Пређи на садржај

Руска анексија Крима

С Википедије, слободне енциклопедије
Руска анексија Крима
Део Проруских немира у Украјини 2014. и Руско-украјинског рата

Време20. фебруар 2014 — 27. март 2014.[1] (1 месец и 7 дана)
Место
Крим
УзрокДржавни удар у Кијеву, Украјина
Исход

Победа Русије

Сукобљене стране
 Русија  Украјина
Команданти и вође
Владимир Путин
Русија Дмитриј Медведев
Русија Сергеј Шојгу		 Олександр Турчинов
Украјина Арсениј Јацењук
Јачина

Протести

Волонтерске јединице[3][5]

  • 5.000 (Севастопољ)
  • 1.700 (Симферопољ)

Руске војне снаге

  • 20.000–30.000 трупа[6]

Украјинске оружане снаге

Протести

  • 4.000–10.000 (Симферопољ)[8][9]

Украјинске војне снаге

  • 5.000–22.000 трупа[10][11]
  • 40.000 резервиста, делимично мобилисани (изван Крима)[12]
Жртве и губици
Активисти: 2 погинула
Снаге самоодбране:
1 убијен
1 рањен		 Украјина 1 демострант убијен
Украјина Војска Украјине:
2 убијена
1 рањен
12.000 дезертера
3 цивилне смрти (2 проруске и 1 проукрајинска)[13][14][15][16]

Руска анексија Крима,[17][18] међународна је анексиона[19][20] криза у којој су биле укључене Русија и Украјина. Већина догађаја је везана за полуострво Крим, некада вишенационални регион Украјине који су чинили (сада распуштени) Аутономна Република Крим и административно засебан град Севастопољ. Обе области насељава руска већина и мањински Украјинци и Кримски Татари.

Кримско полуострво је анектирала Руска Федерација од Украјине у фебруару–марту 2014. године. Од тада је администрирано као два субјекта Руске Федерације—Република Крим и као федерални град Севастопољ.[21] Анексију је пратила војна интервенција Русије на Криму која се догодила након украјинске револуције 2014. године и била је део ширих немира у јужној и источној Украјини.[22][23]

Криза је почела крајем фебруара 2014. као одговор на Украјинску револуцију, када је након више месеци протеста на Тргу независности и неколико дана насилних сукоба демонтраната и полиције у главном граду Украјине Кијеву, Врховна рада Украјине одлучила да смени председника Украјине Виктора Јануковича. Гласањем није добијена већина од три четвртине посланика потребних за смену председник према Уставу Украјине. Руски председник Владимир Путин сматра да је Јанукович незаконито смењен и да га он сматра легитимним председником Украјине. После смењивања Јануковича именована је прелазана влада на челу са Арсенијем Јацењуком и нови вршилац дужности председника Украјине, Олександр Турчинов, које Русија сматра „самопроглашеним“ у „државном удару“.

Као последицу немира у Украјини почетком 2014. године и свргавања проруских[тражи се извор] украјинских власти, кримски парламент је за 30. март 2014.[24] расписао референдум о будућем статусу Крима. Посланици су изгласали да се распусти тренутна регионална влада, која је подржала нове привремене власти у Кијеву, и да се на референдуму одлучује о томе да ли да Крим остане аутономна република у Украјини или да буде независна држава или део Русије.[25] [26] Већинско руско становништво Крима се углавном противи новим прозападним властима Украјине, док је део грађана украјинског и кримскотатарског порекла на страни нових власти.

Реакције

[уреди | уреди извор]

Већина држава чланице УН није признала Кримски референдум. САД, земље ЕУ и партнери, као и број међународних организација и удружења, укључујући и НАТО, ОЕБС. Парламентарна скупштина ОЕБС-а је описала акцију Русије као агресију припајањем украјинске територије, што нарушава њен територијални интегритет. Русија, са своје стране, односи се на садржано у статутима Уједињених нација право на самоопредељење. Сама Украјина не признаје анексију Крима у Русији.

15. априла 2014. Врховна рада Украјине је објавила да је Крим привремено окупирана територија.

27. мартa 2014. Генерална скупштина УН-а апсолутном већином гласова усвојила је резолуцију којом је проглашена незаконитост Кримског референдума.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Is Crimea gone? Annexation no longer the focus of Ukraine crisis”. CNN. Приступљено 29. 7. 2018. 
  2. ^ „Russian Citizen Elected Sevastopol Mayor Amid Pro-Moscow Protests in Crimea”. The Moscow Times. 25. 2. 2014. 
  3. ^ а б „Ukraine leader Turchynov warns of 'danger of separatism'”. Euronews. 25. 2. 2014. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 6. 4. 2020. 
  4. ^ „Russian flags flood Crimean capital as thousands back takeover by Russia”. The Straits Times. 9. 3. 2014. Приступљено 29. 7. 2018. 
  5. ^ „Pro-Russian rally in Crimea decries Kiev 'bandits'”. The Washington Post. 25. 2. 2014. 
  6. ^ Pollard, Ruth (13. 3. 2014). „Russia closing door on Crimea as troops build up”. The Sydney Morning Herald. Приступљено 29. 7. 2018. 
  7. ^ „Ukraine troops leave Crimea by busload: Defense minister resigns after Russia seizes peninsula”. CBS News. 25. 3. 2014. Архивирано из оригинала 25. 3. 2014. г. Приступљено 29. 7. 2018. 
  8. ^ „Crimean Tatars, pro-Russia supporters approach Crimean parliament building”. UA. Interfax. 20. 10. 2012. 
  9. ^ „Russia puts military on high alert as Crimea protests leave one man dead”. The Guardian. 26. 2. 2014. Приступљено 29. 7. 2018. 
  10. ^ Ewen MacAskill, defence correspondent (28. 2. 2014). „Ukraine military still a formidable force despite being dwarfed by neighbour”. The Guardian. 
  11. ^ „Putin Talks Tough But Cools Tensions Over Ukraine”. NPR. 4. 3. 2014. Архивирано из оригинала 5. 3. 2014. г. Приступљено 29. 7. 2018. 
  12. ^ Faiola, Anthony (17. 3. 2014). „Ukraine mobilizes reservists but relies on diplomacy”. The Washington Post. Приступљено 29. 7. 2018. 
  13. ^ „Two die in rallies outside Crimean parliament, says ex-head of Mejlis”. Kyiv Post. 26. 2. 2014. Приступљено 29. 7. 2018. 
  14. ^ JC Finley (27. 2. 2014). „Unrest in Crimea leaves 2 dead; government buildings seized”. United Press International. Приступљено 29. 7. 2018. 
  15. ^ Погибший крымский татарин шел в военкомат, захваченный "дружинниками" [The deceased was a Crimean Tatar on his way to enlist when he was captured "vigilantes"] (на језику: руски). LB.ua. 17. 3. 2014. Архивирано из оригинала 18. 3. 2014. г. Приступљено 29. 7. 2018. 
  16. ^ Зверски убитого крымского татарина звали Решат Аметов. Трое малолетних детей осиротели. [Brutally murdered Crimean Tatar's name was Reshat Ametov. Three toddlers left orphaned.] (на језику: руски). censor.net.ua. 18. 3. 2014. Приступљено 29. 7. 2018. 
  17. ^ „Ukraine: Putin signs Crimea annexation”. BBC News. 21. 3. 2014. Приступљено 17. 5. 2016. 
  18. ^ „Ukraine cries 'robbery' as Russia annexes Crimea”. CNN. 18. 3. 2014. Приступљено 17. 5. 2016. 
  19. ^ „Godišnjica aneksije Krima bez euforije”. B92. 21. 3. 2014. Приступљено 17. 5. 2016. „Kada je pre dve godine Rusija anektirala Krim, u Moskvi su svi slavili. Sada takvih slavlja više nema.” 
  20. ^ „Godišnjica aneksije Krima – bez euforije”. DW. 21. 3. 2014. Приступљено 17. 5. 2016. „Kada je prije dvije godine Rusija pripojila Krim...” 
  21. ^ „Putin signs laws on reunification of Republic of Crimea and Sevastopol with Russia”. ITAR TASS. 21. 3. 2014. Архивирано из оригинала 20. 03. 2015. г. Приступљено 29. 7. 2018. 
  22. ^ „Direct Line with Vladimir Putin”. kremlin.ru. 17. 4. 2014. 
  23. ^ „Meeting of the Valdai International Discussion Club”. kremlin.ru. 24. 10. 2014. „I will be frank; we used our Armed Forces to block Ukrainian units stationed in Crimea, but not to force anyone to take part in the elections” 
  24. ^ 16:34. „Референдум о статусе Крыма пройдет 30. марта | РИА Новости”. Ria.ru. Приступљено 2. 3. 2014. 
  25. ^ 16:34. „Референдум о статусе Крыма пройдет 30. марта | РИА Новости”. Ria.ru. Приступљено 2. 3. 2014. 
  26. ^ 10:38. „Press Online :: Globus :: Krim izabrao premijera i raspisao referendum!”. Pressonline.rs. Архивирано из оригинала 06. 03. 2014. г. Приступљено 2. 3. 2014. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руска_анексија_Крима&oldid=28841695”