Пређи на садржај

РМС Лузитанија

С Википедије, слободне енциклопедије
Лузитаниа први пут стиже у Њујорк 13. септембар 1907.
Лузитанија први пута стиже у Њујорк 13. септембар 1907.
Лична карта British Blue Ensign
Земља: Велика Британија
Власник:
Израда: Бродоградилиште Џон Браун & Ко. Лтд, Клајдбанд, Шкотска
Капетан:
Регистрована лука: Ливерпул, Енглеска
Почетак изградње:
Покренут:
Крштен: Леди Инверклид
Прво путовање: 7. септембар 1907.
Судбина: торпедован и потопљен од немачке подморнице У-20. 7. маја, 1915. 1,959 путника и посаде на броду, (1,198 погинулих и 761 преживјелих). Олупина лежи 11 km од светионика Олд Хед оф Кинсале, Ирска, на дубини од 140 м
Тренутни положај:
Опште карактеристике
Укупна тежина: -  тона
Запремина: 44,060  дужних тона
Дужина: 239.88  метара (882 стопе и 9 инча)
Највећа висина: - метара (92 стопе и 6 инча)
Висина од палубе до нивоа мора: - метара (34 стопе и 7 инча)
Снага:
Погон: 25 котлова, 4 Парсонс парне турбине без редуктора
Брзина: 25 km/h (21 чвор) (24.5 миља/ч)
Највећа брзина:
Број путника (прво путовање):
  • Прва класа:
  • Друга класа:
  • Трећа класа:
  • Посада: 850 људи

РМС Лузитанија (енгл. RMS Lusitania) био је британски трансатлантик изграђен 1907. године. Заједно са својим близанцем РМС Мауретанија, тада највећи и најбржи брод на свету. Торпедован и потопљен од немачке подморнице У-20. крај ирске обале 7. маја 1915, што је био повод на улазак Сједињених Америчких Држава у Први светски рат.[1]

Изградња

[уреди | уреди извор]

Изграђен је у бродоградилишту Џон Браун & Ко. Лтд, у Клајдбанду, Шкотска, за компанију Кунард Лајн, у доба великог међународне трке великих поморских компанија из Велике Британије и Немачке за освајањем Плаве врпце, признања за најбржи путнички брод. Назван је по римској провинцији Лузитанији, која се налазила у данашњем Португалу. Почетком 20. века најбржи прекоокеански бродови били су немачки, те се Велика Британија настојала вратити у трку. Истовремено амерички финансијер Џ. П. Морган планирао је купити све северноатлантске бродарске компаније, укључујући и британску Вајт Стар Лајн. 1903. председник Кунард Лајна Лорд Инверклуд искористио је те претње да би код британске владе испословао субвенције за изградњу нових бродова.

Поринуће Лузитаније

Влада је такође пристала исплаћивати годишње субвенције за одржавање бродова у стању ратне спреме те за одржавање поштанске службе. Већ на пробним вожњама, Лузитаниа обара све дотадашње рекорде постављене у поморској индустрији, те је откривено да велика брзина ствара снажне вибрације на крми[2]. Након потребних модификација брод је испоручен 26. августа 1907.

Рана каријера

[уреди | уреди извор]

До увођења у промет близанца РMC Мауританија касније исте године, највећи је и најбржи брод на свету. Већ на свом првом путовању из Ливерпул а за Њујорк преотима Плаву врпцу за западни прелазак немачком трансатлантику Дојчланд, а у септембру исте године и за источни од брода Каисер Вилхелм II.

Лузитанија у пловидби

Након двогодишњег надметања са својим близанцем за наслов најбжег брода, Мауританија трајно осваја наслов 1909. У току осмогодишње службе обавио је 202 прелазака Атлантика. 1909. учествује у Њујорку на прослави Хадсон-Фултон, поводом 300 година од путовања Хенрија Хадсона по реци која носи његово име, и 100 година првог пароброда Клермонт, Роберта Фултона.

Рат и потапање

[уреди | уреди извор]

Иако је 1913. прилагођен за ту намену, по избијању Првог светског рата, брод није заплијењен за превоз трупа, ради велике потрошње горива и превеликих димензија, те наставља редовну линијску пловидбу између Европе и Северне Америке. За време рата ради штедње горива, број путовања је смањен на једно месечно и брзина је смањена на 21 kn (39 km/h).

Потапање Лузитаније (цртеж)

Иако је и при тој брзини то био најбржи брод на свету, чак 10 kn (19 km/h) бржи од подморница, предузета је серија мера предострожности: име је избрисано, традиционално црвени димњаци су офарбани у црно, није носио заставе, и др. 4. фебруара 1915. Немачка проглашава подручје око британских острва ратном зоном, и да ће након 18. фебруара бити потопљени сви савезнички бродови без упозорења. Упркос томе и упозорењу које је немачка амбасада у Вашингтону објавила 22. марта [3], Лузитаниа наставља са редовном пловидбом,[1] те последњи пут испловљава из Њујорка 1. маја 1915. Торпедован је и потопљен од немачке подморнице У-20. 7. маја, 11 до 15 km јужно од рта Олд Хед оф Кинсале. Потапање брода 1915, окренуло је јавно мишљење против Немачке, те је било један од главних разлога каснијем уласку САД у рат. Недавно откриће муниције у олупини отвара могућност да је брод био легитимни ратни циљ. Потапање Лузитаније сматра се другом најпознатијом поморском катастрофом након потонућа Титаника.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. Л-М. Београд: Политика : Народна књига. стр. 65. ISBN 86-331-2116-6. 
  2. ^ „A LUSITANIA TIMELINE”. rmslusitania.info/. 
  3. ^ „Feature Articles: RMS Lusitania: The Fateful Voyage”. firstworldwar.com/. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
РМС Лузитанија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=РМС_Лузитанија&oldid=29005264”