Пређи на садржај

Плутарх Атински

С Википедије, слободне енциклопедије
Портрет филозофа, рано 5. столеће нове ере. Портрет највероватније представљ Плутарха Атинског. Акропољски музеј у Атини, Акр. 1313.

Плутарх Атински (грч. Πλούταρχος ὁ Ἀθηναῖος; око 350430) био је грчки филозоф новоплатоничар.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Предавао је у Атини почетком 5. века. Тамо је поново успоставио Платонову Академију и постао челник Академијее. Написао је коментаре о Аристотелу и Платону, наглашавајући доктрине које су им биле заједничке.

Био је син Несторија. Његови синови Хијерија и Асклепигеније, били су му колеге у Академији. Порекло настанка неоплатонизма у Атини није познато, али се Плутарх генерално сматра за појединци који је поново успоставии Платонову Академију у неоплатонистичком облику.

Плутарх и његови следбеници (такозвана „Платонова сукцесија“) су тврдили да су Јамвлихови ученици, а преко њега Порфиријеви и Плотинови.[1] Међу његовим ученицима били су Прокл и Сиријан, који га је наследио на месту челника школе.

Као и други платонисти тог периода, веровао је у одређени континуитет између Аристотела и Платона. Са овим циљем написао је коментар на Аристотелову књигу О души (De Anima) која је била најважнији допринос проучавању Аристотеловог опуса, од времена Александра Афродизијској; и написао је коментар на Платоново дело Тимеј. Његов пример су следили Сиријан и други филозофи из школе. Овај критички дух достигао је највећу висину у делу Прокла, најспособнијем експоненту овог синкретизма.[1]

Плутарх је био упућен у све теургијске традиције школе и веровао је, заједно са Јамвлихом, у могућност достизања заједнице са Божанством путем теургичких обреда. За разлику од александриста и раних ренесансних писаца, он је тврдио да душа која је у телу везана везама имагинације и сензације не нестаје са телесним медијем сензације.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]