Пређи на садржај

Пловило

С Википедије, слободне енциклопедије
Брод
Пливање брода

Пловило или пловни објекат, направа која плива – плута и креће се по површини воде или зарања и креће се испод нивоа површине воде.[1][2]

Пловност

[уреди | уреди извор]

Постојање пловила омогућава појава која се зове пловност. Свако тијело, лакше специфичне тежине од течности у коју је уроњено, остаје на површини – плива.

Тијело заузима одређени положај равнотеже под утицајем двију сила: тежине тијела и узгона (Архимедов закон). Тежина тијела има хватиште у тежишту тијела, а узгон у тежишту волумена истиснуте воде. У положају стабилне равнотеже оба се хватишта морају налазити на истој вертикали. Метацентр одређује стабилан положај тијела које плива. То је тачка у којој смјер дјеловања узгона на тијело, које је изведено из положаја равнотеже, сијече смјер тежишнице у положају равнотеже. Ако се метацентар налази изнад тежишта, онда се јавља пар сила које враћају тијело у положај равнотеже и пливање је стабилно. Да се постигне што већа висина метацентра над тежиштем, а тиме и стабилност, граде се пловила којима је тежиште што ниже а облик трупа што повољнији. Међутим, у овоме има граница, јер је вријеме клаћења око положаја равнотеже то веће што је метацентар виши, а то је непогодност за стабилност и сигурност пловидбе.[1]

Посебно грађена пловила којима се пловност по жељи поништава повећањем дјеловања гравитационе силе могу да се крећу и испод нивоа површине воде. То су подморнице и батискафи.[2]

Историјат

[уреди | уреди извор]
Сплав
Галија[3]

Плутајући балван, дебло дрвета, је прво природно пловило којим су се спашавали и животиње и људи. Повезани балвани су сплав. Издубљени балван-дебло био је први чамац-чун. Са веслима је постао значајан поготово на ријекама. Захваљујући веслима чамац се могао и кретати и усмјеравати. Велики чамци постају бродови и крећу се помоћу весала а њима се управља кормилом - крмом. То су галије. Чамац са дрвеном конструкцијом на коју се разапињала животињска кожа био је први једрењак.[4][5] Погонска снага му је вјетар. Када је 1807.г. Фултон констуисао први парни строј, бродоградња доживљава револуцију. Пара под притиском преко преносних механизама покреће лопатице и пропелере чијим окретањем се погони брод. Први пут у историји кретање не зависи искључиво од природних околности и директне људске физичке снаге. Даљњим усавршавањем науке и технологија настају мотори са унутрашњим сагоријевањем. Габарити горива се знатно смањују по јединици пређеног пута. Човјек све даље и све сигурније плови. Електрични погон са електричним моторима је важан нарочито у кретању подморница испод нивоа водене површине. Настају и прва пловила на млазни-реактивни погон. Атомска енергија обезбијеђује да са горивом од свега неколико стотина грама пловила прелазе хиљаде наутичких миља.

Једрењак[6]
Титаник[7] - пароброд
Носач авиона
Супертанкер

Подјела пловила

[уреди | уреди извор]
  • Према средини у којој плове:
  • ријечна и језерска
  • морска
  • Према материјалу од којих су грађена:
  • дрвена
  • метална
  • пластична
  • Према погону:
  • Према конструкцији трупа:
  • Основна подјела пловила:[10]

Употреба

[уреди | уреди извор]
Тркачка сцена личног пловила

Обично је сврха дизајна пловила омогућавање риболова и екстракције ресурса, превоз терета или путника, поморско образовање или слободне активности, као и за извођење борбених или спасилачких операција. Генерално, сврха воденог возила идентификује његову намену у датом подсектору поморске индустрије.

Дизајн на бази кога се ствара водено возило обично настоји да оствари равнотежу између унутрашњег капацитета (тонажа), брзине и пловности. Тонажа се претежно разматра у транспортним операцијама, брзина је важна за ратне бродове, а сигурност је примарна брига за мање искусне кориснике пловила током обуке и руковања у слободно време. То је због високог нивоа усклађености са прописима који је мандаторан за већа пловила, што осигурава врло ретке случајеве потапања на мору. То се остварује применом опсежног рачунског моделовања и тестирања модела пре почетка изградње у бродоградилишту.

Пропулзија

[уреди | уреди извор]

Историјски, водена возила су покретали људи помоћу мотки или весала, кориштена су једара које покреће притисак ветра, и разне пројектоване машине које стварају потисак испод површине воде употребом мотора са унутрашњим сагоревањем или на електричну енергију. Технолошка историја пловила у европској историји може се поделити на бази бродске пропулзије као једноставна пловила за веслање, галије од 8. века п. н. е. до 15. века, једрењаке у доба открића из раног 15. века и раног 17. века, бродове са пуном опремом у доба пловидбе од 16. до средине 19. века.[15] Током доба паре кориштене су поморске парне машине, углавном између 1770. и 1914. године. Након тога у употребу је ушла парна турбина, касније гасна турбина и мотори са унутрашњим сагоревањем који користе дизел гориво, бензин и ЛНГ као гориво на прелазу из 20. века, што је допуњено у одређеној мери нуклеарним бродским погоном од 1950-их у неким поморским пловилима.[16] Тренутни технолошки развој настоји да идентификује јефтиније, обновљиве и мање загађујуће изворе погона за пловила свих облика и величина.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Југословенски лексикографски завод, Загреб, 1962.г.
  2. ^ а б в Група аутора, Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, 1959.г.
  3. ^ Rutland, J. (1988) A galleon, 2nd rev. ed., Connaty, M. (ed.), London : Kingfisher. ISBN 978-0-86272-327-9.
  4. ^ Quiller-Couch, Arthur Thomas (1895). The Story of the Sea. 1. Cassell and Company. стр. 760. 
  5. ^ Parker, Dana T. Square Riggers in the United States and Canada, pp. 6–7, Transportation Trails, Polo, IL, 1994. ISBN 0-933449-19-4.
  6. ^ Atholl Anderson (2018). Cochrane, Ethan E; Hunt, Terry L., ур. The Oxford Handbook of Prehistoric Oceania. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-992507-0. „Yet, no other major topic in Oceanic prehistory has proven so intractable, for almost no remains of offshore boats have been described and seafaring left neither a pre-European record of the structure and rigging of boats, except enigmatically in rock art, nor more than a faint ethnographic trace of the basic techniques of long-distance sailing, navigation, and seakeeping. That Oceanic seafaring can be discussed at all depends largely, and tenuously, upon its construction by proxy. 
  7. ^ Official investigation report – the sinking of RMS Titanic (PDF) (1 изд.). London: The final board of inquiry. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 10. 2017. г. Приступљено 27. 7. 2017. 
  8. ^ Griffiths, Denis (1993). „Chapter 5: Triple Expansion and the First Shipping Revolution”. Ур.: Gardiner, Robert; Greenhill, Dr. Basil. The Advent of Steam - The Merchant Steamship before 1900. Conway Maritime Press Ltd. стр. 106—126. ISBN 0-85177-563-2. 
  9. ^ Gardiner, Robert J; Greenhill, Basil (1993). Sail's Last Century : the Merchant Sailing Ship 1830-1930. London: Conway Maritime Press. ISBN 0-85177-565-9. 
  10. ^ Dasgupta, Soumyajit (2013-03-04). „What are Ship Prefixes for Navy and Merchant Vessels?”. Marine Insight (на језику: енглески). Приступљено 2018-10-30. 
  11. ^ „Summary of the Report from the Passenger Vessel Access Advisory Committee”. Архивирано из оригинала 14. 4. 2012. г. Приступљено 24. 4. 2012. 
  12. ^ „Review of Maritime Transport 2007, Chapter 2, Structure and ownership of the world fleet, p. 45” (PDF). 
  13. ^ Bruce, Peter; Dawson, Philip. The Ferry - A drive through history. Isle of Man: Ferry Publications. стр. 9. 
  14. ^ „Why Gujarat's Ro-Ro ferry is a revolutionary step for Indian economy”. The Economic Times. 22. 10. 2017. Приступљено 2017-10-22. 
  15. ^ „The Age of Sail” (на језику: енглески). HMS Trincomalee. Архивирано из оригинала 16. 3. 2016. г. Приступљено 12. 4. 2016. 
  16. ^ „Rich Atlantic International --- Ship Prefix --- Glossary”. 2012-08-05. Архивирано из оригинала 5. 8. 2012. г. Приступљено 2019-11-27. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]