у људима која чини ћелије њиховог организма (осим оних ћелија које су створене пре рођења) узета је из хране кроз систем за варење. Материја која чини отпад уклања се из организма.

Истраживање у овој области мора узети у обзир стање животиње пре храњења и након варења као и хемијски састав хране и измета. Специфичне врсте материје (хемикалија) које тело апсорбује могу се установити поређењем хемијског састава измета са хемијским саставом хране пре конзумирања. Ефекат који апсорбована материја има на тело може се утврдити поређењем стања организма пре уноса хранљивих материја и стања организма након њиховог варења.

Ефекат исхране може се прецизније установити тек након протека дужег временског периода планског уноса хранљивих материја и анализе измета. Број варијабли релевантних за ову врсту истраживања је изузетно висок. Због тога свако валидно нутриционистичко истраживање захтева време што је и један од главних разлога зашто је наука о људској исхрани релативно млада.

Студија

Научна анализа хране и хранљивих материја почела је током хемијске револуције крајем 18. века. Хемичари у 18. и 19. веку експериментисали су са различитим елементима и изворима хране да би развили теорије о исхрани. Модерна наука о исхрани почела је током 1910-их када су појединачни микронутријенти почели да се идентификују. Први витамин који је хемијски идентификован био је тиамин 1926. године, а улога витамина у исхрани проучавана је у наредним деценијама. Први препоручени прехрамбени додаци за људе развијени су током Велике депресије и Другог светског рата. Због свог значаја за здравље људи, проучавање исхране је јако нагласило исхрану људи и пољопривреду, док је екологија секундарна брига.

Нутријенти

Компостирање у пољопривредним системима капитализује природне услуге рециклаже хранљивих материја у екосистемима. Бактерије, гљиве, инсекти, глисте, бубе и друга створења копају и пробављају компост у плодно тло. Минерали и хранљиве материје у земљишту се рециклирају назад у производњу усева.

Хранљиве материје су супстанце које организму обезбеђују енергију и физичке компоненте, омогућавајући му да преживи, расте и репродукује се. Хранљиве материје могу бити основни елементи или сложени макромолекули. Отприлике 30 елемената се налази у органској материји, од којих су азот, угљеник и фосфор најважнији. Макронутријенти су примарне супстанце које су потребне организму, а микронутријенти су супстанце које су потребне организму у количинама у траговима. Органски микронутријенти су класификовани као витамини, а неоргански микронутријенти су класификовани као минерали.

Хранљиве материје апсорбују ћелије и користе се у метаболичким биохемијским реакцијама. То укључује реакције напајања које стварају метаболите прекурсора и енергију, биосинтетичке реакције које претварају метаболите прекурсора у молекуле градивних блокова, полимеризације које комбинују ове молекуле у полимере макромолекула и реакције склапања које користе ове полимере за изградњу ћелијских структура.

Групе за исхрану

Организми се могу класификовати према начину на који добијају угљеник и енергију. Хетеротрофи су организми који добијају хранљиве материје трошењем угљеника других организама, док су аутотрофи организми који производе сопствене хранљиве материје из угљеника неорганских супстанци попут угљен-диоксида. Миксотрофи су организми који могу бити хетеротрофи и аутотрофи, укључујући неке планктонe и месождерне биљке. Фототрофи добијају енергију из светлости, док хемотрофи добијају енергију трошењем хемијске енергије из материје. Органотрофи троше друге организме да би добили електроне, док литотрофи добијају електроне из неорганских супстанци, као што су вода, водоник сулфид, диводоник, гвожђе(II), сумпор или амонијак. Прототрофи могу да стварају есенцијалне хранљиве материје из других једињења, док ауксотрофи морају да конзумирају већ постојеће хранљиве материје.

Дијета

У исхрани, дијета организма је збир намирница које једе.

Историја и скорашњи развоји

Наука о исхрани се брзо развијала. Витамине је 1912. године први пут открио Фредерик Голанд Хопкинс, који је због својих заслуга у овој области добио титулу Сера и Нобелову награду 1929. године.

У двадесетом веку, након сагледавања природе и улоге протеина, угљених хидрата, витамина и минерала у људској исхрани дошло се до становишта да је дотадашње знање о хранљивим састојцима потпуно. На храну се гледало као на гориво и све што је било потребно је да унесемо довољну количину одређених састојака како бисмо живели здраво. Међутим, убрзо је уследила серија брзих открића која је почела са открићем дијететских влакана, што је указало на веома велике празнине у дотадашњем знању о утицају који храна има на наше здравље и нормално функционисање.

Данас знамо да постоји више хиљада фитохемикалија у нашој храни, а свака од њих има суштинску улогу у правилном функционисању нашег тела. Такође, сматра се да постоји још много фитохемикалија и других састојака хране које тек треба открити. Ту су још и ензими који играју кључну улогу у исхрани: они представљају катализаторе који се налазе у нашој храни али их такође производи и наш систем за варење. Они играју незаменљиву улогу у одвијању метаболичких процеса у људском организму.

Антиоксиданси представљају још једно скорашње откриће. Потрошња енергије у нашем организму и њен недостатак често доводе до оштећења ћелија, а поједини хранљиви састоји, као што је витамин Ц, имају кључну улогу у успоравању старења организма и смањењу негативних последица оксидирајућих процеса у организму. Одређени научни кругови су пре извесног времена довели у сумњу позитивне ефекте на здравље људи који се приписују витамину Е.

Прерада хране

Храна се може учинити здравијом и укуснијом у процесу прераде. Прерада хране зато има битну улогу у обезбеђивању добре исхране.

Прерада хране, међутим, понекад може шкодити људском здрављу: прерађени пиринач је идентификован као узрок болести бери-бери када су људи схватили да је скидање коре пиринча процес којим се уклањају кључне хранљиве материје.

Крајем 18. века у САД, дошло је до великог броја оболелих беба које су биле храњене прокуваним млеком, по предлогу Луја Пастера да се одстране бактерије. Пастеризација је успешно уклањала бактерије, али је такође уништила и витамин Ц, изазивајући прехрамбену заразу.

Постоје бројни примери нежељених ефеката прераде хране, скупа са лабораторијским налазима и потребом за опрезношћу у светлу нашег ограниченог и некомплетног знања који су довели прераду хране у питање.

Данашњи водећи прехрамбени стручњаци саветују да се храна, кад год је то могуће, што мање прерађује, пошто неоткривени али вероватно значајни састојци могу бити уклоњени, или разни токсини могу бити додати или произведени током процеса обраде хране и кувања на високим температурама. Такође, обрађивање хране може заменити неке од механичких, биохемијских телесних процеса који су кључни за пуно варење и побољшавају саму хранљивост производа.

Прехрамбени биохемичар Т. Колин Кембел, професор и директор пројекта „Кина“ изјавио је на симпозијуму епидемиологије: „Анализе података кинеских студија су нам показале да би требало да будемо пажљивији“ и поменуо следећа три правила:

• Што је већа разноврсност биљне хране у дијети, већа је корист саме дијете. Разноврсност омогућава већу покривеност нама познатих и непознатих хранљивих потреба.
• Уколико је присутна разноврсност биљне хране, квалитета и квантитета, здрава и хранљива дијета може бити спроведена без хране на животињској бази.
• Што је храна ближа свом природном стању — са минималним загревањем, сољењем и прерадом — резултат ће бити бољи.

Начин живота и хранљиве потребе

Адекватној исхрани дају прилог три неопходна услова за нормално функционисање организма:

• Адекватан ниво енергије
• Одржавање оптималне телесне структуре и процеса - функције мишића, имуног система, чврстине костију и снаге
• Обнову и развој свих органских система.

У људском случају на нормално функционисање утичу многи фактори који су често отвореног избора. Физички радник, риболовац, бодибилдер, сумо рвач, свештеник, дете, инвалид и друге специфичне популационе групе, имају различите дефиниције нормалног функционисања, јер их разликује пол, старост, телесна конституција, прехрамбене потребе.

Према томе, правилна исхрана има различито значење у зависности од ситуације и животног стила особе о којој се говори. Атлете могу захтевати висок ниво протеина и енергије за обављање тешких активности којима се баве. Људима који живе и раде у хладном окружењу могу бити повећане потребе за есенцијалним мастима како би им помогли у одржавању нормалне телесне температуре. Ова предност високог уноса масти може бити веома шкодљива људима у другим ситуацијама, нпр. раднику у седећем положају у климатизованој канцеларији.

Државна брига о исхрани

Већина држава на свету обезбеђује своје националне водиче за исхрану, док су неке од њих наметнуле и обавезно обележавање свих прехрамбених производа како би помогли потрошачима да сами прихвате и усвоје саме смернице.

Макроелементи у исхрани

Макро и микроелементи су од суштинског значаја за физиолошко одржавање и функционисање структурних система ћелија, ћелије као целине, ткива, органа и целокупног организма човека. Познато је да макроелементи и микроелементи, зависно од концентрације у организму могу међусобно да ступају у реакције, што побољшава или инхибира дејства другог елемента. Прекомеран унос и/или повећан ниво једног елемента у организму може да утиче на метаболизам и расположивост другог елемента који се налази у физиолошким или ниским концентрацијама. Код уноса сваког хранљивог стања постоје две крајности: прва је недовољан унос који може да доведе до испољавања симптома дефицита, а друга је прекомеран унос који превазилази метаболичке капацитете човековог организма што може да изазове токсичне ефекте. Између описаних крајева, налази се количина хранљивог стања изражена као препоручен унос који може да спречи настанак дефицита и осигура физиолошко функционисање организма. Вредност препорученог уноса заштитних материјала обично је виши од стварних потреба посматране популације, чиме се може осигурати скоро потпуно задовољење потреба различитих група становништва.  При дефинисању препорука за унос одређених хранљивих састојака, треба узети у обзир и бројност популације, полну и старосну структуру, животни век, навике у исхрани, најчешће коришћене намирнице, учесталост оболевања, стопу смртности.Под појмом „макроелемент“ традиционално подразумевамо минерале чије су дневне потребе веће од 100 милиграма. У ове елементе спадају натријум, калијум, калцијум, фосфор и магнезијум. Минерали чине 4 – 5% масе тела, од чега око 50% чини калцијум и око 25% фосфор. Око 99% калцијума и око 70% фосфора налази се у костима и зубима. Макроелементи се у телу људи и намирницама налазе углавном у јонском облику. Такође се налазе и у органским једињењима ко што су фосфопротеини, фосфолипиди, металоензими и други металпротеини.

Данас минерали више не служе само за спречавање дефицита и болести које је могуће повезати са њиховим недостатком, већ могу да допринесу побољшању општег здравственог стања и смањењу ризика од настанка и развоја хроничних заразних болести као што су остеопороза, кардиоваскуларна обољења, метаболички поремећаји. Због утврђених значајних физиолошких улога витамина и минерала данас се сматрају регулаторним материјама.

Натријум

Апсорпција и излучивање

Скоро сва унета количина натријума апсорбује се из дигестивног тракта и преноси путем крви. У бубрезима је ниво екскреције натријума регулисан односом гломерулске филтрације и тубуларне реапсорпције, које су под утицајем антидиуретског хормона и ренин-ангиотензин-алдостерон система, али и неких других чинилаца. Око 90 – 95% натријума излучује се урином, а остатак путем зноја и столице.

Улога

Натријум је катјон чија концентрација у екстрацелуларној течности преко 10 пута већа него у ћелији. Има веома важну улогу у одржавању осмоалитета телесних течности, ацидо базне равнотеже и у регулисању биланса воде у организму. Такође је значајан за одржавање потенцијала ћелијске мембране и акционог потенцијала, који је у основи преношења нервних импулса и мишићних контракција.

Садржај у намерницама и потребе

Највећа количина натријума уноси се у организам из кухињске соли која се додаје намирницама током њихове прераде. Свеже намирнице: месо, млеко, житарице садрже знатно мање натријума а поврће и воће га садржи минимално. Многим индустријским производима натријум се додаје не само у виду натријум хлорида већ и у облику бикарбоната, цитрата, глутамината и ти производи не морају бити сланог укуса, али њихово конзумирање може у многоме повећати унос натријума.      

Уобичајена исхрана обезбеђује довољне количине натријума. За одрасле особе дневне потребе износе од 1300 до 1500 mg зависно од година. Како висок унос натријума корелира са високим крвним притиском унос натријума, код одраслих особа не треба да буде већи од 2300 mg, односно укупан унос натријум хлорида у току дана не треба да прелази 6 g.

Дефицит

Пад концентрације натријума у крви не настаје услед малог уноса, већ као последица обилног повраћања, дијареје или претераног знојења.Тада се јављају сувоћа уста и језика, грчеви у мишићима, губитак апетита, пад притиска, убрзан пулс и смањен тургор коже.

Токсичност

Код здравих особа нема знакова токсичности, јер здрави бубрези могу излучити прекомерно унет натријум. Међутим, дуготрајно уношење већих количина соли повезује се са настанком повишеног крвног притиска. Осим тога, већи унос натријума може да повећа излучивање или смањи апсорпцију калцијума и тако допринесе развоју остеопорозе.

Калијум

Апсорпција и излучивање

Калијум се апсорбује у танком цреву и скоро 80 до 90% се излучује урином, а остатак столицом. Бубрези одржавају нормалан ниво калијума у крви процесима филтрације, реапсорпције и екскреције, који су повезани са одговарајућим одржавањем нивоа натријума.

Улога

За разлику од натријума који је доминантно заступљен екстрацелуларно, 98 % калијума налази се у ћелијама, а само око 2 % у ванћелијској течности. Заједно са натријумом, калијум има улогу у одржавању осмотског притиска, ацидо - базне равнотеже, одржавању електричног потенцијала ћелијске мембране и неуромишићне раздражљивости. Калијумови и натријумови јони имају значај код регулисања избацивања угљен диоксида преко плућа, који се довде доноси помоћу крви од места постанка.

Садржај у намерницама и потребе

Калијум је веома распрострањен у намирницама и биљног и животињског порекла. Добар извор калијума су свеже воће, поврће, месо, житарице, млеко, док га у прерађеним производима има мање.

Дневне потребе за одрасле особе износе 4700 mg.

Дефицит

Дефицит калијума обично није последица малог уноса калијума, већ његовог повећаног губитка, као на пример код кетоацидозе, обилног повраћања, дијареје, или употребе диуретика или лаксатива, када се могу јавити мишићна слабост и поремећај рада срца.

Токсичност

Код здравих људи, велики унос калијума храном не даје токсичне ефекте, јер у том случају, бубрези повећавају његову екскрецију и одржавају нормалан ниво у крви. До хиперкалемије може доћи, на пример, код анурије и шока, што може довести до мишићне слабости и срчаног застоја.

Калцијум

Апсорпција и излучивање

Калцијум се апсорбује активним транспортом или пасивном дифузијом, највећим делом у танком цреву, а само у малој количини у колону. Ефикасност апсорпције калцијума је од 10% до 60 %, а најчешће око 30 %. На смањење апсорпције калцијума утичу смањени ацидитет у желуцу, дефицит витамина D, висок унос фосфора, као и фитата и оксалата, док на повећано излучивање утичу већи унос беланчевина и натријума. Највећи део калцијума излучује се преко фецеса а мањи урином. Биланс калцијума у организму пре свега регулишу витамин D, паратхормон и калцитонин.

Улога

Калцијум је најзаступљенији минерал у телу. Количине се мењају током живота, односно повећавају се током раста, а смањују старењем. Око 99 % укупне количине калцијума налази се у костима и зубима, док се преосталих 1 % налази унутар ћелија у свим ткивима, затим у крви и екстрацелуларним течностима. У костима калцијум има двојаку улогу: градивну, јер улази у састав кристала хидроксиапатита, утичући на густину и чврстину костију и друго, служи као депо калцијума, из кога се калцијум, при малом уносу, мобилише да би се одржао његов нормалан ниво у крви. Адекватне количине калцијума у исхрани су неопходне да би се омогућио пораст коштане масе током пубертета и адолесценције, односно постизање максималне густине костију, што обезбеђује додатну заштиту од остеопорозе. Калцијум је значајан и за низ других процеса у организму. Наиме, он утиче на стабилност ћелијске мембране, трансмисију јона кроз мембрану ћелијских органела, ослобађање неуротрансмитера, функцију хормона и активацију ензима. Калцијум има улогу у регулацији мишићних контракција, трансмисији нервних импулса и процесу коагулације крви. Осим тога, истраживања показују да калцијум има улогу и у превенцији настанка повишеног крвног притиска и гојазности.

Садржај у намерницама и потребе

Иако су осим млека и млечних производа, калцијумом богате и друге намирнице, као што су лиснато зелено поврће, легуминозе, сардине, ипак, највреднији извори калцијума су млеко и млечни производи, јер они поред високог садржаја калцијума, имају и најповољнији однос калцијума и фосфора. На његову лошију искористљивост из других извора, у значајној мери утиче неповољан однос калцијум - фосфор, као и присуство веће количине влакана (фитати и оксалати калцијума су нерастворљиви и губе се столицом). Значајне количине калцијума садрже и неке минералне воде, као и обогаћене намирнице (на пример сокови, цереалије). Познато је да повећан унос кафе и алкохола и пушење могу да смање апсорпцију калцијума.

На потребе за калцијумом утичу различити фактори као што су пол, узраст, физиолошко и здравствено стање. За одрасле особе препоручује се унос од 1000-1200 mg на дан, али не би требало да се уноси више од 2500 mg дневно.Унос већих количина калцијума може да доведе до смањене апсорпције гвожђа и цинка.

Дефицит

Ако је унос калцијума недовољан у току формирања коштане масе и постизања максималне густине костију, повећава се ризик за настанак остеопорозе. Такође, ако је унос калцијума недовољан, у циљу одржавања сталне концентрације калцијума у крви долази до његове ресорпције из костију и ако овај процес траје дуже, може доћи до појаве остеопорозе. Дуготрајан недовољан унос калцијума, удружен са ниским уносом [витамин Д|витамина Д]] или слабим излагањем сунчевој светлости, може код деце да изазове рахитис, омекшавање костију и неправилан развој коштаног система.

Токсичност

Нежељени ефекти великог уноса калцијума јављају се услед неадекватног коришћења суплемената, на пример у циљу превенције остеопорозе. Ту спадају повећање ризика од настанка бубрежних каменаца и утицај на искоришћавање других минерала (гвожђе, цинк, магнезијум и фосфор).

Фосфор

Фосфор је по количини други минерал у организму. Око 85 % налази се у скелету и зубима а око 15 % у метаболички активном делу у свакој ћелији тела и у екстрацелуларној течности. У серуму се највећим делом налази у облику јона.

Апсорпција и излучивање

Однос количине неорганских и органских фосфата у исхрани варира са врстом конзумиране хране и суплемената. Без обзира на форму, већина фосфата се апсорбује у неорганском стању. Ефикасност апсорпције фосфата је 60-70 % код одраслих, скоро два пута више него за калцијум; апсорпција фосфата је такође много бржа него калцијума. Примарни пут екскреције фосфора је путем бубрега.

Улога

Фосфор, заједно са калцијумом, у облику хидроксиапатита, улази у састав зуба и костију, као и у састав телесних течности.Такође је саставни део фосфолипида, фосфопротеина и нуклеинских киселина. Фосфор учествује у бројним есенцијалним процесима у организму, као што су активација ензима, хормона и пренос енергије (АТР и креатин фосфат садрже високоенергетске фосфатне везе). Осим тога, фосфатни пуферски систем је неопходан за одржавање ацидо - базне равнотеже.

Садржај у намирницама и потребе  

Уопштено говорећи, намирнице богате протеинима су добри извори фосфора. Тако су месо, риба и јаја најбољи извори, а млеко и млечни производи су добри, као и језграсто воће, легуминозе, цереалије и житарице. Уколико су производи као што су месо, сиреви, преливи за салате, безалкохолна пића и пекарски производи, доста заступљени у исхрани, унета количина фосфора из адитива, који су им додати, може бити значајна.

Препоручени унос је за све групе нешто нижи него за калцијум и за одрасле особе износе око 700 mg / дан, а не би требало да прекорачи 4000 mg/ дан.

Дефицит

Фосфор је широко доступан из хране, па постоји веома мала вероватноћа за настанак дефицита услед неадекватног уноса. Дефицит фосфора је веома редак, али се може развити код особа које узимају лекове који везују фосфор и прате га мишићна слабост и болови у костима.

Токсичност

Услед хроничне исхране са много фосфора и мало калцијума може доћи до смањења густине костију.

Магнезијум

Магнезијум је после калијума други по заступљености интраћелијски катјон. Око 60 % магнезијума налази се у костима, око 26 % у мишићима и остатак у другим меким ткивима и телесним течностима. Хомеостаза магнезијума се одржава интестиналном апсорпцијом и бубрежном екскрецијом. Када имамо премало магнезијума, тада смо напети и брзо постајемо уморни, јер се магнезијум користи у производњи енергије и умирује анксиозно спровођење импулса у нервима.

Апсорпција и излучивање

Највећи део магнезијума се апсорбује у јејунуму. Ефикасност апсорпције варира од 35-45 %, зависно од статуса магнезијума у организму, количине магнезијума у исхрани и композицији дијете у целини. Нерастворљива једињења се не могу апсорбовати и имају лаксативно дејство. Значајну улогу у хомеостази магнезијума имају бубрези, ефикасно штедећи магнезијум, посебно када је унос мали. При значајној суплементацији магнезијума повећава се бубрежна елиминација. Магнезијум се излучује и путем столице.

Улога

Магнезијум је кофактор за више од 300 ензима укључених у метаболизам нутријената и синтезу многих метаболичких продуката. Међу реакцијама које захтевају магнезијум су синтеза масних киселина, протеина, нуклеинских киселина, фосфорилација глукозе и њених деривата у гликолитичком путу. Такође, овај минерал је важан у формирању сAMР. Заједно са калцијумом, магнезијум је важан за одржавање биоелектричног потенцијала ћелијске мембране, функцију Na - К пумпе, има улогу у неуромускуларној трансмисији и активности, у коагулацији крви и минерализацији костију. У нормалној мишићној контракцији калцијум има улогу стимулатора, а магнезијум релаксанта.

Садржај у намерницама и потребе

Магнезијум је присутан у знатној количини у многим намирницама, а уобичајена исхрана обезбеђује адекватан унос. Добар извор магнезијума су језграсто воће, семенке, легуминозе, житарице и тамно зелено поврће. Исхрана богата рафинисаном храном и месом има уобичајено мање магнезијума него исхрана богата поврћем и нерафинисаним житарицама. Високи уноси калцијума, протеина, витамина D и алкохола повећавају потребе за магнезијумом, као и физички и психички стрес.

Препоруке за унос магнезијума су повећане 1997. године и оне износе 320 mg / дан за жене, односно 420 mg / дан за мушкарце. Горња граница безбедног уноса од 350 mg / а односи се само на количине магнезијума пореклом из суплемената или лекова, а не на магнезијум из хране.

Дефицит

Чак и када је просечни унос магнезијума испод препорученог, симптоми дефицита се ретко јављају код здравих. Дефицит магнезијума се развија обично као компликација неке већ присутне болести код које постоји значајније смањење интестиналне или бубрежне апсорпције или смањење обе. У ове болести спадају бубрежне болести, ендокрини поремећаји (дијабетес мелитус, хипералдостеронизам, хипертиреоза, хиперпаратироидизам), алкохолизам, као и протеинска малнутриција. Људи који узимају диуретике такође могу испољити ове симптоме. Дефицит магнезијума је праћен поремећајима у нервном и мишићном систему, у гастроинтестиналном тракту, као и променама у кардиоваскуларном систему.

Мада се ретко јављају, симптоми озбиљног дефицита магнезијума укључују тремор, мишићни спазам, анорексију, наузеју, повраћање, промене личности и халуцинације. Тетанија, миоклонички трзаји и конвулзије такође су описани код особа са дефицитом магнезијума. Ефекти озбиљног дефицита магнезијума на коштани метаболизам укључују и поремећај раста костију код младих или развој остеопорозе код старијих.

Токсичност

Мало је вероватно да ће велики унос магнезијума исхраном бити токсичан код здравих људи. Међутим, то се може десити код болесника са бубрежном инсуфицијенцијом, зато они не би требало да узимају суплементе магнезијума.

Види још

• брза храна
• вегетаријанство
• варење
• здрава исхрана
• гојазност
• органска храна

Литература

• Bluher, Khan BP, Kahn CR, Extended longevity in mice lacking the insulin receptor in adipose tissue. Science . 299.  (5606): 572-4, Jan 24, 2003.
• The Times newspaper, January 31 2004 Could vitamins help delay the onset of Alzheimer’s? by Jerome Burne.
• The Times newspaper February 28, 2004 Autism: I can see clearly now.. . by Simon Crompton
• The Times newspaper March 10, 2004 Work up an Amish appetite by Anne-Celine Jaeger
• Das M, Gabriely I, Barzilai N. (фебруар 2004). „Caloric restriction, body fat and aging in experimental models.”. Obes Rev. 5 (1): 13—9. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Формат датума (веза).
• William Eaton et al Coeliac disease and schizophrenia British Medical Journal, February 21, 2004.
• Janssen I, Katzmarzyk PT, Ross R. (март 2004). „Waist circumference and not body mass index explains obesity-related health risk.”. Am J Clin Nutr. 79 (3): 379—84. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Формат датума (веза).
• J Mei, SSC Yeung et al "High dietary phytoestrogen intake and bone mineral density in postmenopausal women."Journal of Clinical Endocrinology and Metabolism, 2001, Vol 86, Iss 11
• Merritt JC "Metabolic syndrome: soybean foods and serum lipids."J Natl Med Assoc. . 96 (8). август 2004: 1032—41.  CS1 одржавање: Формат датума (веза).
• Sobczak S, et al . „Lower high-density lipoprotein cholesterol and increased omega-6 polyunsaturated fatty acids in first-degree relatives of bipolar patients”. Psychol Med. 34 (1): 103—12. .
• Walter C. Willett and Meir J. Stampfer,Rebuilding the Food Pyramid, Scientific American January 2003.
• Weindruch R, et al. The retardation of aging in mice by dietary restriction: longevity, cancer, immunity and lifetime energy intake. (Journal of Nutrition, 116(4), pages 641-54.,April, 1986.)
• Andrews, John H. (2017). Comparative Ecology of Microorganisms and Macroorganisms (2nd изд.). New York: Springer. ISBN 978-1-4939-6897-8. 
• Mann, Jim; Truswell, A. Stewart, ур. (2012). Essentials of Human Nutrition (4th изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-956634-1. 
• Mengel, Konrad; Kirkby, Ernest A.; Kosegarten, Harald; Appel, Thomas, ур. (2001). Principles of Plant Nutrition (5th изд.). New York: Springer. ISBN 978-94-010-1009-2. S2CID 9332099. doi:10.1007/978-94-010-1009-2. 
• Simpson, Stephen J.; Raubenheimer, David (2012). The Nature of Nutrition: A Unifying Framework from Animal Adaptation to Human Obesity. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-4280-3. 
• Wu, Guoyao (2017). Principles of Animal Nutrition. Boca Raton: CRC Press. ISBN 978-1-351-64637-6. 

Спољашње везе

• Подаци о хранљивим својствима различитих врста хране (језик: енглески)
• Nutrientfacts.com Претражива база података о хранљивим својствима честих прехрамбених производа (језик: енглески)
• Савети у вези са исхраном спортиста (институт за спортску медицину и трауме „Николас“) (језик: енглески)
• Институт за прехрамбене додатке и састојке (језик: енглески)
• Рецепти и водич за здраву исхрану (језик: енглески)