Пређи на садржај

Оквир у психотерапији

С Википедије, слободне енциклопедије

Оквир у психотерапији се односи на окружење и однос који омогућава пацијенту да буде отворен према свом животу са терапеутом и да на сигуран и поверљив начин изврши промену, један је од најважнијих елемената у психотерапији и саветовању. Иако психоаналитичар Роберт Лангс није основао термин, учинио га је познатим.[1] Оквир у психотерапији представља слику намењену да изрази постављање граница или основна правила за уговорне аспекте терапије.[2] Успех у психотерапији и саветовању је повезан са терапијским односом између клијента и терапеута што одражава искреност у односу између њих.[3][4] Шведски психоаналитичар Клес Дејвидсон који је темељно проучавао Лангса је узео још даље оквире психоанализе и психотерапије и закључио је да се већина примарних проблема данашњих клијената не налази у дубоком несвесном домену, већ у свесном и/или предсвесном и ти конфликти, како их назива, манифестоваће се у девијацијама оквира клијената где их мора решавати активни терапеут.[5]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Langs says himself he borrowed the term from Milner and first saw it in Bleger. See Langs, R. J. (1978) Technique in Transition. New York: Jason Aronson, 24, 26.
  2. ^ Langs, R. J. Ground Rules in Psychotherapy and Counselling, Karnac Books, London (1998) ISBN 1855751712
  3. ^ Emmanuel G. Cassimatis (2001). On the frame of reference in psychotherapy and psychoanalysis Journal of American Academy of Psychoanalysis, 29:533-541
  4. ^ Langs, R. J. A Primer of Psychotherapy. Gardner Press, New York (1988) ISBN 0898761425
  5. ^ Davidson, C. The Problem of the Preconscious

Литература

[уреди | уреди извор]