Прокопије Љапунов
| Прокопије Петрович Љапунов | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | пре 1560. |
| Место рођења | Рјазањ, Руско царство |
| Датум смрти | 22. јул 1611. (40/41 год.) |
| Место смрти | Москва |
| Војна каријера | |
| Служба | 1584—1611. |
| Војска | Руско царство |
| Чин | Војвода |
| Јединица | Прва народна милиција |
| Учешће у ратовима | Устанак Болотњикова Пољско-руски рат (1605—1618) Опсада Москве (1611) |
Прокопије Петрович Љапунов (убијен 22. јула 1611) био је руски војсковођа из Времена Смутње.[1]
Живот и дело
[уреди | уреди извор]Устанак Болотњикова
[уреди | уреди извор]Рјазањски племић Прокопије Љапунов први пут се помиње у историји 1584. као војсковођа и један од противника Бориса Годунова. Био је један од првих присталица Лажног Димитрија, па је након његове смрти побунио рјазанску властелу против Василија Шујског и придружио се устанку Болотњикова. Током опсаде Москве 1606. примио је понуђену амнестију и прешао на цареву страну, делом из рачуна, а делом и због агитације патријарха Хермогена против устаника.[2]
Завера против Василија Шујског
[уреди | уреди извор]Унапређен у звање бољара, борио се против Тушинског Разбојника и пољских освајача као један од главних војсковођа цара Василија и војвода Рјазања. Предлагао је Михаилу Скопин-Шујском да се прогласи за цара, а након његове смрти у пролеће 1610. раширио је причу да је отрован по царевом наређењу. Након битке код Клушина учествовао је у бољарској завери која је збацила Василија Шујског 27. јула 1610. и понудила круну пољском краљевићу Владиславу.[2][3]
Окупација Москве
[уреди | уреди извор]
У јесен 1610, Бољарска дума, затворена са пољским гарнизоном у Москви, слала је наређења свим градовима да положе заклетву новом цару Владиславу. Патријарх Хермоген подржао је кандидатуру краљевића Владислава под условом да пређе у православну веру, али је у децембру сазнао за неуспех преговора под Смоленском, и слабо прикривене намере краља Жигмунда да припоји Русију Пољској и преведе је у католицизам. Не обазирући се на претње бољара и Пољака, патријарх Хермоген је у децембру 1610. из Москве бацио анатему на краља Жигмунда и принца Владислава, и разаслао писма по свим градовима Русије, ослобађајући их од заклетве цару Владиславу и позивајући их на устанак за одбрану отаџбине и православне вере. Одмах је бачен у тамницу, где је убрзо умро.[4]
Прва народна војска
[уреди | уреди извор]У време окупације Москве, Љапунов је бранио Рјазањ од Тушинског Разбојника и Пољака у његовој служби. На патријархов позив, Љапунов је већ у јануару 1611. подигао племиће и грађане на оружје против краља Жигмунда, и објавио позив свим Русима за ослобођење Москве од пољске окупације. Смрт Лажног Димитрија II у децембру 1610. олакшала је уједињење руских снага. Помоћ је дошла из Зарајска (под војводом Дмитријем Пожарским) и Нижњег Новгорода, па чаки и из Калуге - од бивших присталица Тушинског Разбојника и козака (под командом кнеза Дмитрија Трубецког и атамана Ивана Заруцког). Руска војска, названа "Народном милицијом" (рус. Народное (земское) ополчение), кренула је у марту 1610. на Москву.[4]
Опсада Москве и смрт
[уреди | уреди извор]Први одреди Народне војске, на челу са Димитријем Пожарским, стигли су под Москву 19. марта 1610.: у граду је зазвонило на узбуну и грађани су скочили на оружје. Пољски гарнизон запалио је град и побио 6.000-7.000 устаника, док је Пожарски тешко рањен. Главнина Народне војске стигла је под спаљену Москву 27. марта, натеравши малобројни пољски гарнизон да се затвори у Кремљ. Иако веома бројна, Народна војска није имала довољно топова и муниције да заузме тврђаву на јуриш, док за опсаду није било довољно хране. Уз то, војска се састојала из три дела: провинцијски племићи слушали су Љапунова, бивши Тушинци кнеза Трубецког, а козаци атамана Заруцког. [2] Под зидинама Кремља Љапунов је сазвао Земски сабор, од представника бољара, козака и ситне властеле из целе војске. Ту се испољило непријатељство између слободних козака и властеле, која је тражила завођење реда и дисциплине у војсци. То су искористили Пољаци да побуне козаке против Љапунова, [3] који је убијен у козачком логору 22. јула 1611. У исто време, патријарх Хермоген умро је у заточеништву, и већина властеле разишла се кућама.[4]
У руској култури
[уреди | уреди извор]Прокопије Љапунов је епизодни лик у совјетском филму "Мињин и Пожарски" из 1939.[1]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Pudovkin, Vsevolod (3. 11. 1939), Minin i Pozharskiy, Aleksandr Khanov, Boris Livanov, Boris Chirkov, Приступљено 7. 5. 2018
- ^ а б в Fajfrić 2008, стр. 242–248
- ^ а б „Историја Русије (П. Миљуков) 5 — Викизворник, слободна библиотека”. sr.wikisource.org (на језику: српски). Приступљено 10. 5. 2018.
- ^ а б в The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. стр. 429. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
Литература
[уреди | уреди извор]- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 242—243. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
- Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 380, том 4.
- Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 622, том 5.
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno изд.). Beograd: Službeni list SRJ. стр. 326. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- Дјурант, Вил. Почетак доба разума : историја европске цивилизације у доба Шекспира, Бејкона, Монтења, Рембранта, Галилеа и Декарта : 1558-1648 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 518—519. ISBN 978-86-335-0165-1. COBISS.SR 115976204
- The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. стр. 429. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
